Kakva je to žurka, možete da zamislite, svi srećni i veseli do bola, oni koji sticajem okolnosti nisu – pokazuju tendenciju porasta srećnosti, kao što je o tome portal slobode NOMAD pisao (21. marta 2022.); ko nije srećniji, prirodni deficit nastoji da nadomesti upotrebom legalnih hemijskih supstanci uredno raspoređenih u milione tableta i pilula koje deluju na mozak. Ostali su još i istinski bolesni, te građani u odlasku ili u potrazi za drugačijom supstitucijom istinskog života. Za vizama ili kartama u jednom smeru.
Srbija, da utvrdimo, živi percepciju života, rekli bi istraživači narodnog raspoloženja i tumači nalaza svojih intervjua, pojednostavljeno, reč je o predstavi koja se produžava, bez istinskih tendencija da se uskoro samoukine ili dođe do logičnog završetka. Hapšenja, recimo, cele režimske postave, sa klupom za rezerve, sudski postupci, poštena robija u zatvorenim paviljonima.
Previše saučesnika, ili premalo motivisanih, potpuno je svejedno.
Neće se Onaj ubiti, neće ga skloniti Ameri, neće pozvati falange da polože skupo oružje. Nešto će se već dogoditi, prognoza je koja ovde ne može biti pogrešna, nikada nije da nekako nije, a kako god bude, biće svakako. Možda bude i bolje.
U tišini porodičnih domova prakticira se život sa programa javnog televizijskog servisa i fašističkih televizijskih postaja sa nacionalnom pokrivenošću. Reč je o poistovećivanju sa glavnim likovima rijaliti programa, spinovanim izjavama, zvezdama roto đubreta različitih formata, zvaničnom medijskom istinom i onom koja se, tobož u mukotrpnoj opoziciji, priprema da, strateškim lukavstvima jajara u stranačkim operativnim biroima, te biračkom voljom i gnevom konzumenata, preuzme ključne pozicije moći. Kad za to dođe vreme. Nudeći, izuzmimo ovde malobrojnu istinsku opoziciju, efektno koliko i izmišljeno, anuliranje svih temeljnih zabluda i prevara prethodnika.
Pozornica opasnih bitangi
Na švedskom astalu ponuda starih moćnika – malo je mladih ljudi koji se bave politikom kao javnom delatnošću usmerenu opštem dobru – ostaju negovanje genocidnih (strašnozločinačkih) dosega i udobne starosti njihovih realizatora, održanje kontinuiteta opsednutosti nacionalnom superiornošću nad komšilukom, sve evropske vrednosti u čije su promovisanje upregnuti skupo plaćeni mediji i potplaćeni propagandisti, kao što to uveliko gledamo i čitamo na sadašnjim opozicionim kanalima i u režimskim i opozicionim ‘artijama koje primitivizmom uništavaju listopadne šume i moždane ćelije.
Znamo, dakle, ako već nije ispisano dovoljno gnušanja, kolike su bitange u mainstream opozicionim strankama, Stranci slobode i pravde Dragana Đilasa i Narodnoj stranci primitivnog nacionaliste sa dna kace Vuka Jeremića, formacijama koje za malo ili nimalo veće novce pretvaraju novinare u glasnike i propagandiste. Koristeći to što su, ipak, nema sumnje, unekoliko manje opasni od Aleksandra Vučića. Ispredajući vlastiti privid za neka nova vremena, pripremajući ideološku osnovu sačinjenu jedino na temelju ozbiljne opasnosti od Vučića.
A opasnost jeste opipljiva, gotovo suicidna, taman za tabletice i pilule.
Baš se zakuvalo u ovom tekstu, čemu li to vodi.
Na čemu je nacija
Neko se, ipak, ženi i udaje, dobija za to potvrde u uredima, rađaju se deca, leče se ljudi kako-tako, rade semafori, pokretne stepenice u tržnim centrima, komšije nazivaju dobar dan, ima u tome neke topline, živi se. I radi, naravno, za sitne novce, nedovoljne za preživljavanje, rade se teški poslovi kod mafijaških azijskih investitora, klijenata režimskog vrha. Rade i mladi od kojih 49 procenata (nalaz Krovne organizacije mladih Srbije) želi da se odseli iz Srbije.
Stiče se, zapravo, nadrealistični utisak, da su, zapravo, sve manifestacije života usmerene ka održavanju pomenutog privida – da može biti lepše, kao onomad u Novom Sadu, kad su u centru grada, po naređenju gradnačelnika, u suve mladice ubacivane zelene grane nekoliko sati pre dolaska predsednika Srbije na komemoraciju povodom Oluje. I bi lepše, kao Evropska prestonica kulture pretvorena u Potemkinovo selo, svima se dopalo, a Aleksandar Vučević nominovao gradonačelnika Miloša za premijera.
Pravo mesto da zaokružimo nalaze: u periodu od 2006. do 2019. godine prodaja odnosno promet antidepresiva porasla je u Srbiji 4,6 puta. Za trećinu je, pak, u istom periodu porasla upotreba benzodiazepina, poznatijih kao lekovi za smirenje, poput bromazepama ili lorazepama. Sad, kupovalo se i ono bez recepta, nesavesni korisnici te psihički bolesne osobe ili kontinuirani korisnici javnog servisa čak i za mešanje. Srazmera po stepenu poremećaja.
Pucanje mentalnog sustava u miru
Srbija ima više od 200.000 registrovanih alkoholičara, ima i neregistrovane, oni su velika i neoprostiva armija, odnosno statistička greška. Među njima su i ozbiljno i opasno poremećeni i ponižavajuće tretirani vlasnici posttraumatskih stresnih poremećaja (PTSP), odbačeni očevi, sinovi, muževi, glasovi iz hemijskih ludačkih košulja. Tihi susedi koji puknu, pa pucaju na sve što se miče. Ima ih, procenjuju lekari koristeći se brojkom od 400.000 mobilisanih za klanice u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, najmanje 80 hiljada.
Raste, kažu veletrgovci, potrošnja domaćih, jeftinijih pića, a prema podacima Svetske zdravstvene organizacije na godišnjem nivou stanovnik Srbije popije oko jedanaest litara alkohola, dok je svetski prosek šest. Cifre i brojke ne moraju se mešati, ali mogu, baš kao i hemija i psihoaktivne supstance sa alkoholom. Tad se, valjda, lakše podnesu i javni servis i novine, opozicione i režimske.
Tako se podnose laž, krađe, pokvarenjaštvo, prevare u režimskoj izvedbi, tako se u Srbiji stremi ka sreći i njenim poznatim i pretpostavljenim derivatima.
Krčmar traži da se plati
Ne znamo koliko bi ispravan bio pozitivan odgovor na nepostavljeno pitanje da li su sedativi i anksiolitici srbijanska budućnost, da jesu bili prošlost uverili smo se gledajući majke, sestre i devojke kako kriomice posežu za spasonosnim dozama, skrivajući dezertere, slušajući neprijateljske glasove službenih lica i vesti o novim kontigentima limenih kovčega. Deo toga stigao je na naplatu, čak i onima koji se nisu zaduživali, koji nisu pili ni lomili, nisu bili ni rođeni kad se stvarao taj neisplativi dug nanošenja bola i patnje nevinima. Čitamo i slušamo različite, uglavnom prepoznatljive, kolektivne dijagnoze (različiti ciljevi, uzorci, tehnike istraživača) koje upućuju na horor nalaze po kojima je Srbija svojevrsna botanička bašta, zemlja senki i odjeka. Srbijom, ma koliko bila živahna, hodaju (i) biljke utekle vlastitoj savesti; a te savesti ima. Nisu mnogi oboleli zbog toga što su bili i ostali ravnodušni – upravo suprotno. Ima dobrih ljudi i istinskih žrtava.
Ali, nije tu kraj, ako ima pokajanja, straha, nečiste savesti, ima i patriotizma koji ne sluti na dobro (kao, uostalom, nijedno takvo stanje ozbiljne poremećenosti); imamo nove laži o istinskoj snazi kolektivne odbrane (nisu Srbi išli u rat, nego su poslati u odbranu mira), država i vojska su sve jače, fakat, nešto malo vojnika nedostaje, ali 61. je na svetu po snazi vojske (Hrvati su 62.), a pritom je naručeno oružje, defanzivno, naravno, sa uračunatim avansima, porezom, te provizijom za naručioca koji kani vladati sve dok ne izgubi.
Tuševi i neme karte bivše Jugoslavije se zatekli iz osamdesetih godina prošlog veka. Uostalom, i Ameri dali gratis onu šumsku projekciju iz Dejtona.
Mitraljezi i propaganda
Da se razjasnimo, Srbija je pošle godine ugovorila nabavke naoružanja i vojne opreme u vrednosti od jedne milijarde i 318 miliona dolara, što predstavlja iznos veći od ukupne vrednosti svih nabavki od kraja 2016. godine, kada je, videli smo u slučajevima teških režimskih razbojništava u valjevskom Krušiku, pokrenut proces modernizacije Vojske Srbije.
Piše portal Balkanska bezbednosna mreža i to da je iznos ugovorenih nabavki naveden u izveštaju o poslovanju javnog preduzeća Jugoimport-SDPR za prošlu godinu. Reč je o 287 pojedinačnih ugovora potpisanih sa 31 zemljom. Nešto je para dato za složenije sisteme koji će postati sastavni delovi smrtonosnih guseničara “Lazara”i “Miloša”.
Ozbiljne pare se troše, nije to na dobro, kao da je neko (pitamo se ko, ako ne predsednik Srbije) poremetio pameću, ili da koristi ovde pomenute mešavine (“baš da vidim šta to piju”) koje, znaju to i laici, na svakog deluju drugačije. Poredi pravnik Miloš Janković ovu kupoprodajnu avanturu (Peščanik), ističući da je “za naoružanje izdvojeno gotovo tri puta više nego što je potrebno da milion i trista hiljada poljoprivrednika živi pristojno”. Ako smo lišeni empatije prema seljacima i njihovim zahtevima koji se ovih dana valjaju širom Srbije, pomislimo samo na to kakav bi pozitivan skor imalo ulaganje tih novaca u proizvodnju. U one traktore i kombajne pred Vladom Vojvodine.
Ipak uložilo se u pucaljke različitih kalibara, valja, kao i lekićima i brljom, hipnotisati unutrašnjeg i spoljašnjeg neprijatelja. Propaganda, naređivao je Jozef Gebels, “na domaćem frontu mora da stvori optimalni nivo straha”. Znao je da propaganda ne može odmah mnogo da promeni raspoloženje naroda. “Umesto toga mora da ponudi neke oblike akcije ili razonode, ili oboje istovremeno”, govorio je utemeljitelj političkog marketinga.
Nije ni slutio šta je propisao stanovništvu Srbije. Razonodu i razbibrigu.
Psihoaktivne supstance.