foto: Dženat Dreković/NOMAD

Tončić: Manekeni poderanih čizama

Kako se dostojanstveno vratiti na Kosovo i trijumfalno okončati udrženi zločinački poduhvat – za početak nesuvislim grafitima po Beogradu

Postoje u Srbiji državni izvođači radova na ispisivanju grafita i crtanju murala, što je tekovina tridesetogodišnje primitivne i opasne političke filozofije Vojislava Šešelja kojom se sada presvučeni Aleksandar Vučić, sa svojom smrdljivom svitom, obraća neinformisanom puku, nesposobnom za političko promišljanje i učestvovanje u javnom životu. Država poručuje sa zidova “Kad se vojska na Kosovo vrati”, što je na nivou Šešeljevih skupštinskih nalepnica sa porukom “DOS je najgori” i grafita “Nisam DOS tupan”. Reč je o grafitima ispisanim na prometnim beogradskim ulicama – grobljanskom ćirilicom sa pozadinom u bojama državne zastave. Maštovito i patriotski, pokupljeno iz veselice Ječam žela Kosovka devojka, pa malo iščašeno.

Kakvi luzeri, kakve bitange i primitivci, glupaci, kriminalci, ološ. Državnu zaštitu kretenoidnog pokliča videli smo na delu 18. februara ove godine, kada se policijska patrola ustremila na aktiviste Festivala Krokodil i Inicijative mladih za ljudska prava, u nameri da ih spreči u prekrečavaanju grafita koji je ružio park na beogradskoj Slaviji. Policajci su im napisali prijave, ne želeći da obrate pažnju na nepoznate i neidentifikovane osobe koje su pokušale da otmu posude sa krečom.

Iživljavanje nad zidovima

Grafit je prekrečen, posle dva dana ponovo se ukazao, kao i više od 220 grafita kojima zanemarena mladež poručuje da je Ratko Mladić heroj.

Epidemija državotvornog iživljavanja nad zidovima, normalnim građanima i slavljenje niza poraza neobjašnjivih Evropi i okruženju buknula je ponovo 27. jula, kada su se ponovo, pod okriljem noći i zaštitom policije, razleteli i raspisali i rascrtali državni ispisivači grafita identične, bolesne i primitivne sadržine. Potom su navijači Crvene zvezde na prijateljskoj utakmici sa Fiorentinom na mobilizacijskom mestu kriminogenih adolescenata, severnoj strani stadiona “Rajko Mitić”, telima iscrtali žvrljotinu na kojoj se, uprkos nestrpljenju učesnika performansa, vidi stilizovana mapa Republike Kosovo koja se pretvara u tenk.
Ovo, izgleda, da se u slavljenje debakla uključuje šira umetničko-delikventska zajednica, šverceri, dileri, džeparoši, jajare, patriotski heroji različitih usmerenja i specijalnosti. Naduvana vojska Aleksandra Vučića koja nije videla Kosovo, niti kani upustiti se u takvo patriotsko obeležavanje teritorije koju ionako čuvaju Državna bezbednost (BIA), masno plaćeni statisti koji glume ugrožene Srbe, mega državni kriminalci sa američke crne liste i nesrećnici koji uistinu nisu obezbedili rezervni položaj u centralnoj Srbiji.

Slojevita radikalska laž

Aleksandar Vučić poručuje za unutrašnju upotrebu, poštovaocima skromnog kvocijenta inteligencije da je sačuvao Kosovo i, u duhu pokojnog monstruma Amfilohija Radovića da se ništa svoje ne sme poklanjati (kao da Srbija Kosovo nije izgubila, pokušavajući još u vreme Slobodana Miloševića da ga umiri oklopnim brigadama i širokom lepezom maštovitog terora), jer, vremena se menjaju, te će možda i geopolitička situacija biti takva da se “vojska vrati”.
I tu dolazimo do nekih važnih pitanja na koja primitivni poklič sa zidova ne nudi odgovore. Šta će se desiti “kad se vojska na Kosovo vrati”, koja će se to “vojska” vratiti, šta će Kosovu “vojska” sa zidova.

Da li će se sa tom vojskom poderanih čizama i ponižavajućih zarada, tim pukovima nipodaštavanih poluprofesionalaca i otpuštenih vojnih sindikalaca vratiti i nekadašnje starešine, realizatori etničkog čišćenja koje su Albanci plaćali hiljadama života, a Srbi ginuli jer je svaka žrtva bila patriotski ćeif državnog vrha, Miloševića i zlikovaca identične provenijencije? Da li će u tim formacijama biti novi specijalci – ministar odbrane je obećao tri i po hiljade novih specijalaca koji će imati platu dvostruko veću nego lekari specijalisti? U redu, javilo se 500 koji uglavnom ne znaju da rasklope pušku, ali, niko se nije naučen rodio.

Da li će na Kosovo vojsku – kakva god ona bila – vratiti predsednik države koji, povodom povrede vojnika u nedavnom nevremenu na vežbi bojevog gađanja kaže da vojnici “nisu manekeni”? Fakat, to jeste tačno, osposobljeni su taman toliko da razapnu šator ispod drveta koje se srušilo, ali od 1. avgusta imaju krsnu slavu Sveti despot Stefan Visoki koji im je osveštao patrijarh Porfirije od Azre (kum slave je bio ministar vojni Miloš Vučević, a domaćin načelnik Generalštaba Milan Mojsilović).

Pa, kad se na prištinski aerodrom vrate oni najskuplji na svetu – poklon od Rusa – samoleteći krševi, novoprimljene neofarbane domaće kilave samohotke, “lazari” i “miloši”, puške, mitraljezi, topovi iz kontigenta državnih dilera koji se u poslove tobožnjeg izvoza nemilosrdno ugrađuju, deleći plen sa režimskom strankom opskurnih namera. Sa kreatorima i realizatorima suicidne politike poznatije kao ogoljeni kriminal.

Eh, kad se takva vojska vrati bilo gde…

Samo još malo ubijanja, proterivanja, pljačke…

Pa, kad se vrati neka vojska, logično je da će da završi posao koji su započeli neki ozbiljniji vizionari krvavih ruku (možda će i njih da aktiviraju kad izdrže kazne za zlodela protiv čovečnosti). Dikcijom haških optužnica i presuda za udruženi zločinački poduhvat, zločine koje bi država Srbija da beskonačno ponavlja: “Nakon što je započet udruženi zločinački poduhvat, počev od 1. januara 1999. godine ili otprilike od tog datuma pa do 20. juna 1999. godine, Nebojša PAVKOVIĆ, Vladimir LAZAREVIĆ, Vlastimir ĐORĐEVIĆ, Sreten LUKIĆ, Slobodan MILOŠEVIĆ, Milan MILUTINOVIĆ, Nikola ŠAINOVIĆ, Dragoljub OJDANIĆ, Vlajko STOJILJKOVIĆ i druga poznata i nepoznata lica planirali su, podsticali, naredili, počinili ili na drugi način pomagali i podržavali hotimičnu i široko rasprostranjenu ili sistematsku kampanju terora i nasilja uperenu protiv albanskog civilnog stanovništva koje živi na Kosovu u Saveznoj Republici Jugoslaviji (u daljem tekstu: SRJ). Ovu hotimičnu i široko rasprostranjenu ili sistematsku kampanju terora i nasilja uperenu protiv kosovskog albanskog stanovništva vodile su snage SRJ i Srbije, postupajući po uputstvu, na podsticaj ili uz podršku Nebojše PAVKOVIĆA, Vladimira LAZAREVIĆA, Vlastimira ĐORĐEVIĆA, Sretena LUKIĆA, Slobodana MILOŠEVIĆA, Milana MILUTINOVIĆA, Nikole ŠAINOVIĆA, Dragoljuba OJDANIĆA, Vlajka STOJILJKOVIĆA i drugih poznatih i nepoznatih lica. Snage SRJ i Srbije preduzele su operacije usmerene protiv kosovskih Albanaca sa ciljem da se znatan deo kosovskog albanskog stanovništva protera sa Kosova u nastojanju da se obezbedi trajna srpska kontrola u pokrajini. “Radi postizanja tog cilja, snage SRJ i Srbije, delujući u dogovoru, preduzele su dobro planirane i iskoordinirane operacije…”

Samo se ne vraćajte

Pojednostavljeno, ima u haškim dokumentima koji Srbiju zanavek smeštaju među države-zlikovce (svako neka odmeri vlastitu odgovornost) ono čega nema na zidovima, u Vučićevoj maloumnoj poruci milionima birača: “Pored hotimičnog uništavanja imovine u vlasništvu albanskih civila na Kosovu, snage SRJ i Srbije su činile široko rasprostranjena ili sistematska dela brutalnosti i nasilja nad albanskim civilima na Kosovu da bi održale atmosferu straha, stvorile haos i podstakle stalni strah od smrti (podvukao B. T.). Snage SRJ i Srbije išle su od sela do sela, a u gradovima i mestima od jednog do drugog dela grada ili mesta, preteći i proterujući stanovnike kosovske Albance. Kosovski Albanci su često zastrašivani, napadani ili ubijani pred očima drugih, čime su se njihove porodice i komšije htele prisiliti na odlazak. Mnogi kosovski Albanci koji nisu direktno silom proterani iz svojih mesta pobegli su zbog klime terora koju su stvarala široko rasprostranjena ili sistematska batinanja, maltretiranje, seksualni delikti, protivpravno lišavanje slobode, ubijanje, granatiranje i pljačka širom cele pokrajine. Snage SRJ i Srbije konstantno su kosovske Albance izlagale uvredama, rasnim pogrdama, ponižavajućim postupcima i drugim oblicima fizičkog i psihičkog maltretiranja na osnovu njihove rasne, verske i političke pripadnosti. Raseljavani su kosovski Albanci iz svih delova društva, uključujući žene, decu, stare i nemoćne.

Vučićev gubitnički plan B

Hiljade kosovskih Albanaca koji su bežali iz svojih domova zbog postupanja snaga SRJ i Srbije i hotimično stvarane klime terora koja je zavladala na celoj teritoriji Kosova, priključivali su se konvojima u kojima su se ljudi kretali prema granici sa Republikom Albanijom i Bivšom Jugoslovenskom Republikom Makedonijom”.

Važno je imati plan B, Vučić ga ima, da zaštiti sve grafite po Beogradu kao Srbe na Kosovu, da se verbalno iživljava nad krhotinama zdravog razuma biračkog tela. Da preti dok ga smeštaju na pravo mesto, da se poziva na indisponirane manekene sa kojima bi da se vrati, da negde, kao, ide, da nešto radi.

Možda i može, kada bi NATO zlikovci to dozvolili. Žao nam je, predsedniče Srbije, nećete više terorisati Albance, kao što je to činila vlada u kojoj ste bili ministar informisanja. Predaćete ono što nije vaše, još malo lupetati o svetoj srpskoj zemlji, izmaći se kad to naredi naručilac i finansijer posla, američka administracija. U međuvremenu, ostaje himna poremećenih zapuštenih klinaca sive zone, ratobornih junaka ispod jorgan-planine. Ostaju patriotski stihovi žandarmerijske himne (Ljubomir Simović), pogotovu predivna patriotska suicidnost: “…Zbogom leto, jeseni i zimo/Odlazimo da se ne vratimo”.

Tako bi, eto, divno bilo da odu. Bilo bi neljudski i samoživo nadati se da odlaze na Kosovo – tamo je počinjeno isuviše (recimo jedan) zločina sa potpisom Srbije. Ostaće bednici obojeni državnom trobojnicom baš ovde, radikalsko-naprednjački uzgajani u mržnji, edukovani primitivizmom, spremni da se svirepo obračunaju sa nepatriotama. Oni su odgovornost devastiranog društva koje uživa u vlastom debaklu.

Bojan Tončić

Tončić: Kad pozovu u smrt
Tončić: Srbija i Europrajd
Tončić: Srbija i srce desnice
Tončić: Borka i Dušan
Tončić: Udri brigu na veselje
Tončić: Ritam kosovskog nereda