foto: Dženat Dreković/NOMAD

Tončić: Srbija kao generalni sponzor genocida

Ubijanje civila na sportskoj strani

U Srbiji se ponovo piše o ratnim zločinima – zvuči kao dobra vest, jednako kao i to što nerežimske novine, usred predizborne kampanje (dnevnik Nova, prošle nedelje) pišu i o uspehu futsal trenera Milivoja Batinice koji je jedan od osnivača zrenjaninskog odbora Srpske napredne stranke. Naravno da ne bi bilo interesantno da je reč samo o sportu, te je povod za nastanak ovog napisa to što je Milivoj Batinica jedan od optuženih za učešće u srebreničkom genocidu, odnosno streljanje civila na poljoprivrednom imanju zadruge Kravica. Tako su se ratni zločini našli i na sportskoj strani. Godinama unazad brižljivim uredničkim rukama i lopatama premeštani su, sa strana društva i politike, na crne hronike, da bi po državnom invektivom nestali i sa njih kao nezanimljivi i nečitljivi, nadasve nepatriotski. Bilo je mnogo zanimljivije baviti se klasičnim mirnodopskim kriminalom, a i on je pod aktuelnom vlašću postao, poput zlodela u susedstvu devedesetih godina prošloga veka, državni posao o kojem se piše sa ozbiljnom dozom rizika. Oprezno i kontrolisano.

Trener sa optužnice

Uobičajena, dakle, sportska vest, u okviru devetog kola Prve futsal lige Srbije, futsaleri SAS-a iz Zrenjanina, na gostovanju u Beogradu, pobedili su FON sa Banjice rezultatom 6:4. Izveštač konstatuje i to da je Batinica tri minuta pre kraja prvog dela tokom pauze ušao u sukob sa jednim od igrača svog tima. “Prvo ga je povukao za dres, privukao sebi, a zatim prvi put udario po vratu i glavi. Nije prošlo mnogo vremena kada je ponovo krenuo da tuče svog igrača, sada je samo ciljao lice, ali je pogodio vrat.” Scene su bile uistinu mučne, čuli su se neartikulisani uzvici, trenera i igrača su razdvajali svi koji su se našli u njihovoj neposrednoj blizini.

Nije zabranjeno optuženom za ratne zločine da radi u sportu, pogotovu ako se brani sa slobode; nije, suštinski, zabranjeno ništa, oni sa drugačijim afinitetima na teret budžeta, odnosno građana, objavljuju knjige, krivotvore istoriju, pišu samohvališuće višetomne antologije, truju javni prostor svojim naredničkim diskursom. Tek, trenera Batinicu ponela atmosfera, neizdrž neki, ne treba to povezivati sa onim za šta ga tereti optužnica, držimo se presumpcije nevinosti.

Genocid je tamo negde

Nova citira i debitanta na sportskoj strani Nenada Golčevskog, izvršnog direktora Fonda za humanitarno pravo, koji govori o procesu Milidragović i drugi, u kojem se Nedeljku Milidragoviću i još šestorici pripadnika Specijalne jedinice Jahorina, među kojima je i Batinica, sudi za ubistvo 1.313 civila: “Proces je odlagan više puta zbog bolesti optuženih, a zatim i njihovih branilaca. Takođe, sud je tražio i veštačenje nakon koga je jedan od optuženih proglašen za procesno nesposobnog. Ročište je zatim dva puta odlagano, jer Apelacioni sud, koji je odlučivao o procesnim pitanjima, nije na vreme doneo odluke neophodne da se proces nastavi“.

Optužnica na kojoj je i Milivoj Batinica tereti Nedeljka Milidragovića zvanog Neđo Kasapin (tokom procesa je tvrdio da ga zovu Jagnje, možda mu je neko i poverovao) i još sedmoricu pripadnika Specijalne jedinice Jahorina za ratni zločin protiv civilnog stanovništva u saizvršilaštvu, odnosno ubistvo 1.313 osoba na Poljoprivrednom dobru Kravica u blizini Konjević Polja, 14. jula 1995, tokom genocidnih operacija (ta se formulacija ne koristi u ovdašnjem pravosuđu) u Srebrenici i okolini. Optužnica je prihvaćena u Sudu BiH, a u Beogradu je pretrela izvesne promene.

Po slovu optužnice, ubijeno je najmanje 1.313 civila čiji je identitet do početka procesa utvrđen, a njihovi posmrtni ostaci ekshumirani su kod mesta zločina, hangara Zadruge i iz masovnih grobnica kod sela Glogova, Ravnice, Zeleni Jadar, Zalazje, Pusmulići, Blječeva i Budak.

Ubićemo, zaklaćemo…

Milidragović i zamenik komandira voda u ovoj formaciji Aleksa Golijanin bili su realizatori i naredbodavci streljanja civila naguranih u hangar Zemljoradničke zadruge Kravica. U hangar su pucali kroz otvore za prozore i vrata i ubacivali u njega ručne bombe. Pozivali su preživele da izađu na betonski plato i obećavali da im se ništa neće desiti. One koji su izašli primoravali su da pevaju četničke pesme, a potom je, po naredbi Milidragovića, formiran streljački stroj koji je, rafalima iz mitraljeza i automatskih pušaka pobio te ljude. Milivoj Batinica je optužen i za to što je rafalima iz automatske puške ubijao one koji su davali znake života.

Tokom procesa bilo je očigledno da odbrana koristi procesne mogućnosti za opstrukciju, od bolesti okrivljenih (jedan je bio stvarno teško bolestan, ubio se tokom procesa) do odsustva bilo kog advokata. Sve je bilo u zakonskim granicama, ali je bilo vidljivo i to da Tužilaštvo ne reaguje, takođe zakonitim, zahtevima za ubrzavanje postupka. I sudije iz Veća za ratne zločine planirale su svoje vreme, favorizujući postupke za organizovani kriminal koje takođe vode. Potom, državi nije bilo značajno to što punih 17 meseci nema glavnog tužioca za ratne zločine, što je odbrana iskoristila, a išlo se čak i dotle da Apelacioni sud u dva navrata fizički zadrži spise predmeta, bez kojih Veće nije moglo da sudi.

Neki se zaštićeni svedoci nisu odazivali pozivima za učešće u procesu zbog straha ili pandemije, a repertoar fiškalskih procesnih smicalica dosad nije značajno smanjen; tako se u ovom, kao i u drugim procesima optuženima za ratne zločine, vidljivo prepoznaje namera negiranja zločina, odnosno učešća države u njemu.

Srbija je izručila dezertere

Opstrukcijom je održan ključni aspekt u beogradskim suđenjima za ratne zločine – mirnodopski kontinuitet sa ratnim ciljevima koji podrazumevaju opravdanje počinilaca i hinjenu nevinost države Srbije kao saučesnice. Tokom odbrane optuženi Batinica izgovorio je i ono što Tužilaštvo za ratne zločine Srbije i Veće nisu želeli da čuju, rečenice koje direktno ukazuju na to da je Srbija izručila izbegle vojno sposobne muškarce Vojsci Republike Srpske koja je roptala pod teretom zločina koje je počinila. Time je prekršila Konvenciju UN o statusu izbeglica iz 1951. i nastavila agresiju na Bosnu i Hercegovinu, započetu naoružavanjem srpskog stanovništva, poklanjanjem teške vojne efektive, municije, opreme, kadrovskim jačanjem i finansiranjem zarada oficira JNA koji su se pridružili VRS.

A optuženi Batinica branio se iznoseći i to da je od 1992, kada je izbegao iz Sarajeva (otac Srbin, majka Bošnjakinja), imao izbeglički status; uhapšen je u Zrenjaninu u kojem je živeo i 1995.
sproveden u Sremsku Kamenicu (“u gaćama”, kako kaže) iz koje su ga izručili vojsci bosanskih Srba. Pozivao se i na prijateljstva sa brojnim Bošnjacima, rekavši, takođe, da se zgražava nad neljudskošću počinilaca zločina. Nakon hapšenja je bio izložen nečovečnim postupcima, u srbijanskom prihvatnom centru, a docnije i tokom obuke u Centru Jahorina, u kojem su takozvani dezerteri imali poseban ponižavajući status.

Prva pravosudna postava

Tokom njegovog iznošenja odbrane mogli smo da pratimo svojevrsni igrokaz u kojem učestvuju protagonisti koji uglas govore srodnom varijantom nekakvog dalekog jezika; zamenik tužioca Mioljub Vitorović, bilo je primetno, postavlja krucijalna pitanja koja razrešavaju sve dileme u vezi sa namerom Tužilaštva, upravo ona od kojih se ledi krv u žilama. “Gde ste se postrojavali” (koja je inteligencija potrebna za ovakvu pronicljivost, prim. aut.), “Gde ste se hranili”, “Da li je to bilo levo ili desno od kamiona”. Sve u prisustvu ovlašćenog rukovaoca dijaprojektorom Bruna Vekarića (potera za Radovanom Karadžićem i vinjete Mome Kapora u zlikovčevoj knjizi) i u odsustvu zapovednika državnog projekta zataškavanje, tada glavnog tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića.

U atmosferi neljudskog vređanja prisutnih članova porodica ubijenih (uoči suđenja), čemu je ton, naravno, davao Vojislav Šešelj, optuženi su dobijali podršku, a za srbijanske medije manje su bile značajne težina zločina i okolnosti pod kojima su počinjeni, nego očekivano Šešeljevo iživljavanje.

Ratni zločini na sportskoj strani, dakle? I to danas zvuči kao incident, ne zbog plasmana, već zbog činjenice da se uopšte piše o ratnim zločinima Srba. I o genocidu u Srebrenici kojem je Srbija bila generalni sponzor.

Srbija mirnodopskog kontinuiteta sa agresijom i novo sanjarenje o jednoj velikoj državi i konačnom rešenju svih spornih pitanja, namirenje patološki izmaštanih dugova iz koljačke velikosrpske ideje. Ipak je reč o incidentu, možda neka deca koju zanima sport saznaju i to da su Srbi nekada i negde ubijali civile.

Kakav poraz.

Bojan Tončić

Tončić: Kad pozovu u smrt
Tončić: Srbija i Europrajd
Tončić: Srbija i srce desnice
Tončić: Borka i Dušan
Tončić: Udri brigu na veselje
Tončić: Ritam kosovskog nereda

Rodić: Kazaljke
Hromadžić: Oda lipe radosti