foto: Dženat Dreković/NOMAD

Tončić: S kolegama podeli bakšiše

Da imamo bolji povod, pa da počnemo rokačinom, zašto ne i richardsovskim prigušenim rifovima koji kao da se odnekud hipnotišuće spuštaju do hiljada posvećenika, donoseći u obredne hramove diljem zapadnog Balkana ambicioznu avanturu priučenog gitaroškog tandema Kojić-Bajagić u sirovoj Zvezdi potkrovlja i suterena, ekspoziciji svakog koncerta grupe, a potom i udruženog zločinačkog poduhvata poznatijeg kao Riblja čorba. Glavni krivac za opterećujuću faktografiju kojom počinjemo, baš kao i za pomenute dvoranske ugođaje, odnosno biopsijske komadiće života mladog urbanog sveta u Jugoslaviji krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih godina prošloga veka je autentični stihotvorac i neformalni utemeljitelj nove gradske, potom i krševite refleksije Borivoje Bora Đorđević, frontmen benda koji će pomenutih godina izboriti status autentičnog rokerskog produkta, pojavni oblik uglazbljenih stihova koji rock'n'roll čine planetarnom umetnošću i autentičnim krikom revolucije protiv odlazećeg establišmenta (koji se i dalje dobro drži).

Sad, da ne detaljišemo, svako ima svoje Beatlese, ne doseže svaki pokušaj, pa ni interpretacija, do umetnosti, ili je već sama nakana umetnički čin i ovde se, kažu iskusnije kolege, lako “sklizne u efe”. Nije tema, OK.

Uknjižiće ovaj stvaralac istinsku rock'n'roll pobunu skandalizujućom Na Zapadu ništa novo (u vreme dok je još bilo skandalizovanja, pa makar i ideološki trulog), ali i nespojive biografske detalje kakvi su nesporni kafanski standard (“Stani malo, kafanski sviraču / Stani malo i ne sviraj više / Nek odmore tvoje stare kosti / S kolegama podeli bakšiše”), te prizemnije reference vlastitog CV-ja kakvi su zaposlenje (“socijalno, zdravstveno i redovna plata”) na poziciji pomoćnika ministra kulture, nacionalnu penziju, priskrbljujući sve vreme atribut heroja, rodoljubivim angažmanom na koncertima – o, zar se i to može – i u bratskom frontalnom forsiranju desnog krila sa rockerskom balvan skupinom Minđušari iz Knina.

Piletina, pivo, pijani kreteni

Da završimo s povodom za ovaj napis, u sedmici kada je gradonačelnik evropske prestonice kulture, radikalni naprednjak primitivne provenijencije, izustio da “nikad neće razumeti Srbe koji su danas u Dalmaciji, Istri, na ostrvima, na odmoru”, u Hrvatskoj je najprodavaniji vinil bio najbesmisleniji album Riblje čorbe Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju. Nije taj Miloš… Nešto letovao ni u Istri, ni na ostrvima (ovde se prekida flert sa jugonostalgijom koja brutalno otkriva datum polaganja Pionirske zakletve), pa mu valja verovati da ništa od toga ne može da zamisli; ne zna toponime o kojima je zasigurno slušao jedino u kartografskim državotvornim naklapanjima iskusnih stranačkih kolega, no, zna za Srbe van matice i Oluju zbog koje ne treba plivati Jadranom, pogotovu u Dalmaciji. Ili, dikcijom glavnog junaka ove skaske, “Bilo je izdaje / Niko ne priznaje / Majko širi noge obadvije / Da se vratim gde sam bio prije”(ijekavica B. Đorđevića).

Vratimo se na trenutak onome što je ostalo neispričano, Riblja je čorba na samom početku osamdesetih nudila slikovnicu gradskog života, zbirke predložaka za filmove koje su svakoga dana živeli realni mladi ljudi, u iznajmljenim sobama, restoranima, na ulicama, proživljavajući ljubavna iskušenja, recke i pedale, neuspehe, bolne epizode koje su, kao u Đubretu završavale za šankom. Bora Đorđević govorio je lirikom osvajača i ostavljenog, subjekta oslonjenog na šank (“Dok stojim za šankom delimično pijan”), teško mamurnog bezvoljnog tipa (“Pusti lađe neka tonu / Daj mi sodu bikarbonu”), šmekera koji će bogartovski izgovoriti “Umoran sam, dušo, evo ti za taksi / ‘Ajde, pođi kući, brinuće se tvoji”. Nimalo zamišljen nad besmislom u kojem neštedimice uživa (“Plati piće i tvoj sam / Ja sam lak muškarac”), ostavljeni tip koji istinski proživljava gubitak u antologijskoj Dva dinara, druže (“Htedoh da zaurlam, strčao sam dole / Nisam mogo da izdržim duže / Socijalni slučaj pred vratima WC-a / Rekao je ‘Dva dinara, druže'”); odlazi uz klavijature u offu (“Prvi put iskreno, bez trunke laži / Ja poluglasno, što mogu tiše / Istinu rekoh, da je ne volim / Da kraj nje nisam srećan više”). U taj se koloplet emocija i iskustava udobno smešta i nasilni prekid svega normalnog i odlazak u vojsku, noćna mora hiljada normalnih mladića i devojaka širom nekadašnje SFRJ, u surovo realističnoj Neke su žene pratile vojnike (“Čitav vagon smrdi od prljavih nogu / Piletina, pivo, pijani kreteni”).

Novi srpski imbecilizam

I onda je došla malo ogoljenija politika, malo protiv Tita, malo za nacionalni identitet, disciplina kojoj rockeri, ispostavlja se ne vi, nisu mnogo znali, dok je individualnost postajala mi, uz opozicionarstvo javne proslave Nove godine po starom kalendaru i crkvene noćne veselice o praznicima za koje smo čuli da postoje.

Počelo je pumpanje nakaznih emocija, neki su dežurni pacijenti tih kasnijih osamdesetih dobijali istinsko pravo građanstva, te državne počasti u tragikomičnim igrokazima. I tu se negde nazire specifična pojava legendi, koja je i danas opipljiva u vladajućem ratnom kontinuitetu; Bora Đorđević je jedna od tih manifestacija života koja je prečesto motrila preko Drine, nije mu to trebalo, ali… (dovršimo prema afinitetu i količini nepotrebno preživelog besa).

Legende iz ove interpretacije novog srpskog imbecilizma su najpre gledane podozrivo, osuđivane na različitim forumima i kućnim savetima, dok se – tih vremena! – neko nečemu čudio, štaviše protivio, potom su prihvatane sa diskretnim odobravajućim osmejčićima koji – bilo je izvesno – prerastahu u saučesništvo. Udruženi zločinački poduhvat koji traje.

Vidljivo, u vlasti i oko nje, danas, kao i godinama unazad, recimo, nije digresija, a i da jeste, u opozicionom dnevniku Danas koji neguje najveću količinu ološa po kvadratnom centimetru, u kojem pravo na drugačije mišljenje postaje pravo nacionalističkog mainstreama da, kao u tiražnijem roto otpadu (Politika, Blic, Novosti, Informer, Alo!) i na nacionalnim frekvencijama, osvaja prostor za svoje nacionalističko iživljavanje. Uredništvo se smestilo u startnu postavu dežurnih negovateljica i negovatelja legendi, pa brine o, recimo, uskrsnuću nacionalističke treš legende Dušana Prelevića (petnaestogodišnjica smrti, devet stubaca, Danas, 3. avgust 2022.), potom, tri dana kasnije o Đorđevićevom liku i delu, te osvajanju Zagreba.

Ko su, da utvrdimo, te legende što su najednom počele da iskaču iz paštete, da ljagaju kolege, štampaju sabrane kupusare neinventivne poezije i nečitljive proze, zapremaju prve redove na proslavama obljetnica nečega, javno trče na rukoljub popovima (i crkvenjacima za svaki slučaj), klanjaju se svetovnim vođama, šifrantima u kalemegdanskom stožeru tenkovske odbrane mira, ognjišta i logorskih vatri, te kratkovidim, poluslepim kartografima.

Ološ iz srca grada

Ne znamo ko su – o, ne, znamo – prođete tih osamdesetih pored Grmeča (Makedonska, preko puta Politike, da ‘prostite), toponima na kojem su pošteni i normalni bili jedino taksisti, registrujete Momu Kapora, Branu Crnčevića, Dušana Prelevića, Dragoša Kalajića; mogli ste u sofisticiraniju Maderu, da bistrite politiku i da vlastito pomahnitalo i utuljeno, srpstvo pakujete u ljubav prema Zvezdi. Jednom od stubova srpstva, uz mobilizacijske centre u Akademiji, Udruženju književnika, NVO blagosiljača ratobornih terenskih aktivista sa “severa”. Mogli ste i do Taša ili Prešerna (kafane), da slušate duhovitosti Bore Đorđevića (jest bio duhovit dok sve nije otišlo k vragu), da uz kaficu otvorite Dugu i NIN.

Mogli ste i negde u unutrašnjost, da slušate iste priče i slične legende.

I evo nas, posle svega, kod albuma Riblje čorbe Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju. Proizvod nekadašnjeg (u Beogradu, u Nušićevoj, i sadašnjeg) Jugotona, zapravo Croatia recordsa, valjda jedno od retkih izdanja ove kuće koje je oporezovano.

Zagreb i Bora se nisu arsenovski voleli tajno, Zagreb je, onaj mladi, rokerski, voleo Boru, on je – budimo umereni, mada čemu – radio svoj posao, zarađivao novce, poštenije nego mnogi, pevao svoje pesme. Zagreb je voleo Boru, nema u tome ničeg spornog; Zagreb sluša Boru i danas, recimo za početak, da i u tome nema ničeg spornog. A ima.

Riblju čorbu, kad smo već pomenuli mlade, povezuje sa Zagrebom i najtragičniji dan u istoriji jugoslovenskog rock'n'rolla: četrnaestogodišnja Željka Marković poginula je u gužvi ispred Ledene dvorane, kada je više od 15 hiljada ljudi pokušalo da uđe na koncert (prodato je samo deset hiljada ulaznica).

Mladi ljudi ne znaju ko je Bora Đorđević, obrazovno su zapušteni (zar nisu svuda?), slušaju vinilni dokaz da je rock'n'rollu svojstven i kretenizam; sa ideološke strane, nema tu mnogo šta da se objašnjava, budući da to nikoga ne zanima, da će istina teško doći do mozgova mladih, čak i onih što će se njome baviti za platu. Novo doba, novi poremećaji, ili stariji sa digitalnim predznakom.

Zagrebački slučaj povampirenog četništva unekoliko je delegitimizovao pitanje da li se umetnik može posmatrati nezavisno od njegovog dela. Zbog toga što pomenuti album nema veze s umetnošću, kao što nema veze ni onaj što je unizio temeljne humanističke principe.

Kao sa kninskom balvan postavom Minđušari: “E moj druže zagrebački,eto nas kod vas u pljački, / mi ćemo vas opljačkati / A vi ćete svi plakati”.

Evo nas blizu kraja, još jedna veza Oluje i Bore Đorđevića, te onog novosadskog nesrećnika: “Plači, voljena zemljo / nebo za mnom jeca / Ne mogu da se vratim / Vratiće se moja deca”, deklamuje Đorđević posle Oluje.

Gde će se vratiti, ko je i zašto odakle otišao, uglavnom ne znaju kupci najprodavanijeg vinila. A treba da znaju, bar za dvicu/dvojku.

Bojan Tončić