General, istoričar i njihova fascinacija zlikovcem
Za početak konstatacija koja, verovatno, nekome zvuči i neverovatno: situacija nije dobra – a nakon ove ekskluzive možemo da krenemo s faktografijom. Koja je često dosadna, ne uvek i u državi u kojoj postoji izvesna saglasnost režima i vlasnika poslovne sposobnosti o tome da je haški robijaš krvavih ruku Ratko Mladić istinski heroj. Pesnik iz Sesvetskog Kraljevca kazao bi “Istina piše na zidu / Crvenom bojom kao krv” (za manje mlade reč je o Juri Stubliću); piše i na brojnim zidovima u svakom srbijanskom gradu, pa i naseljenom mestu sa topografskih karata. Tamo gde caruju neznanje, amoralnost, mržnja, krvožednost, neinventivnost.
U tom imenu i prezimenu je istina o Srbiji danas.
Za predsednika Pokreta SRCE, u prevodu Srbija centar, 4. decembra izabran je idejni tvorac ove stranke umirovljeni general, bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije, Zdravko Ponoš, bivši predsednički kandidat, drugoplasirani, kako vole da kažu njegovi poštovaoci (18,25 odsto glasova, uz podršku Stranke slobode i pravde, Demokratske stranke i Narodne stranke, te u to doba manjih opozicionih skupina). Izabrano je i pet potpredsednika, od kojih je jedan dr Bojan Dimitrijević, istoričar ovdašnji.
Zakuvava se.
Bojana Dimitrijevića i Zdravka Ponoša povezuje pomenuti znameniti zločinac Ratko Mladić; o njemu je general u februaru ove godine, nudeći se kao spas od Aleksandra Vučića, imao i lepe reči koje su kao melem na ranu pale kama-patriotama i opoziciono nastrojenim licemernim zaokruživačima koji su odavno pospremili svoje vijuge, zaključivši kako je “nešto bilo”; da se u ratu gine, da su “i oni nas”, ili, pak, da je – te uspavane ljudskosti – važno da “ovog” skinemo, pa ćemo lako. A taj koga su namerili da “ovog” skine takođe veruje da je “nešto bilo”, ili zna šta je bilo, ali i to da je reč o usputnoj temi koja nije za kandidatsku agendu. Da je nepopularno birače podsetiti na to da su saučesnici stožera zajedničkog zločinačkog poduhvata. I mlađe obavestiti da su to bili njihovi roditelji, bake i deke.
Čizmaši, zlikovci i fanovi
Danas se u Srbiji često čuje stav da treba podržati sve koji daju znake otpora režimu, znake života, takorekuć; ne diskvalifikovati nikog ko se odlučio za poziv profesionalnog političara (opozicionog), saslušajmo ih. A današnjeg predsednika Srbija centra čuli smo kao predsedničkog kandidata. Mural sa likom Mladića u Njegoševoj ulici u Beogradu, beše u novinarskom pitanju. “Mnogi od heroja koji su uradili časna dela imaju taj oreol heroja u srpskom narodu, ako govorimo prekodrinski. Neki od njih su učinili časna dela, neki su odgovarali zato što su pod njihovom komandom učinjeni neki zločini. Često puta oni su tragične ličnosti, kombinacija i heroja i čoveka koji je odgovoran za zločine. Nije se bitka vodila nijedna u Njegoševoj ulici, u kafićima se ne ratuje. Ovi koji crtaju murale, bolje neka se vrate u svoje kafiće. A oni to i ne crtaju zato što su se oni setili toga, nego zato što ih je neko pustio na ulice. Na kraju krajeva, mi imamo vlast koja ne rešava nijedan realan problem. Oni rešavaju samo probleme koje su oni stvorili. Oni crtaju te murale, oni onda pokušavaju da to reše.”
To ako govorimo “prekodrinski”. A neprekodrinski ostaje bolna istina da su se, uz retke časne i progresivne ljude, bitange različitih provenijencija predstavljale od 1990. u Srbiji kao predsednički kandidati. Ali se uvek pojavi nova koja nam ne dozvoljava da stare zaboravimo. Da, reč je o Ponošu i njegovoj patriotskoj fascinaciji kakvu iskazuju tinejdžerke koje se dopisuju sa serijiskim ubicama.
Ovakav delikt, ipak, ima drugačiji smisao.
Pokazuje Ponoš ljudskost, saosećanje, ali ne prema žrtvama genocida: “Ratko Mladić je jedna tragična ličnost. Ja sam imao priliku da Ratka Mladića upoznam na početku rata u Kninu, čovek koji je meni imponovao kao oficirčina. On je ideološki tada bio komunista, ali to nije važno, takva je bila vojska. On je radio briljantne stvari u Bosni i Hercegovini. Snage pod njegovom komandom uradile su i neke brutalne zločine. Za te zločine odgovarao je on, odgovarali su neki pojedinci. Ali, zato ne treba da odgovara ni cela generacija, ni ceo narod, zločini su takvi da uvek neko personalno odgovara za to”, kazaće kandidat.
Plitkoumna refleksija bitange
Pinki je video Tita, Zdravko je video Ratka. Uživo, ‘nako, sa sve čizmama i uprtačima, te scene koja iz oka izmami suzu rodoljublja, odlučan da vojnički (mrtvima) iscrta granice odmetničke tvorevine “Republika Srpska Krajina”. A posle… samo je nebo granica. Ko da zaboravi “briljantne stvari”: “Tucite Velušiće, tamo nema puno srpskog življa!”, “Raspameti!”, “Da im razvučemo pamet njihovu!”… Pamte Ponoš Zdravko i njegovi istomišljenici. Njegovi zaokruživači atrofirane savesti. Pamte i mnogi drugi, njih 58,65 odsto koji zaokružiše Vučića, te neki od apstinenata. Kakav mrtvozornički skor.
Jeste, ima mnogo citata, ali ko da odoli iskazu nakon kojeg se onome ko to može da izusti upućuju ružne reči: “Ne može se entitet RS tretirati kao entitet nastao na zločinima. On je nastao na pravednoj borbi srpskog naroda. Da se stvori konačno krov, posle više vekova. Kroz svašta su prošli. Genocid je, na kraju krajeva – jedna od tipičnih pet crtica koje objašnjavaju šta je genocid – ta istorijska zla sudbina našeg naroda, da je prošao kroz proces janičarenja, da su im deca odvođena… To je genocid. Ništa nam dobro neće doneti insistiranje na kopanju po prošlosti. Pa, gde su posle 25 godina od tog rata Francuska i Nemačka, da su kopale po prošlosti gde bi stigli.”
Mrš!
Količina milosti Ratka Mladića
Ima Ponoš čega da se seća, da priča u starosti, da konfabulira, ako treba, u slavu srpskog patriotizma, utemeljenog još u Ženevskim konvencijama, docnije kod Dobrice Ćosića.
Zapamtimo gde smo stali.
Mogao bi general, ako ustreba, da se ispomogne štivom ukoričenih baljezgarija, izmišljotina i tobožnjih dilema svog potpredsednika Bojana Dimitrijevića. Autora epohalnog, ali skrajnutog dela Komandant (Vukotić medija, Beograd 2018), o životnom i ratnom putu Ratka Mladića. O napredovanju u vojskama, akcijama, komandovanju, ratu i mirovnim pregovorima, te kako je (naslov poglavlja) “politika sprečila pobedu” i šta su bile “igre oko Srebrenice”.
Eto, dođosmo i do veze predsednika i potpredsednika Srbija centra.
Knjiga Komandant, saznajemo na samom početku avanture rasklapanja korica, nastala je i zahvaljujući Miloradu Dodiku, predsedniku Republike Srpske, odnosno njegovoj podršci.
Zahvaljujući Dodiku tvrdi i pita se akribični istoričar: “Sve što se dešavalo u Podrinju od 1992. do tog trenutka i nebrojeni zločini koje su počinile snage ‘Armije BiH’, zasigurno su učvrstile generala Mladića u odluci da ima manje milosti ka njima. Ali, da li i da naredi likvidaciju?“
Strašno.
Kreštanje, lavež i srbijanska opozicija
Na momente Dimitrijević unosi dramaturške momente koji nisu karakteristični za istoričara, ali, verujmo čoveku, pisanje je opasna navlaka, teško se odupreti opisivanju ključnih događaja, pogotovu ako povijesničar nije mušica u pregovaračkoj sobi: “Dijalog teče sporo, sa pauzama u kojima se tišina smenjuje sa ptičijim kreštanjem i lavežom pasa.“
Ko ne bi poželeo da je vlasnik ove rečenice.
A ko se nije smrz'o od kreštanja i laveža može da prati skokovitu, gotovo beletrističku hronologiju u kojoj naslućujemo, sledeći simpatične i zavodljive nedoslednosti, da je autor razgovarao sa Ratkom Mladićem.
Otkrivamo, dakle, moguću pozadinu njegovog izbora na novu funkciju; dobar s Mladićem, već bio savetnik predsednika Srbije (Borisa Tadića, opet on), izbačen iz Demokratske stranke (zbog apologetskog stava prema kvinsliškom predsedniku srbijanske vlade Milanu Nediću). Iz Tadićevog šmiranja državničkog posla, kako je doživljavao čuvanje zločinačke nevinosti, naslućuje se da ga je Dimitrijević žestoko ložio, a iz Ponoševih iskaza i čizmaške fascinacije kolegom na robiji vidimo da mu za taj posao istoričar – potpredsednik nije potreban. Dimitrijević, međutim, ima težinu, prati ga dobar glas o velikom patrioti, kopaču kostiju četničkog zapovednika Draže Mihailovića (nekada omiljeni sport u Srbiji koja beše namerila da sa'rani Dražu), zastupniku koljača u procesima za rehabilitaciju četnika-ratnih zločinaca iz Drugog svetskog rata.
Sve kvalifikacije za potpredsednika stranke centra (iz nje neće da leti zbog Nedića). Istinskog centra koji će delegitimizovati kilavu desnicu. To su u Srbiji desnica i centar (nećemo sad o levici, ne prizivajmo zlo).
Bave se ljudi politikom u vidu zanata. Ljudsko pravo.
Kao i to da se kaže ko su.