foto: Dženat Dreković/NOMAD

Tončić: Udri brigu na veselje

Održana je još jedna Parada ponosa u Beogradu, bez incidenata, po broju učesnika, utisak je izveštača, jedna od najuspešnijih; slažu se i organizatori, neki tvrde da je bila čak i najbrojnija od 2001, kada su prvi, ne i poslednji put, razbijane glave učesnika i učesnica. U izvedbi vlasti, navijača, desničarskih razularenih bandi i poremećenog popa Žarka Gavrilovića, komandanta Srpske svetosavske stranke koja je u poznatom divljanju prekinula predstavu Sveti Sava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Prvi utisak nakon aktivističkih govora i šetnje je da, uprkos korisnih predavanja i umetničkog programa tokom Nedelje ponosa koja je prethodila šetnji, sve na šta LGBT + organizacije ukazuju kao na goruće probleme zajednice različitih ostaje isto, konzumentima medija nezanimljivo, dok se tretman homoseksualnih i transrodnih osoba ne popravlja, naprotiv. Isti je, naime, kao i status ostalih građana Srbije, kada je o režimski realizovanom poniženju reč, uz kapitalne razlike u pogledu institucionalizovane diskriminacije, a pre svega egzistencijalne ugroženosti. One fizičke. I jednako opasne nemogućnosti zapošljavanja, ostvarivanja prava na rad i zaradu.

Jadna i ignorantska opozicija

U pogledu stanja političke scene u Srbiji, Parada ponosa podseća na svu osionost autoritarne vlasti i jadno, plitkoumno, bezosećajno i nakazno stanje većinske, tobož proevropske opozicije. Nisu opozicionari sa govornice protestnog okupljanja protiv nasilja osudili nasilje prema LGBT+ osobama, nisu pozvali na njihovu Paradu ponosa, bagatelišući, zarad navodnog mira u kući (kakva glupost i tlapnja), elementarne civilizacijske vrednosti. U nadi da će učvrstiti luzersku predizbornu kolonu prodanih duša, “uvažavatelja” zločinaca i preispoljnih budaletina.

Reakcije režimskog kartela na organizaciju Parade ponosa jasan su signal o namerama Aleksandra Vučića: obnavlja se retorika Vojislava Šešelja, spremaju se izbori, treba održati u opsadnom stanju mozgove zaokruživača, masu koja je od Šešeljevih 1,3 miliona 1997., narasla na 2,2 milona, koliko je na predsedničkim izborima 2022. godine osvojio Vučić. Štrpnuti koji glasić od Dveri, zavetnika, srcolomaca.

Vučićeva nipodaštavajuća retorika u vezi sa gej i transrodnim osobama, praćena facijalnim grčevima gađenja, iživljavanje nad Skupštinom i Vladom, antiustavnim i antievropskim, antimodernim postupcima, pada kao melem na ranu obezvređenim, poniženim i osiromašenim podanicima za čiju je jedinu dragocenost Vučić proglasio poslovnu sposobnost, odnosno biračko pravo. Na radost dobro plaćenih predizbornih crnih trojki, dilera na plaćenom odsustvu, pripitih biračkih odbora u svim zadrugama i jednoodeljenskim školama srbijanskih vukojebina, korumpiranih i upozorenih izbornih komisija, ustravljenih štampara i dobro obaveštenih oratora iz klimavih lokalnih autobusa za nigde.

Mrzeti kao sav normalan svet

Tako formatiranim mozgovima obznanjuje se istinska sloboda da mrze gejeve, baš kao što mrze “Šiptare” i Hrvate, balije i ostale nesrbe.

Počela je, eto, predizborna kampanja, ali se vodi računa o tome da ne budu zatvoreni svi evropski drumovi; uoči Parade sve je utihnulo, nigde razularenih popova, radikalnih desničara, “ubica na cesti”. Sve je podsećalo na modus operandi prilikom DB likvidacija, pre ubistva povuku se svi učesnici u praćenju žrtve. Povučani su svi pitbulovi, ućutkani popovi, ostala je glasna prihvatljiva šačica uduvanih rodoljuba obeznanjenih tamjanom i bosiljkom. I onda se pojavi predsednik, ‘nako, sav hrabar i važan, ko Gari Kuper; 13. augusta obznanjuje da dok je predsednik, neće potpisati zakon o istopolnim brakovima, kao ni zakon kojim će, kako je kazao, postojati “neki treći rod gdje niste muškarac, ni žena”. Ovo poslednje pratila je nekakva gestikulacija šatro začuđenosti, mali predškolski skeč za lojalni deo biračkog tela na područjima sa slabijim prijemom signala.

Znamo da zakon neće biti donet, ali, on nagoveštava novo šmiranje i izmišljenu proceduru; kaže da je lično zamolio premijerku Srbije Anu Brnabić da, “dok je predsednik ne potpisuje istopolne brakove.”

Ja sam vi – volim da mrzim, inatim se ko magarac

Što, praktično, znači da se takav zakon ne donosi, budući da mržnja i netrpeljivost nisu ustavni razlog da predsednik odbije potpisivanje donetog zakona. I kaže da je za primedbe Evropske unije on kriv – te hrabrosti, da se smrzneš – odnosno da ne treba kriviti premijerku, jer se “Ana”, eto, zalaže za to.

Naravno da se zalaže, iz temeljno renovirane kuće Jovanke Broz, u kojoj sa svojom partnericom odgaja usvojeno dete.

Nije kraj ovom divljanju, evo da vide koliko ih mrzim, iako, tvrdi uprkos svemu, “nikada nije učinio ništa protiv prava LGBT osoba”. Malo dosadnog “ja pa ja” iživljavanja, i duboki sadržaj kojim dira srca i nutrinu doslednih mrzitelja pedera i lezbejki. Predloži mu, kaže, da na zgradi Predsedništva bude istaknuta zastava duginih boja.

„Evo neću da je okačim. Ja sam izbran kao predsednik Republike da bi zastupao interese građana i to činim na način na koji ja mislim da je najbolji. Nešto mi se ne može i ne da mi se da okačim tu LGBT zastavu. Nađite se od noćas i sutra, svi se lepo nađite, pa demonstrirajte“, ljutnu se predsednik uoči Parade.

Neće, dakle, biti zakona o istopolnom partnerstvu, iako je predlog prošao javnu raspravu, dobili ste šta ste hteli, gej pučku veselicu po poznatom modelu udri brigu na veselje, od koje niko nema štete, pogotovu fancy skupine i njihovi dobro plaćeni aktivisti i aktivistkinje.

Koristi, pak, nemaju oni što se, pogotovu u malim sredinama, boje da izađu iz kuća i to je možda najteža kvalifikacija njihovog položaja. Stanje za koje su odgovorni država i društvo. LGBT+ osobe, takođe, ne mogu da se zaposle, ne mogu da posećuju partnera u bolnici, da zajedno podignu kredit, da ga naslede. Ne mogu da javno održavaju vezu sa onim kog vole – to nije zabranjeno, ali je na javnim mestima nepoželjno.

Nešto se menja, mlađe generacije imaju mnogo više razumevanja, kažu učesnici Prajda. Mladi istopolne parove tretiraju normalno, sa njima razgovaraju kao komšije, o uobičajenim stvarima, kućnim poslovima, kupovini.

Fašizam velikih razlika

S druge strane, na Prajdu se od govornica i govornika čuo niz šupljih opštih mesta, poručivali su svima da se vole i da je najvažnija ljubav. Najsuvislije (jedino?) je govorila suosnivačica jedne od najstarijih LGBT+ organizacija u Beogradu Arkadija koja je predstavljena kao Agata. Istakla je, između ostalog, i to da “kada jedan čovek koji o svemu odlučuje i njegova grupa ljudi proglašavaju drugu grupu ljudi, manjinu, manje vrednom, i tvrde kako su trans osobe nekakva izmišljotina i kad neće da prihvate zakone o rodnom identitetu i o rodnim zajednicama, za koji se toliko borimo svih ovih godina, to se zove fašizam.”

“Ovo je i pitanje klasne borbe, jer kada jedna klika poseduje svu ekonomsku moć, a većina građana živi u siromaštvu, koje se takođe prelama kroz manjine poput naših, onda se to takođe zove fašizam. Kada su u državi, posebno u malim sredinama, gej i trans osobe izložene nasilju lokalnih moćnika, šerifa i cele sredine, kada ne smeju da izađu iz kuća, a kamoli da nađu zaposlenje, završavaju u beskućništvu, dok država gradi stadiona i obećava automobile bez vozača, a nemamo pravi sistem socijalne zaštite.

I da kažem ovima iz Crkve i političarima koji deluju sa njima: ne postoji nikakva LGBIQ, ni trans ideologija, postoji samo potreba izmučene manjine za osnovnim ljudskim pravima, za ravnopravnošću sa svim ostalim građankama i građanima. Ali, njima pre svega nedostaje ljudskost, razumevanje da svi smo različiti. Pitaju neki političari šta nam fali, evo, neka se autuju u unutrašnjosti i neka pokušaju da prežive u Jagodini, Bujanovcu, Novom Pazaru! Iako smo dobili poruke klike na vlasti, možemo da budemo trenutno razočarani, ali ne i da prestanemo da se borimo”, poručila je Agata.

Veseli i euforični učesnice i učesnici obećali su da “od sutra” nastavljaju borbu, pevali su i plesali očekujući after party. Beograd je uknjižio još jednu šetnju različitih tokom koje nije pala krv.

Nije za potcenjivanje, možda ćemo se uskoro uveriti.

Bojan Tončić

Tončić: Kad pozovu u smrt
Tončić: Srbija i Europrajd
Tončić: Srbija i srce desnice
Tončić: Borka i Dušan
Tončić: Ritam kosovskog nereda

Levy: Svi su krivi osim nas
Rodić: Kazaljke