Crna hronika Srbije
Rat se vratio kući, konstatovali su prvi put u Srbiji Slobodana Miloševića iscrpljeni ljudi, umorni od sukoba sa “balkanskim kasapinom”, potom “faktorom mira na Balkanu”, kada su se NATO avioni ustremili na Srbiju i kada su dalekometni projektili, niotkud, ubijali ljude i rušili infrastrukturu. U patriotskom zanosu i strahu, mali je procenat njih primetio da u susedstvu niko ne seiri, čak ni žrtve hegemonističkog divljanja u čijem su stradanju finansijski i politički, neki od njih i izravno, učestvovali.
Za istu konstataciju (o povratku rata) bilo je prostora trećeg, potom i četvrtog maja ove godine, kada je hicima dvojice bezumnika prekinuto 17 života, uglavnom dečjih i kada su milioni ljudi zastali u tuzi i neverici. Napis koji sledi posvećen je tom bolu, a bol, zapisao je davno Mirko Kovač, “ne pati od forme”; tek, tišinom i suzama, te cvećem i plišanim igračkama, od žrtava su se opraštali ljudi u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i drugim srbijanskim gradovima, ali i u regionu. Ne beše teške reči koja bi neumoljivom faktografijom džarala sveže rane: ono što se videlo i čulo na regionalnim medijima, u anketama sa običnim svetom, bile su istinska tuga i sućut, bol zbog ubijene dece, u Zagrebu, Sarajevu, Prištini…
Ostavština iz rata, zalog za buduće tragedije
Niko nas ne može sprečiti u tome da verujemo kako se to u Srbiji neće zaboraviti. Da se nadamo, bilo bi preciznije. Uprkos tome što se ovde slabo pamti.
Nema fatalizma i prizemne filozofije koja bi obesmislila činjenicu o vraćanju autentičnog izvoznog produkta – rata – na mesto stvaranja; izvesno je da su zločine počinili naoružano trinaestogodišnje dete koje prilikom realizacije svog jezivog plana nije promašilo nijednu žrtvu (57 projektila), te dvadestjednogodišnji vlasnik impozantne količine automatskog oružja, eksplozivnih naprava, municije, bombi. Ostavština iz rata, zalog za buduće tragedije.
Radnik obezbeđenja i osmoro učenika škole “Vladislav Ribnikar” u centru Beograda, te osmoro ubijenih, dece i mladih ljudi, u selu Dubona kod Mladenovca, žrtve su, suštinski, rata u kojem, ključna je ambivalentna vladajuća i pseudopatriotska retorika, nije učestvovala, kao što je to bezočno tvrdio Slobodan Milošević.
Dok je rušen Vukovar, dok su ubijani civili u Kninskoj krajini, Zapadnoj Slavoniji, dok je u vazduhu visila sudbina Dubrovnika.
Kako to odjednom – kao da od trećeg maja zvoni pitanje diljem države agresora, koja brižljivo održava ratni kontinuitet, junači se sramnim pohodima koji u zverskoj propagandi i pseudoistoriji, pretvara falsifikate i izmišljotine u nove suicidne deseterce. U državi koja smeta svim susednim, koja klečke komšijama pretvara u autentičnu spoljnu politiku, utemeljenu na podmetanjima i bahaćenju, nesputanom vređanju Hrvata, Bošnjaka, pretnji Albancima i instaliranjem balvan-pobunjenika na neuralgičnim tačkama čitavog Balkana.
Eto, nije odjednom, čak se ni masovni mirnodopski zločini ne pamte, ubistva čitavih porodica rafalima automatskih pušaka, od masakra koji je 2002. počinio Dragan Čedić iz Leskovca (sedam ubijenih), potom ubistva devetoro ljudi 2007. u Jabukovcu kod Negotina (Nikola Radosavljević), do 13 žrtava u Velikoj Ivanči kod Mladenovca (2013).
Generacija koja nosi teško nasleđe
Bilo ih je još, sa manje žrtava, a dosad nije otvorena javna debata o postraumatskom stresnom poremećaju, o najmanje 80 hiljada hodajućih bombi (procenjuje se da je toliko obolelih, od oko 400.000 učesnika u srbijanskim ratnim pohodima). Nesrećnika koji se vezuju hemijskim ludačkim košuljama i brišu temeljnom ekskomunikacijom, poput neželjene dece koje su se stidele primitivne porodice.
Teško je utvrditi o kojoj po redu generaciji, sazrevaloj u potpuno iščašenoj atmosferi favorizovanja neljudskosti i primitivizma pripadaju masovne ubice iz škole “Vladislav Ribnikar” i sela Dubona. Trinaestogodišnjeg ubicu otac je redovno vodio u streljanu, a dvadesetjednogodišnji ubica iz okoline Mladenovca kod kuće je imao arsenal donet, svakako, sa nekog ratnog pohoda u kojem nije učestvovao on, nego neko od njegovih rođaka, prijatelja. Dete ubica kazaće otvoreno “Ja sam psihopata”, a mladenovački monstrum bio je poznat kao Mali Kristijan (Golubović, poznati kriminalac, rado viđen na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, pogotovu u rijaliti programima zbog kojih je ovih dana javnost opasno uznemirena).
Njihovi nesumnjivi umišljaji su gotovo atavistički žig, dobijen od svih postosmosedničkih generacija, dobrovoljnog razularenog “događanja naroda” u navodnoj “antibirokratskoj revoluciji”, kada su namah radnici pretvarani u vojnike besmislene, nikad iz vlasti javno proklamovane nacionalne ideje Velike Srbije, do koje će se dolaziti uklanjanjem nespskog stanovništva sa davno sanjanih teritorija. Generacije su vaspitavali profesori u štrajku, gledali su kako se javnim prostorom nezadrživo šire turbofolkeri, primitivci nacionalne provenijencije, falsifikatori istorije, gatare, Dnevnik sa sve dodatkom u leševima i jaucima, propagandisti nakazne maštovitosti. Gledali su roditelje pod bensedinima, dilere na ulicama, prazne rafove prodavnica, kilometarske redove za piramidalnu štednju, svojevrsni državni zločin, munjevito bogaćenje kriminalaca, carstvo nekažnjivosti zločina i odsustva pobune.
Ko politizuje bol
Danas se gledaju i slušaju drugačiji užasi, na momente se čini da je nestalo bilo kakve volje da se neko pobuni, ali, ni u crnjim diktaturama to i nije baš tako.
Nakon dva masakra i 17 mrtvih osoba za manje od 48 sati, te gomile nesuvislih i podmuklih objašnjenja vladinih zvaničnika, bol nije nestajao, ali je dobijao drugačiju artikulaciju, gnev kao sastavni deo tog emotivnog kompleksa, pri čemu je iz dana u dan sve izvesnija neizgovorena podela na one koji bi pravdu za žrtve, što je opozicija, i na beskrupuloznu vlast koja ne želi, uključujući i šefa države, da iskaže pijetet prema žrtvama (nijedan se zvaničnik nije pojavio ispred škole, ni upisao u knjigu žalosti).
Reč je, naravno, o gruboj podeli, na kojoj će insistirati obe sukobljene strane, pripisujući jedna drugoj politizaciju tragedije, odnosno nesposobnost i katastrofalni niz poteza koji delegitimišu vlast. Izvesno je da smo neposredno posle prvog masakra svojim ušima čuli i to da “sistem nije zakazao” (ministar prosvete Branko Ružić i premijerka Ana Brnabić). Što će predsednik Aleksandar Vučić začiniti neočekivanom drskošću i bahatošću: “Da smo sve to učinili (mere bezbednosti), ne bismo sprečili tragediju”.
Iskazao se i resorni ministar: “Kao što znate, Srbija je takođe, nažalost, deo onog sveta u kojem se ovakve stvari sve češće događaju. Evidentan je kancerogen, poguban uticaj interneta, video igrica, takozvanih zapadnih vrednosti i svima nama je jasno da je potreban krupan preokret, pooštravanje mera, ali i sistemsko iznalaženje rešenja kako ova tragedija ne bi, ne daj Bože, prerasla u društveno prihvatljiv način ponašanja kakav je nažalost slučaj u nekim zapadnim društvima.” Ovo je izustio ministar prosvete, kao uvod u sumanuti radikalski solilokvij predsednika Vučića koji će populistički posegnuti za represijom, u tobožnjem predlogom Vladi da donese hitne mere. Novih 1.800 policajaca, vanredni pregledi streljana i vlasnika legalnog oružja, mogućnost da se bez objašnjenja preda ilegalno, pogotovu duge cevi. Naravno, ključna radikalska bedastoća, uvođenje smrtne kazne (jedini predlog odbije, “nažalost, zbog Evrope”), te smanjivanje starosnog praga kažnjivosti na 12 godina (razmotriće se i to što su stručnjaci učtivo ocenili kao glupost).
Kad predsednik podivlja
Mimo razuma šef beogradske policije objavio je ime maloletnog ubice, pokazao snimak na kojem su imena dece koju je hteo da ubije, što će osvanuti u tabloidima kao ekskluziva.
Potom je opozicija u dva navrata izvela na ulice po više od 20 hiljada ljudi, tražeći ostavke ministra policije Bratislava Gašića, šefa Bezbednosno-informativne agencije Aleksandra Vulina, kao i smenu sadašnjeg sastava Regulatornog tela za elektronske medije (REM), gašenje tabloida koji, prema navodima organizatora, propagiraju nasilje i krše kodeks i oduzimanje nacionalnih frekvencija televizijama Pink i Hepi.
U izvesnoj meri nesuvisli (zabrana novina), zahtevi su prilično protresli Vučićev kavez; gubi kontrolu, viče, preti, gubi koncentraciju (OK, to inače radi, ali sada povodom nečega što očito teško doživljava).
Respektabilan je bio broj okupljenih koji su blokirali Gazelu, nerežimski i inostrani mediji su, međutim, iznosili nesuvislu komparaciju (“najveći skup od 5. oktobra do danas”), iako se okupilo deset puta manje ljudi nego bilo kog dana Građanskog protesta 1996/97. Pumpalo se protiv Vučićeve kamarile, kao, “samo što nisu pali”, neozbiljno i neutemeljeno, iako je već sada izvesno da je tragičnih 48 sati u kojima su ubijene nevine žrtve, promenilo Srbiju.
Bilo je i skandiranja “Vučiću odlazi!”, pijanih mladića koji su zaboravljali na pijetet (deluju razulareno, sa limenkama piva u rukama, obično su instalirani), ali je broj okupljenih bio jako iritantan na Andrićevom vencu.
Sve je, dakle, bilo dovoljno da Vučić podivlja i zakaže za 26. maj kontramiting koji će biti “najveći skup u istoriji Srbije”. Na kojem će, navodno, ponuditi opoziciji raspisivanje izbora.
Igrarija zanemarenog deteta
Koja li je to po redu sumanuta stvar koju preduzima nezreli sakupljač “lego” kockica, uozbiljen k'o prase u blatu, retorsko je pitanje. Zanemareni marginalizovani adolescent, neuspešni tragač za vlastim identitetom na mobilizacijskoj, severnoj tribini Zvezdinog stadiona, koji će od dubokih frustracija razviti nespecifikovanu osvetoljubivost, sasvim je logično poželeo da pokaže kako je “njegov miting veći” i da je pametniji od sve dece, pogotovu od one koja su odavno prerasla tu samohvališuću disciplinu.
Na značajni momenat kontinuiteta smrti i stradanja ukazuje naizgled bočna priča o muralima na uglovima Njegoševe, nedaleko od mesta beogradskog zločina. Stekao se sa programa nerežimskih televizija utisak da priča o tome i nije poželjna, iako su o toj činjenici govorili ugledni sagovornici, socijalni psiholozi. Epilog je najpre srce umesto glave na žestoko branjenom muralu sa likom Ratka Mladića, autorski iskorak poslanika Đorđa Miketića. Nije se dugo održao, navijači Partizana prepisali su grafit i davnih devedesetih (tada uperen ka državnoj televiziji): “Isključi Pink, uključi razum”- Grobari.
Ostaće nakon ovih tragedija bol i teško sećanje na zverstva koja su unekoliko izmenila političku Srbiju. Ali i sećanje na sramnu ulogu medija, režimskih propagandista koji su nemilice nipodaštavali Kodeks novinara Srbije, Konvenciju UN o pravima deteta, elementarnu ljudskost, pogotovu prilikom grobljanskih ekskluziva nakon sahrane dece, emitovanje tobožnjeg audio snimka pucnjave u školi.
Nema više vlasti i opozicije, ostaje samo napetost sukobljenih strana u kojoj jedna drži sve poluge moći u svojim rukama. Pritom, dokazala je da nema skrupula, a ima šta da izgubi – slobodu, najpre. Za to, pamtimo iz nastupa naoružanih batinaša u civilu – nije projektovana. Naprotiv.
Utoliko svaki današnji iskorak hrabrih ljudi u iskazivanju otpora i građanske svesti zaslužuje respekt.