foto: Dženat Dreković/NOMAD

Tončić: Dve bitange i premalo stida

Aleksandar Vulin, predsednik malo poznate stranke Pokret socijalista, bivši ministar odbrane i policije, novi je direktor Bezbednosno informativne agencije, službe koja nastavlja tradicije Resora državne bezbednosti (RDB), Uprave državne bezbednosti (UDBA), Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA). Teško je i gotovo nepotrebno procenjivati koliko će štetnih posledica Vulinov novi angažman imati po krhotine srbijanskog društva i naznake opozicije, kritički nastrojene pojedince i organizacije, tek, u ovom se napisu iz drugog ugla, bavimo zapravo dvema personifikacijama režima Aleksandra Vučića. Različiti su nivoi, slični metodi delovanja i kreativno-intelektualni dosezi. Uz Vulina to je njegov glasniji saborac, istrajni Simo Spasić, predsednik Udruženja nestalih i kidnapovanih lica sa Kosova.

S punim pravom svako od sapatnika koji žive u Srbiji može da suprotstavi ovom izboru svoje favorite, no, evo objašnjenja za ovakav izbor; Vulina i Spasića povezuju odsustvo skrupula, presuđena ili nepotvrđena kriminogena prošlost, bahatost u iznošenju ordinarnih, na momente (u Vulinovom slučaju) i opasnih nebuloza i logičkih paradoksa. Nesvarljivih gluposti i bolesnih uvreda.

Nedotaknuti primitivizam

Obojici je mržnja u opisu posla, vesele se svim nalozima predsednika Srbije koji podrazumevaju uvrede i otvorene pretnje upućene protivnicim režima, misle da je temeljitost u zgrtanju novca autentični vid politike i nastoje da u tome budu što uspešniji, oslanjajući se pritom na naputke vrha režima i produkte vlastite nakazne kreativnosti. Obojica su velikosrpski nacionalisti – Vulin se direktno napajao mislima i delom srbijanskih krvožednih akademika i Slobodana Miloševića (“Nama je potrebno da se briga o celokupnom srpskom narodu vodi iz jednog centra, a to je Beograd, i ne vidim šta u tome ima sporno”, izustiće varijantu Miloševićeve teze da “svi Srbi treba da žive u jednoj državi”). Simo, pak Spasić, u duši i glavi nestvarno samosvojni naprednjak, skromnog obrazovanja i pamćenja, oslanjao se i oslanja isključivo na intuiciju koja ga dosad nije izneverila. Omogućio je svom fantomskom udruženju poslovni prostor u centru Beograda, iza Beograđanke (na otvaranju je bio srbijanski predsednik), i Niša.

Vizuelne asocijacije na Simu su makluanovski produžetak u vidu megafona, kojim zvučno prekriva glas opozicionara kad govore na otvorenom i vređa pripadnike nevladinih organizacija, kucavice nabrekle do pred pucanje, te majice sa porukama iz kojih izbija naprednjačka erudicija kafanskih dosetki.

Vulin će brojnim konzumentima televizijskih vesti ostati u sećanju kao čovek u crnoj ili plavoj uniformi, a mnogima je najupečatljiviji bio njegov stajling sa plantaže marihuane Jovanjica, na kojoj je, afirmišući državni posao uzgoja konoplje za dobro raspoloženje, nosio radničke treger-pantalone.

Previše informacija, pogotovu za srećnike koji nisu videli ni čuli ova dva pojavna oblika života, endemske naprednjake vulgaris.

Srbija danas – robijaš u parlamentu

Aleksandar Vulin i Simo Spasić su, za preostale građane Srbije koji su sačuvali razum i koji veruju da su sačuvali dostojanstvo, dovoljan razlog za stid – stiče se utisak da ga je premalo, ili se ne vidi – za pognute glave i skrivene poglede. Malobrojnijima i za akciju, za iskazivanje ljudskosti, hrabrosti da progovore.

Da ne ostane nedorečeno, Simo je Spasić osuđivan zbog silovanja bivše žene, četiri godine i tri meseca, izašao sa robije maja 2013, za šta optužuje “dosovsko pravosuđe” (DOS – Demokratska opozicija Srbije, koalicija koja je svrgla Miloševića s vlasti), prostodušno, gotovo narodnjački, kaže da je njegova žrtva nakon nasilja sama sebi odsekla kosu.

Dovoljan razlog da bude čest gost na televiziji Hepi sa nacionalnom frekvencijom i lista štampu sa Milomirom Marićem, najpoznatijim po negiranju postojanja logora Omarska. I u Skupštini Srbije, na sednici Odbora za Kosovo i Metohiju – da stranačkoj družini ukaže na prava rešenja za kosovski problem.

Neumoran je Sima (svi ga tako zovu), čas je u Hrtkovcima, da pokaže slaganje sa progonom Hrvata i napadne Nenada Čanka, potom u Crnoj Gori, da protestuje protiv crnogorskog priznanja Kosova; ne libi se ni da na svoj način obeleži godišnjicu ubistva Olivera Ivanovića, urlajući da je Ivanović “zasmetao i Albancima i međunarodnoj zajednici”.

Simo Spasić, odlikovani Srbin, odličje je primio od bivšeg načelnika Generalštaba Ljubiše Dikovića koji nije kriv za ratne zločine na Kosovu 1999.

Kad ministar vojni služi vojsku

Vulina i Simu povezuje, kao što smo rekli, kriminogena prošlost. Da ne natežemo, nemojmo da tvrdimo i odnos prema ženama.“Je l neko srećan da gleda čitav dan svoju ženu”, kazaće Vulin, obrazlažući zašto se, eto, i to mora u vreme policijskog časa (zbog korone). Ipak, od svoje žene i njene familije imao je koristi – 23 puta morao je u Kanadu da bi preneo dozvoljene količine novca pozajmljenog od ženine tetke. Za kupovinu trosobnog stana u Beogradu (oko 250 hiljada evra).

Naravno, lagao je kao pas, njegovo imovno stanje istraživala je državna Agencija za borbu protiv korupcije, formiran je predmet koji, neverovatno za Srbiju, čeka bolja vremena u Višem tužilaštvu u Beogradu.

Za to se izvukao, ali, nezvanično, novce o kojima je reč tražili su nenadležni novinari – istraživači i vojni sindikalci u kreativnom trošenju vojnog budžeta (kupovina kilavih domaćih oklopnih prometala za borbu protiv zamišljenog protivnika).

Kao ministar vojni uspeo je i da odsluži vojni rok, zapravo, odlučio se za obuku od 15 dana, ali je izdržao desetak.

Glavni politički pronalazak Aleksandra Vulina je sintagma “srpski svet”, ispod koje se krije tvrdnja, da se ne ponavljamo, matica Srbija treba da ujedini sve Srbe i da je njima, gde god bili, predsednik Aleksandar Vučić.

Tu dolazimo do sejanja mržnje prema susedima. Najčešća su meta Hrvati: “Ja sam siguran da je u Hrvatskoj reč o povratku ustaštva, jer ustašluk i ustaše nikad nisu izašli iz politike Hrvatske, iz javnog života Hrvatske”, ali i ostali se dobro kotiraju. Čak i Makedonci, jer je Skoplje, ni manje ni više, nego – obaveštajni centar za delatnost usmerenu protiv Srbije. Malo i o Bošnjacima, da se ne osećaju zapostavljenima: “Prvo javno odsecanja hrišćanskih glava zbilo se na Ozrenu, počinila ga je Sedma brigada Armije BiH”.

I arhe-neprijatelji Albanci: “Što pre se otkinemo od Šiptara – pre ćemo početi da živimo”.

Vulinizmi – nova srpska epika

Vulinizmi je novoskovana imenica, termin za imbecilizme Aleksandra Vulina, uz malu ogradu da je teško shvatiti koje je rečenica ispad, a koja njegovo istinsko poimanje politike. Vulinizmi su (preuzeto iz serijala “Junaci doba zlog”): “Aleksandar Vučić ne bi bio živ da su mu zaklali babu (ne zamerite, dobronamerno uputstvo – pročitati najmanje dvaput glasno)” ili “Što bi rekao najveći državnik 20. veka Josif Staljin, kadrovi su sve” (ne čitajte naglas, zvaće neki prijatelj Hitnu).

Ipak, zaključimo ovde, da su, zapravo, svi citati vulinizmi; evo jednog gde Vulin blista kao pokojni Karadžićev senator (“Zar se naša braća Muslimani ne boje naše krvi nenamirene?”- Rajko Petrov Nogo), dela govora sa srpskog groblja na Zejtinliku: “Red je da se na ovakvim mestima da neko veliko obećanje. Da se zakunemo da više neće biti ratova. Ali, Srbija tu reč pred vama ne može da da. Ne daju nam mrtvi da ih obrukamo. Ne daju nam mrtvi da svojim životima ne dokažemo njihovu vrednost.”

Kad je odlučio da pođe u vojsku kazaće: “Ja sam Srbin, a u Srba, ko nije služio vojsku…”, a opoziciji će poručiti “Mi koji smo branili zemlju…!”

Nije sve tako smešno: “Srbi nisu krivi ni za jedan rat.”

Vulin je prvi obaveštajac, pomisliće neko da baš i ne mora da se eksponira, ali, ne verujmo u to, postoje, ipak, stvari koje samo on može da kaže, realizujući nad Vučićem samoinicijativno temeljnu kolonoskopiju (invazivna dijagnostička metoda kojom se obavlja vizuelni pregled debelog creva – fakat, pominje se u definiciji i neki instrument, ali da ne detaljišemo). Još malo kreativnog imbecilizma i dokaza: “Narod koji je upoznao ponovljeni genocid u svakoj generaciji i uvijek od istih počinilaca nema pravo da ostavi svojoj deci priliku da i ona dožive istrebljenje svojih sunarodnika u delovima nacije gde ih ne štiti država. Zahvaljujući Vučiću Srbi su postali jedinstven politički narod i proces ujedinjenja je počeo, a to se više neće moći zaustaviti”.

Zapitaće retorsko-biblijski kritičare zar misle da je Vučiću potrebno njegovo uvlačenje.

Opasan? Ne, njegov je naredbodavac – prežive mu baba – opasan; nikada se nije odrekao velikosrpskog hegemonizma, nikada nije posumnjao u pravičnost proporcije sto za jednoga. A Vulin, prvi udbaš ili ministar, manje važno.

Sima? U top formi, neki dan razbio auto TV N1. Nameštenje ne traži, možda neki jači megafon.

Srbija? Ima ovu dvojicu.

Bojan Tončić