foto: Dženat Dreković/NOMAD

Tončić: Glavni junak jednog atentata

Ili nekoliko autobiografskih dokaza srbijanskog šefa države da, uprkos navijačkom skandiranju, nije peder

Laganim hodom u neizvesnost koja još traje korača balkanski Gari Kuper, dok ga uživo i u TV prenosu posmatra milionska gomila preispoljnih kukavica i nesposobnjakovića; Srbija dobija još jednu žrtvu, proroka koji gotovo čitavu deceniju zna sve o svom kraju, ma koliko to fatalistički zvučalo: “Znam kako ću da skončam, jer dobro znam svoj narod. Znam sebe, svoj narod i najviše ga volim na svetu. Zato i znam kako ću da skončam” (2013). Tada je kazao i to da zna da mu se “približilo”. Svestan da ide u smrt, rešen da tim putem uđe u istoriju, ostavljajući iza sebe kilometre puteva, pohapšene narko dilere i uvek nezahvalni narod koji voli najviše na svetu.

A što ne bismo odmah izvestili o čemu je reč: predsednika Srbije ‘teli januara prošle godine da likvidiraju snajperom, dok je hodao ka bini, da otvori spomenik Stefanu Nemanji u Beogradu (adresa poznata redakciji, ne ustupa se čitateljstvu). I sve se to aktuelizuje priznanjem pripadnika mafijaškog klana kojem (priznanju) Aleksandar Vučić i gomila pojavnih oblika homo sapiensa dodaju, policijski rečeno, motivaciju, mesto, priliku i oružje izvršenja.

Tako daleko i nestvarno zvuče stihovi Duška Trifunovića iz Glavnog junaka jedne knjige: “Divno bješe glavni biti / Dok me nisu pročitali” (možda je digresija, ali da ne ulazimo u autorska prava).

Odlazi, dakle, glavni lik, vratimo se fabuli, kako priča poslednjih desetak dana, nezadovoljan kao zanemareno dete koje se iznova vanredno obraća naciji (horor), kao beznadežni tinejdž-luzer propalih startova, čiju istorijsku viziju ne uvažava niko, osim, možda, na trenutke, Aleksandra Vulina. To je ta druga dimenzija, možda i nedokučiva. Dočarava vlasnicima devastiranih mozgova razmere vlastite hrabrosti (ono kad su ga nišanili), pokušavajući da dopre do tog sramno i bezbrižno razgaćenog pučanstva koje u stanovima ne oblači ni duks, dok Evropa dršće na štedljivih dvadesetak stepeni (terminologija predsednikova).

Da li svi pederi priznaju Kosovo

Aleksandar Vučić u ime naroda, ne zbog sebe, nikad dovoljno hvaljenog i veličanog, prihvata rizik, a na kocki je život. Rizikuje čak i u ime onih koji bi da primete kako je njegovo carstvo opsene definicija suicida. Građana koji ne ignorišu brutalnu vandalizaciju života, i to da su putevi i infrastruktura sumanuta kreditna investicija nezarađenih milijardi evra – u papreno skupu izgradnju i, primarno, ugradnju klijentelističkog ološa, a pohapšeni narko dileri i narko bosovi prijatelji koji su se malo zaigrali. Vučić rizikuje u ime onih koji vide mafijašku hidru na delu, vladavinu radikalno lakomih poluintelekta i okrutno podizanje piramide štednje tuđeg novca. Zna da kriminalci spremaju atentat na njega, neće da nosi pancir, nacija ga ne prati dovoljno u shvatanju realnosti razjapljenih cevi snajpera i nepogrešivih očiju i ruku profesionalnih likvidatora. Eto, izostalo je čak i javno olakšanje kada se vratio sa pregovora u Briselu.

Još malo dokaza, vanredni svakodnevni intervju za koji je odabrana Televizija Prva (20. novembar) sa nacionalnom pokrivenošću beše dramatičan, sa izvesnom peripetijom u skandiranju navijača Partizana na košarkaškoj utakmici sa Makabijem. Navijači su istakli ogromnu fotografiju Zorana Radmilovića kao Bilija Pitona u filmu Maratonci trče počasni krug, i transparent sa replikom “Ja njih znam deset godina, veliki su to razbojnici”. No, predsednik se osvrnuo na poruku, takođe sa transparenta” kojom navijači zahtevaju: “Stop francuskoj vojnoj operaciji Sky u Srbiji! Sloboda za grobare!” Koreografiju potpisuje navijačka skupina Principi kojom je komandovao uhapšeni vođa kriminalnog klana Veljko Belivuk.

“Pišite šta hoćete, vičite šta hoćete, ja ću da se bijem za ovu zemlju, ne možete da ubijate ljude i da dilujete drogu a da tražite da imate predsednika za saveznika”, kazao je Vučić. Malo je polemisao, postavljajući retorska pitanja, valjda i onima koji su ga nazivali ovako i onako: “Jesam li peder što nisam uveo sankcije Rusiji, ako jeste to je u redu; jesam li peder što nisam priznao Kosovo, prihvatam. Jesam li peder što gradimo najviše autoputeva u Evropi, što se nisam zaustavio kad su mi rekli da ne rušim hrast na putu pa bi trebalo još četiri godine da gradimo, neko je morao da ga poseče”, izustio je predsednik (valjda ga je neko temeljno edukovao o pederima).

Kad hodaš ne zastajkuješ

Za sve parole “grobari” su instrukcije dobijali direktno iz Centralne Amerike, od kriminalca, izvesnog Vuškovića, “broja dva”, po Vučićevom rangiranju; nije u toj operaciji glavni bio osumnjičeni Radoje Zvicer (od pet miliona evra, koliko tvrdi svedok saradnik, tabloidi su navodnu Zvicerovu nagradu za ubistvo Vučića doterali do 20 miliona), vođa kavačkog kriminalnog klana.

Kako su objavili srbijanski mediji, francuska policija presrela je skaj komunikaciju mafijaša i saznali da Zvicer nudi nagradu za Vučićevo ubistvo. Otud Francuska na paroli navijača Partizana.

Pojede prepričavanje strpljenje, što je najgore, nije završeno. Nije sve nezanimljivo, evo nas na suđenju pripadnicima Belivukovog kriminalnog klana koji se tereti za zločinačko udruživanje, sedam teških ubistva (komadanje tela i mlevenje u mašini za meso), trgovinu drogom, trgovinu oružjem i jednu otmicu i jedno silovanje. Svedok saradnik Srđan Lalić otkrio je 8. novembra da je klan pripremao atentat na predsednika Srbije. On je istakao da je Radoje Zvicer obezbedio pet miliona evra, logističku i drugu pomoć delu službi za podešavanje političke klime za dovođenje na vlast u Srbiji nekoga ko bi bio podoban i radio u interesu klana.

“Sprovođenje je bilo u toku, delovanje putem društvenih mreža. Kao najveću pretnju su videli predsednika posle objave rata mafiji u kojoj su se prepoznali i tu je bilo pomena i o atentatu kao krajnjem rešenju. Bilo je pomena da prvi sledeći protesti budu veliki sukobi u cilju slabljenja institucija i pritiska na strukturu”, ispričao je Lalić.

A javnost je odmah zasuta maštarijama, prepoznatljivo vučićevski patetičnim, neodgovornim i nestvarnim. Tagovi za ovu skasku su “snajper”, “mafija”, “Stefan Nemanja”, “pancir”, “strah” (ima i još nekoliko koji su već postali opšta mesta i stalni epiteti).

Tu se vraćamo drami, treba stići do govornice, okupljeni narod čeka da čuje glas budućnosti i vidi skidanje vela sa patriotske nakaze. Jeza da prođe čoveka kad se seti da je u tom trenutku, nezahvalno neobazriv i neinformisan, grickao neki čips. A šta je radio predsednik, saznasmo od njega: “Ja sam se u tom trenutku okrenuo prema Vulinu (tadašnji ministar policije), pre nego što sam krenuo ka govornici, i pitao ga: ‚Šta ti je, šta se ti treseš od straha?‘“

Bokte, da l je moguće. Ali, imamo i drugu stranu: “Obratite pažnju kako hoda na tom skupu predsednik Vučić. On hoda kao neki čovek koji zna da je gotovo, koji se pomirio sa tim. Tada je govorio da sam ja umro od straha i jesam. Znao sam da je moj osnovni zadatak kao ministra da sačuvam njegovu glavu dok ne sakupimo dovoljno dokaza dok ih sve ne pohapsimo. Ovo nije gotovo, nalogodavci su još na slobodi”, kazao je Vulin.

Vučić hoda, ne zastajkuje, uspeva da u tom magnovenju izusti: “Ako smo zemlju doveli dotle da kriminalci mogu da ubiju šefa države, onda to govori o nama. A da se krijem od svog naroda to mi ne pada na pamet. Dok sam živ ću da idem u svoj narod, pancir da nosim neću“.

Džaba ste drhtali?

To reče i zakorači u neizvesnost.

Sve se dešava u januaru 2021., a predsednik je do kraja te godine bio navodno neobavešten, ili je hteo da novinarima nezavisnih medija kaže kako su, eto, nesrećni što nije ubijen. Ili je, naprosto, kao inače, lagao i bahatio se. Na pitanje postavljeno na godišnjoj konferenciji za novinare o atentatima na njega u 2021. godini, rekao da ne zna ni za jedan slučaj. “Kažete, bili su pokušaji atentata, ne znam ni za jedan. Da li neki misle, da su neki planirali ili nisu atentat, da li su dobili informacije iz bezbednosnih službi da je bilo ideja i planova… Pa njihov posao je da to spreče, to je sasvim moguće. Ne vidim šta je tu vas pogodilo, to što im nije uspeo atentat, ili to što su, mislite, nekome podizali rejting pokušajima atentata?”, izgovorio je predsednik  29. decembra 2021.

To, zapravo, znači da je Vulin džaba drhtao, da je bila suvišno Vučićevo slovo o mafiji, panciru i ostalim tagovima. Nemoguće.

Verujemo da je predsednik bio hrabar, kao one, umalo tragične, 2016., kad su nekoliko stotina metara od vikendice Vučićevih roditelja policajci pronašli pravi arsenal. Jedan jedini snajper zvuči efektno, ali tad je nađeno – bilo na državnoj televiziji, svi preneli – svašta: zolja, četiri ručne bombe, 100 komada municije kalibra 7,62 milimetra, nekoliko metaka za automatsko naoružanje, i između 10 i 15 metaka nepoznatog kalibra.

A glupi atentatori ostatak oružja i eksplozivnih sredstava čuvali su u ukradenom “reno meganu” koji je viđan u Jajincima i dan nakon otkrivanja paklenih planova i naprava, pronađen na Novom Beogradu. U njemu su bili hekler, municija, dva puta po 200 grama eksploziva TNT i dva mobilna telefona za koje smo saznali da mogu da budu detonatori za daljinsko aktiviranje eksploziva.

Nismo saznali epilog istrage, neke pomake, tragove. A onomad smo zvanično saznali, kad je svedok saradnik propevao o nameri da se ubije predsednik, da nema dovoljno dokaza za pokretanje istrage za pripremu atentata.

Srbija spava, nemoralno bezbrižna. Narod nije svestan čak ni toga da ga predsednik voli najviše na svetu.

Bojan Tončić