Kako se vojska na Kosovo vratila
Da, isti je autor nedotupavnog, pravopisno neurednog, stiski jadnog slogana “Kad se vojska na Kosovo vrati” i krvonostalgičnog borbenog pokliča “Dogodine u Prizrenu”. Reč je o morbidno formatiranom nacionalističkom mozgu, koji sluša naredbe i crpi podršku sa Andrićevog venca i/ili Knez Mihajlove 35 (sedište srbijanske akademije besmrtnika). Po receptu sile, neprimenljive u susednoj Republici Kosovo, ali solidno učinkovite u centru Beograda, kroz angažovanje stalnih saradnika, opremljenih bojama srpske zastave i šablonima za efikasno odašiljanje bedaste fraze i za uništavanje javnih površina, zidovi progovaraju jezikom specifičnog poremećaja.
Odnedavno zidna mudroserina ima zajednički imenitelj – o tome je ovde reč – i sa još jednim produktom; nije režimski, ali je uistinu srpski, po sadržini i načinu izvedbe. Ne morate ga kupovati, iako je prigodan (tvrdi povez, pun kolor, premazani ofset) za poklon beznadežnim slučajevima, ali košta – celih 12,50 evra.
Sanjajte i ne brinite
Autori misle da je za decu, pošto je reč o dečjem snu pravog, modernog pravoslavca (u redu, contradictio in adjecto, malo da se razmrdamo); san u slikovnici Dogodine u Prizrenu (Dogodine u Prizrenu: san o slobodi, autor teksta Aleksandar Miljević, crteži Predrag Ikonić, izdavač Dobro detelj, Barajevo, Beograd; “detelj” nije štamparska greška, ne zna se otkud ‘lj’ na više mesta) ne traži tumačenje iz sanovnika, i sama nakana da se kreira takva REM avantura, bez polucije (nije se išlo u detalje), predstavlja tumačenje. Maštovitost u fikciji kao dešifrovanje budućnosti, jer, kazao je Duško Radović, “ko u čuda veruje, taj i čuda stvara”. Preporučuje se u imitaciji predgovora, uputstvu za upotrebu ove tvari, autor suptilnom erudicijom, te ukazuje na to da su Jevreji “skoro 1.900 godina sanjali povratak u svoju postojbinu uz pozdrav ‘Dogodine u Jerusalimu'”. A Kinezi su sto godina sanjali “da od okupatora povrate Hongkong”. Za to vreme su – te konkluzije – “moćnici (…) ili nestali ili onemoćali (manjak zareza ovde i u svakom citatu A.M.)”. Ako neko Srpče nije razumelo (u redu, uputstvo je ionako namenjeno nedovoljno svesnim roditeljima koji, eto, znaju da su Srbi i prakticiraju slavske obrede sa oblokavanjem, povraćanjem i rafalnim dozivanjem boga ortodoksnog), ima autor nakon ovog konzistentnog idiotluka i pouku: “Zato sanjajte i ne brinite! Istorija nam govori da se snovi o slobodi uvek ostvaruju.”
(Lako je sad pobeći i ostaviti ovaj krajnje nekoristan napis, čitajte i trpite).
Zloupotreba dečje nesreće
Nacionalromantična slikovnica već u ekspoziciji govori o ozbiljnom slučaju i utoliko upozorenje ispisano na proizvodu, “10+” nije dovoljno. Naime, pravoslavno usmereni pubertetlija u najavi ne sanja potencijalne ljubavnice, nego njegove noćne avanture sežu čak do dalekog, a tako bliskog Kosova. Život njegov pun je avantura problematičnog backgrounda, i znakovito iskakanje iz uobičajenog/očekivanog ponašanja ukazuje na asocijalnost i otuđenost, nerazumevanje vršnjaka, druge opasne snove. Možda i želju za prijavom u srbijanske specijalne vojne postrojbe (ionako su navatali samo pet stotina, a ne planirane tri ‘iljade).
Slušao je, saznajemo, te večeri priče učesnika bitke na graničnom prelazu Košare 1999., pa se povukao u svoju sobu. Nedoumicu kod pažljivog čitatelja izaziva oskudna ćelijska scenografija – gitara, noćna komoda, lampa s abažurom, slika Lazara (tako na njoj piše grobljanskom ćirilicom), sa sve tanjirom u kojem je otfikarena bradata glava. I položaj sanjara koji je, saznaćemo, tek jedan od glavnih likova: leži sa nogama na nekakvom jastuku, na stomaku mobilni, u ušima slušalice. Iz slušalica, kaže autor, zvuci pravoslavnog hita agresivnog Beogradskog sindikata i etno grupe Trag (može da se skenira i pogleda, kod je u dnu strane, ali je posao preobiman, ostanimo kod zapisanog). “Čudno vam što gradsko dete nema neke druge teme/ jer sad je takvo vreme – svako gleda samo sebe (…) Jer u nama i dalje živi predskazanje/ Kosovski zavet koji trajaće zanavek/ Zato učimo decu da znaju istinu/ I nek nam pozdrav bude: Dogodine u Prizrenu.”
Tako pevaju. I šta se dešava, pod ovakvim stresom: dečakov san o povratku na Kosovo.
Udelite padobrancima
Evo i zapovednika napada koji se obraća zapovedniku 72. padobranske brigade. I komandatu ostataka herojske 63. padobranske (sumnja se da neki njeni padobranci, još traže izlaz iz Sarajeva, eno kucaju za kifle u Parkuši).
To je u snovima dečaka, a u čijim su snovima toponimi zločina na koje se vraća srpska čizma, na kojima je ubijeno 468 civila, a 128 se vodi kao nestalo (prizrenski Odbor za ljudska prava). Ko zna za žrtve, kome nešto znače. Možda ugledni pripadnici udruženog zločinačkog poduhvata i ne znaju za selo Lez u kojem je ubijeno 18 civila, sela Gorožup (12), Planeja (12), Maazrek (10), Ljubižda (14). Možda i ne znaju za to da su u selu Mala Kruša kod Prizrena, 26. marta 1999. policijsko-vojne snage masakrirale 114 civila, muškaraca i dece, od kojih se još 89 vode kao nestali. Teško je verovati da ništa nisu znali, recimo ni to da je u naselju Tusus u Prizrenu ubijeno 27 civila i spaljeno oko 250 privatnih kuća. Možda su znali za to da je u selu Koriše 13. maja 1999. policija zaustavila kolonu albanskih civila i koristila je kao zaštitu oko policijske stanice na putu ka Prizrenu; tada je od NATO bombi stradalo 77 civila, a više od 80 je ranjeno.
Svako ima svoje snove i javu: Nikola Šainović izdržao je kaznu, dočekan je kao heroj, neoptuženi Ivica Dačić ga je kooptirao (taj divni partijski arhaizam) u Glavni odbor zločinačkog udruženja zvanog Socijalistička partija Srbije. Nebojša Pavković, komandant okrvavljene kosovske Treće armije, izdržava u Finskoj kaznu od 22 godine robije, Sreten Lukić zamenik ministra policije izašao je sa robije prošle godine.
Dikcijom haške presude ovoj trojici zlikovaca to zvuči ovako: “Pretresno veće je zaključilo da je postojala široko rasprostranjena kampanja nasilja usmerena protiv civilnog stanovništva kosovskih Albanaca tokom vazdušnih udara NATO na SRJ koji su započeli 24. marta 1999. godine. Ovu kampanju su sprovodile snage vojske i Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) pod kontrolom vlasti SRJ i Srbije, koje su odgovorne za masovna proterivanja civila kosovskih Albanaca iz njihovih domova, kao i incidente ubistva, seksualnog zlostavljanja i namernog uništavanja džamija.
(…) Utvrđeno je da su takvi zločini počinjeni u sledećih 13 opština na Kosovu: Orahovac/Rahovec, Prizren (podvukao B.T.), Srbica/Skenderaj, Suva Reka/Suharekë, Peć/Pejë, Kosovska Mitrovica/Mitrovicë, Priština/Prishtinë, Ðakovica/Gjakovë, Gnjilane/Gjilan, Uroševac/Ferizaj, Kačanik/Kaçanik, Dečani/Deçan i Vučitrn/Vushtrri.
Eh, kad bi se vojska na Kosovo vratila.
Snevani zlikovački poduhvat
Nije sve izgubljeno, lepo piše na zidu, a i u slikovnici. Piše i u udžbenicima, ali to sada nije tema.
Vratimo se dramatičnom povratku, osmišljenom u nekom novom štabu udruženog zlikovačkog poduhvata. Iako zapovednik kaže – kome čavka na ramenu viče “iš!”- da “nema osvete nad civilima”.
Ne preterujte u očekivanjima, evo samo jednog primera te epske deskripcije nezadrživih naleta srpske vojske. Reč je o uništavanju graničnog prelaza: “Iza leđa albanske odbrambene linije helikopterima su spušteni naši specijalci i padobranci. Ukopani Albanci su se tako našli između dve vatre. Zapucali su, ali kada su na njih krenuli naši tenkovi praćeni specijalnim jedinicama i naši vojnici spušteni iza njihovih leđa, sve se brzo završilo. Naša vojska je tenkovima rasturila carinarnice i utvrđene položaje specijalaca ROSU koji su se brzo predali. Njihova takozvana vojska se razbežala na sve strane. Sa barjaka je spuštena zastava takozvanog Kosova i podignuta srpska zastava.”
Nalet je nezadrživ, kao u Vučićevim opisima uzleta srbijanske privrede; pada ceo sever, pa Kosovsko pomoravlje, opkoljavaju junaci Prištinu (sad vam je jasno zašto je ovaj grad i dalje na mapi meteorološke prognoze državne televizije). Specijalci, tenkovi, katapulti, helikopteri, sve raspoloživo dolazi nadomak Prištine, ali zastaje na Gazimestanu, na mestu “gde se odigrala majka svih srpskih bitaka – Kosovska bitka 1389. godine”. Odnekud se, tek sada, na ovom svetom mestu govora Slobodana Miloševića iz 1989. (“Šest vekova kasnije, danas, ponovo smo u bitkama i pred bitkama. One ovoga puta nisu oružane, mada ni takve nisu isključene”) pojaviše i Rusi, dobrovoljci. Pronese se vest o oslobađanju Gnjilana.
Počinje desant na Prištinu, padobranci se spuštaju, ostali specijalci zauzimaju aerodrom Slatina.
Valja ovde i zapaliti, a pušenje je štetno po zdravlje.
Kad svaki metak pogađa
Opkoliše Prištinu, a u međuvremenu, oslobodiše Gračanicu. I zaigraše kolo s narodom.
Ljudi, i ovo po intenzitetu snevanja podseća na Aleksandra Vučića.
Dok se Priština sprema da padne u srpske ruke, srpska vojska bori se za Pećku patrijaršiju i manastir Dečani. Tu, izgleda, dolazi do prelomnih trenutaka bitke za Kosovo, jer “'Šiptari’ su napadali sa svih strana, ali im srpski specijalci nisu dozvoljavali da se previše približe zidinama”. Sad, ne pravimo problem gde ga, zapravo nema, Srbi su se borili za Patrijaršiju i manastir, a nalaze se unutar zidina, sve po crtežu autora ilustracije. Ima važnijih stvari, slobodno ih pripišimo čudotvornim svojstvima neke građevine s krstačom koju gledamo na duplerici: “Svaki metak je bio pogodak, pa su Albanci vrlo oprezno napredovali”.
U ritmu pripovedanja izgubila se fabula, ko šta brani, ko napada bogomolju poput komaraca koji su se ustremili na Radovana III i “grizali ga sa svojim zubima”. I sad sledi ono čega smo već bili svesni, jer, odakle god se Srbi stvorili unutar zidina, iako je svaki metak udarao u pripadnike združenog sastava Šiptara i Albanaca, “situacija je postajala sve teža”.
Ameri zbrisali ko iz Avganistana
Na drugoj strani, kreće invazija na američku bazu, saznajemo iz naizgled dramatičnog poglavlja “Goodbye Bondsteel”. Ali, nema drame, ni ispaljenog metka, Ameri zbrisali (čuli za podvige 63. u Sarajevu). “Videlo se da su se u žurbi povlačili”, konstatuje autor. A jedan od heroja “Kao u Avganistanu”.
Među nama, valjda je i autoru (slikovnice) dosadilo da ponavlja koliko su Srbi superiorni, ili nije baš hteo da pobije Amerikance, iako su zlikovci.
Ljudi, da skraćujemo, pa da se razilazimo u miru i prijateljstvu. U bici za Metohiju Srbi osvajaju Veliku Hoču, Orahovac (tu nekolicina gine), u Orahovcu deca grle vojnike koji “ne mogu da zaustave suze”. Iz “uže Srbije i Raške pristiže sveža efektiva, oslobodiše Peć i Dečane. Vratiše se na legendarne Košare”.
Dođosmo do poente, ‘Šiptari’ Prizren nisu ni branili, prepustili su ga bez borbe. Srpski tenkovi i vojnici prolazili su pored reke Bistrice i na kraju pobedonosno stali na kameni most, simbol Prizrena. Nikog nije bilo da ih pozdravi, jer u Prizrenu nije bilo nijednog Srbina. Svi su odavno proterani. Ali, vratiće se. Vratiće se sad!
Priznajte da je razočaravajuće, svi smo očekivali borbu prsa u prsa, a branitelji zbrisali. Ono i jest, ko bi čekao tenkove i trećepozivce (sve je tu nekako nejasno, biće da su ti nesrećnici mobilisani u bolnicama, ubožnicama, robijašnicama, jer sve što može da zbriše od pozivara – zbrisalo je ko u desetercu neistorijskog ciklusa).
Mora se priznati da je pohod, uz izvesne taktičke nedoslednosti, potpuno uspeo. Nema mrtvih civila, nema potrebe za novim batajnicama i petrovim selima, šaka jada u uniformama ROSU efikasno potučena, srpski specijalci, uz sadejstvo trećepozivaca, osvojiše celo Kosovo. Ovo je il’ za Sudsku medicinu, il’ za politiku.
Moglo bi, to je odgovor pod dva, direktno u dnevnik RTS.
Stigosmo do kraja, pošteniji će priznati da su sami sebi spojlovali, da su čitali samo prvu i ovu rečenicu.
OK, dogodine opet o Prizrenu.