foto: Dženat Dreković/NOMAD

Tončić: Srbi van kosovskih institucija i razuma

Neko, možda, ne sme da vas bije

Nije bilo nijednog razloga da srbijanski predsednik još jednom, navodno povodom registarskih tablica, zapravo jedino zbog sadržaja nove francusko-nemačke obavezujuće ‘artije, ne posegne za autentičnom srpskom poslovicom, uputstvom za upotrebu koje predstavlja sam duh vekovne nepokornosti sadržan u suicidnim ciklusima kretenoidnih deseteraca: odseći svoje spolovilo poput pastira koji se, eto, naljutio na selo. Nije priča o hrabrom čobaninu zvanično klasifikovana kao poslovica (u tom rodu ovdašnja narodna književnost ima i imbecilnijih dosega), ali, razloga za ljutnju ima nebrojeno mnogo.

Dobro zvuči, složismo se, ali nije tačno, budući da predsednik nije, daleko bilo, pokušao sampovređivanje, samo je kazao kosovskim Srbima da učine ovakav patriotski gest amputacije izlaskom iz svih kosovskih instutucija, sve popaljujuć’ ih da će se na taj način osvetiti Albancima što su 1999. morali da ih proteruju u Albaniju preko Prokletija i u Crnu Goru vozovima bez voznog reda i drugim prometalima, te da će tako isposlovati zajednicu srpskih opština. Teritorijalni zabran u kojem će, tada i formalno, vladati režimske kriminalne bande, kakva je kartel Milana Radojičića, Vučićevog poverenika za sever Kosova i uglednog biznismena sa američke liste osoba povezanih sa organizovanim kriminalom.

Zakuvava, predsednik, naravno, bije u bubnjeve aktivira trubače, podiže avione. Glumi (šmira sekiraciju).

Osvetiće se, dakle, Srbi, usput i zbog tablica, jer, šta je bilo loše na tablicama dvadesetak hiljada opljačkanih automobila koji su u Srbiju preterani sve sa tenkovima, ko za paradu, još juna ‘99. Da bi dobili nove tablice i zaleđinu u novim saobraćajnim dozvolama koje su se štancovale u policijskim stanicama kao svojevrsni patriotski posao. E, pa trebalo je novi Kosovski boj i naplatiti, oficiri su bili najhrabriji, odvezoše nove mazde i passate, sitna rezervistička buranija valjda se još nada patriotskim nadnicama za strah i sitno jajarenje.

Tablice režimskog morala

Ne napuštajmo temu, Vučić se nije oznojio nagovarajući Srbe na severu Kosova (četiri opštine) da je za njih najbolje da se inate, jer tu priču koja drži celu Srbiju i sve njene žitelje kao taoce gledamo od kraja osamdesetih godina prošlog veka – smenjuju se samo vučići i njihovi uglavnom kriminalizovani nameštenici sa Kosova, višegodišnji ili višedeceniji vlasnici nekretnina u centralnoj Srbiji, kupljenih od novca dobijenog legalnom prodajom imanja Albancima ili, u novije vreme, široko rasprostranjenim ilegalnim biznisom, uglavnom trgovinom narkoticima, u saradnji sa albanskim kriminalnim klanovima.

Prvi Vučićevi heroji bejahu policajci koji su, kao Milan Martić i njegovi 1990. u Kninu, otkazali poslušnost, ne htejući (ovi kosovski) da Srbima izriču opomene i uručuju uputstva za preregistraciju vozila. A preregistracija je, u poimanju Aleksandra Vučića i ostalih zaštitnika srpskih interesa simbol “predržavljenja”: menja se KM na tablicama i koriste se samo nove na kojima su slova RKS. Jezive su to scene, ko da se srušiše Visoki Dečani, i Pećka patrijaršija, zabrujaše snažne mašine ispod novih tablica, pokrenuše Srbi svoje ispod starih, a kapetan Nenad Đurić odbi da ih upozorava i popi otkaz od premijera Albina Kurtija.

Pobuniše se Srbi, podigoše barjake, bi miting u Kosovskoj Mitrovici, još jedno iskazivanje nezadovoljstva. Sve u miru i dostojanstvu. Planulo je, u to ime, deset kolateralno zapaljenih putničkih automobila Srba koji su promenili tablice, što beše svojevrsna poruka poput one ribe na pladnju u Kumu (Luka Brasi spava s ribama).

Čula se i, valjda, najzloslutnija poruka Srbima (koristili su je i drugi) iz vremena ratova devedesetih godina prošlog veka: “Ne nasedajte na provokacije!”

Nisu dosad naseli, čak ni oni kojima izgoreše kola.

Odnekud se pojavi patrijarh, Vučić se i s njim posavetova,’ nako, za TV, popiše po čašu ortodoksnog, obrednog, utvrdiše situaciju (uz Štulića u pozadini).

Nacija se smrzla nakon noći između 3. i 4. novembra, kada je predsednik do 5.30 ujutru razgovarao sa kosovskim Srbima. Tad se složiše u vezi sa jedinom konstatacijom koja je dospela u javnost, da će “sledeća 72 sata biti najteža u poslednjih deset godina”. Docnije se ona pripisala predsedniku (nije da ne liči).

Dodik i Rus, sa sve Kusturicom

Mediji nisu bili dobronamerni, nije im to ni posao, N1 je, sa sve fotografijom Srne i pozivajući se na ovu agenciju, primetio da u okviru najteža 72 sata ”član Predsjedništva Bosne i Hercegovine Milorad Dodik u dobroj atmosferi u Beogradu obilježava Dana nacionalnog jedinstva Rusije”.

Dodik je kazao kako Srbi iz bh. entiteta Republika Srpska “sa pažnjom i simpatijama posmatraju ruski narod, doživljavaju ga na taj način i žele mu sve najbolje”, preneo je bh. N1, sa fotografijom na kojoj su Dodik, Bocan Harčenko i poznati režiser i patriota Emir Kustirica.

Između redova naslućivala se izuzetno duboka zabrinutost novog/starog predsednika bosanskih Srba za sunarodnike na Kosovu.

Da utvrdimo manje veselu faktografiju, neopozive ostavke na svoje funkcije 5. novembra podneli su gradonačelnici četiri većinski srpske opštine na severu Kosova, odbornici, poslanici u Skupštini Kosova, sudije, tužioci, administrativno osoblje u tužilaštvu i sudstvu, kao i pripadnici Kosovske policije regiona sever. Na konferenciji za medije Srpske liste beše i performans, odabrani policajci – silosi, predvođeni komandantom, nekim odlučnim starešinom koji, nakon patriotskog izliva odlučnosti izusti “Dosta je bilo”, poskidaše uniforme. Tog biceps-patriotizma, bilo je neke simbolike, nije da nije.

Kroz tri dana Vučić im izrazi zahvalnost (preko najeksponiranijih predstavnika). Kapetanu Nenadu Đuriću, koji je obavljao funkciju direktora Regionalnog direktorata policije Mitrovica Sever predsednik je u Beogradu uručio Orden zasluga za odbranu i bezbednost prvog stepena, a kapetanu Aleksandru Filipoviću, koji je bio na dužnosti šefa Regionalne operative direktorata policije Mitrovica Sever Zlatnu medalju za hrabrost Miloš Obilić. Skoro da pusti sitnu kapljicu iz oka predsednik svih Srba, “mušku, najtežu”: “Dragi Nenade i Aleksandre, vaša mirna, staložena akcija, koja vas je svrstala u red običnih junaka o kojima se retko govori, jeste nešto na šta možete da budete ponosni… Srbija je na Kosovu, a Kosovo je u Srbiji, ma koliko se drugi trudili da tako ne bude… Uradili ste ono što je srce želelo… Branili ste naš narod i kulturu, ali i evropske vrednosti”.

Na pitanje novinara o sudbini odlikovanih policajaca otkri Vučić i suštinu budžetskog funkcionisanja srpske države na Kosovu u poslednjih 35 godina (plus-minus pet). Kazao je da policajci imaju odličnu budućnost, jer će raditi u državnim organima Republike Srbije, te da će i ostali Srpkinje i Srbi koji su napustili državne organe Kosova, njih tri do 3,5 hiljada, “imati sigurnost i niko neće biti na ulici”. “Država Srbija misli na svoje ljude, možemo da kasnimo dva-tri dana (verovatno u isplati zarada, prim. aut.), ali ne i mesec”, kazao je Vučić.

Evropski pogled na nepovredivost granica

Sve vreme insceniranog sukoba albanska strana je u defanzivi, osim premijera Kurtija koji je u prvoj reakciji prizemno pokušao da zavadi Vučića i Dačića, kazavši da je problem u njihovoj borbi za vlast (valjda najgluplje što je dosad kazao). I opozicija i zapadni političari u čijoj je nadležnosti Kosovo imaju oštre zamerke na Kurtija, kosovski opozicionari zbog nedoslednosti i navodne zavađenosti sa glavnim saveznikom SAD, Zapad zbog radikalnih mera i izvesne neposlušnosti. Albanci, fakat, ne pristaju na zajednicu srpskih opština, to im srpska strana s razlogom zamera.

Tu dijaloga nije bilo, bilo je nekakvog obostranog kreveljenja pod pritiskom, a srbijanski režim dosetio se da izaziva nove tenzije kada je predočen parisko-berlinski katul-ferman na koji je Vučić davno pristao. Dokument o nezavisnosti Kosova koja je odavno realnost i čije nasilno, mafijaško i politikantsko vezivanje za Srbiju košta i Srbe i Albance. Konačno, na duži period ili zauvek prazni taj deo evropske teritorije od ljudi.

I zadržava na Kosovu stanje koje je Nebojša Popov 1998. ocenio kao odsustvo dijaloga i “borbu za dominaciju vlastite nacije”.

U interpretaciji zapadnih medija ono što Vučić ne može da odbije podrazumeva da će “Кosovo i Srbija razvijati normalne, dobrosusedske odnose međusobno zasnovane na jednakim pravima”, te da će se “rukovoditi zajedničkim težnjama ka članstvu u EU”, sporove rešavati isključivo mirnim putem i uzdržaće se od pretnje ili upotrebe sile”. “Oni ponovo potvrđuju nepovredivost sada i u budućnosti granica koje postoje između njih i obavezuju se da će u potpunosti poštovati međusobni teritorijalni integritet”, piše u tekstu novog sporazuma koji su predložile Francuska i Nemačka.

Iz daleka, tobož uzdržana i s poštovanjem dostojanstva gubitnika, stoji Amerika koja realizaciju svoje davnašnje odluke prepušta Evropi.

Neko ne sme da vas bije

Ovu fazu kosovske nezavršive priče okončao je nekadašnji portparol stranke masovnih zločina, sada koalicioni partner i prvi čovek Socijalističke partije Ivica Dačić, šef srbijanske diplomatije koji je 9. novembra kazao za režimski profašistički tabloid Večernje novosti da francusko-nemački predlog nije prihvatljiv, pozivajući se na Vučićev skrivajući zaključak Saveta za nacionalnu bezbednost (ne želite da znate ko je u ovom telu) koji je jednoglasno o tom dokumentu izglasao “da nam ne pruža šansu da razgovaramo, jer je osnova iz kojih polazi – da je Kosovo nezavisna država, za nas neprihvatljiva“.

Ostatku besnog i poniženog, na momente razgoropađenog dela Srba sa Kosova ostaje da se seća kako je bilo dobro kad ono 1987. Milošević kaza “Niko ne sme da vas bije”. Ili, juna 1989, deset godina pre intervencije NATO: “Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene”.

O najugroženijima, koji teško preživljavaju južnije od Ibra, država brine šaljući uz račune uplatnice za pomoć narodnim kuhinjama Crvenog krsta.

Koliko njih veruje, uključujući i Srbe sa severa Kosova, da nisu negde i nekako prevareni.

Bojan Tončić