Nije moglo biti boljeg mesta od Centra za kulturnu dekontaminaciju za poslednji pozdrav od Bojana Tončića, kolege, prijatelja, antiratnog aktiviste, humaniste. Nije moglo biti boljeg jer to je mesto simbol otpora velikosrpskom ludilu protiv kojeg se Bojan borio do svoje smrti. Komemoraciju Bojanu organizovale su njegove kolege i saradnici iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) čiji je predsednik Željko Bodrožić tom prilikom rekao da je Bojan „svojim radom oličavao ono što je utkano u temelje NUNS-a“.
„Mi smo nastali tako što nismo želeli da budemo deo propagandne mašinerije i iz sveg glasa smo bili protiv rata, huškanja i Bojan je toj misiji posvetio ceo svoj novinarski život“, naveo je Bodrožić.
Dobar deo svog novinarskog staža Bojan je upisao u e-novine, portal kojim je rukovodio, takođe nedavno preminuli Petar Luković, a u kom je stasavao i potpisnik ovog teksta. Među onima koji su imali prilike sarađivati sa Bojanom u e-novinama bio je i Dušan Komarčević, sada novinar Radija Slobodna Evropa, koji je s vremenom sa Bojanom postao blizak prijatelj.
On je istakao da praznina koju je Bojan ostavio „poprima još veće razmere kada znamo koliko je malo novinara odabralo da svoju karijeru posveti pisanju o najstrašnijim stranicama naše novije istorije“. Naglasio je i da je Bojan odlučio da čisti svoje dvorište i „koliko je to u moći jednog poštenog novinara, upristoji društvo koje sve više gubi odlike civilizacije i pretvara se u moralni svinjac“.
Oni koji su poznavali Bojana znali su da se iza lika namćora krije topao čovek, što je primetio i sam Komarčević.
„Bojan Tončić je bio humanista vešto prerušen u namćora. Na početku je uspeo da me prevari. Kada smo se pre petnaestak godina upoznali u redakciji e-novina, zazirao sam od tog čoveka koji je bacao cinične strelice ka svima. ‘Mrzim decu, životinje i stare ljude’, rekao je jednom prilikom. Trebalo mi je vremena da uvidim da je taj stav poza, neka vrsta vizira pred užasima o kojima je pisao“, istaknuo je Komarčević te dodao da je Bojan bio kolega kakvog svaki mladi novinar sa nula radnog iskustva i samopouzdanjem u minusu treba da ima u svojoj prvoj redakciji.
„Bojan na mlade novinare nije gledao kao na opasnost i konkurenciju. Znam da nisam jedini iz moje generacije koji je od njega naučio da je priča o novinaru kao objektivnom posmatraču i pukom prenosniku informacije gomila gluposti“, istakao je Komarčević i podsetio na još jednu Bojanovu rečenicu: „Kad nemaš stav, lako je da budeš objektivan“.
Komarčević je prepričao i prošlogodišnju anegdotu kada se Bojanovo ime našlo u naslovu knjige Vojislava Šešelja, što ga je zabavljao „kao malo dete“, te je otišao do Zemuna, u centralu Radikala da kupi tu knjigu. “Dajete li popust na ličnu kartu?”, upitao je nesrećnog prodavca koji ga je, umesto odgovora, zblanuto gledao.
„To je bio Bojan Tončić, čovek koji se zlu suprotstavljao istinom i humorom“, zaključio je Komarčević.
Na komemoraciji je govorio i još jedan novinar koji je imao dug staž saradnje sa Bojanom. Reč je o Tomislavu Markoviću koji je podsetio prisutne da je sa Bojanom počeo sarađivati još u Betonu, nekadašnjem podlisku Danasa.
Marković je podsetio kako se Bojan često od crne realnosti branio crnim humorom, te je za ovu priliku iz arhive izvukao prepisku sa njim i to nakon što se, kako je rekao, u Betonu našlo nešto novca i za Bojanov honorar: „Dobio sam obavest iz banke i zahvaljujem na saradnji, u čiji sam finiš, lepši deo posla za mene, nestrpljivo uleteo. Možda je ovo stanovita vrsta hipokrizije, nevažno, niko od toga nema štete, ali danas sve iz Betona gledam sa drugačijim predznakom, toplinom nekako. I prema projektu u kojem učestvujem počinjem nešto da osećam, nešto sa lirskim predznakom. Mislim da to nije poremećaj. Ako je neko zaljubljen u Srbiju i piše joj pesme, zašto ja ne bih prema projektu makar gajio simpatije“.
Reč, dve o Bojanu rekla je i Vesna Rakić-Vodinelić, omiljena sagovornica mnogih novinara, kad su u pitanju problemi pravne prirode. Ona je podsetila na značaj zbirke „Krivo srastanje“, u kojoj se nalaze i Bojanovi tekstovi iz perioda od 1999. do 2011. godine. Njen tekst je Bojan izabrao za predgovor u knjizi, što je, priznala je to, bila velika čast jer, kaže ona, „niko nije sa toliko upornosti i strasti podsećao na slom koji je velika većina, ako ne sa odobravanjem, ono samo prazno posmatrala“.
„Taj slom ga je boleo više nego ikoga koga poznajem i verujem na kraju da ga je i slomio“, zaključila je ona dodavši da Bojan u svom profesionalnom životu nije imao vremena za svakodnevne trivijalije „pa je i zdravlje smatrao trivijama i nije se baš mnogo o tome starao.“
Kao izdavači te knjige potpisuju se Žene u crnom, koje planiraju za naredni Bojanov rođendan još jednu njegovu knjigu.
Bojana se na komemoraciji prisetila i Staša Zajović, podsećajući na to da je Bojan bio dezerter 1999. godine koji se „krio“ kod Ratka Mladića, odnosno tamo gde je najbezbednije – u Beogradu, a ne u svom Leskovcu. Na to je Bojan, napomenula je Staša, bio posebno ponosan. Citirala je ovom prilikom pesmu „Mori Božanu“, za koju je Bojanu priznala da je prvi put čula od leskovačkih antiratnih drugarica.
„Rekla sam mu da smo tu pjesmu uvrstile u naše antimilitarističke himne, na šta mi je rekao kako smo patetične. To me peklo ali sam mu ja mnogo godina kasnije uzvratila njegovim riječima: Patetika, jeste, majstore. Baš to ali nam ne smeta“, navela je Staša Zajović.
Podcrtala je i njegov rad na knjizi „Slučaj Topčider, anatomija državnog udara“, o stradanju dvojice gardista u kasarni Topčider.
„Kad smo išli u Belu Reku kod Rose i Janka Jakovljevića, roditelja ubijenog gardiste Dragana bilo je jako naporno. Bojan se čuvao da ne pokaže da upija bol drugih“, istakla je ona te naglasila je da Bojan često pisao o kontinuitetu ratnih zločina, da je Ratko Mladić temelj srbijanske spoljne politike, kao i da režim počiva na ratnim zločinima, profiterima, te da bi Srbiji trebalo nametnuti proces denacifikacije, pritisak spolja …
„Bojan – Sizif se umorio. Vjerovatno je naša borba bila i ostala sizifovska, ali nam je kamen bio lakši kad ga guramo uzbrdo zajedno. Da li se izmorio od tereta kamena, siromaštva, besmislene žrtve, uzaludnih napora i poraza?“, upitala se Staša Zajović koja je na kraju dodala: „Za Bojana, tuđinca među svojima. Ne smemo da plačemo, nego da ga slavimo i pamtimo kao prgavog, brižnog i nežnog prijatelja, druga uspravnog hoda, građanina nepokorene savesti. Nek ti sija zvezda petokraka na grobu, tvoja zvezda proletera, dezertera buntovnika koji se borio za pravdu“.
Malo ko je Bojana poznavao kao omladinca, pa i dete kao što ga je znao Goran Kostić koji je pričao o njegovim novinarskim počecima, o zajedničkom čitanju Džuboksa, Poleta, zagrebačkog Danasa, Danila Kiša …
„Već posle prvih praktičnih časova u lokalnim novinama bio je neizlečivo zaražen, a taj virus je širio u omladinskom podlisku lokalnih novina“, prisetio se Kosta svog drugara koji je već tad pokazivao vispren um sklon podvaljivanju „društveno-političkim radnicima“. Setio se momenta kad je Bojan uzeo sliku svog urednika i na njenoj poleđini napisao posvetu samom sebi, zbog čega su drugi mislili da je „čika Draža“, kako su zvali urednika, doista potpisao svoju sliku i poklonio je Bojanu.
„Ulizništvo koje nam je ukazivano s prezirom smo gledali nedelju dana – koliko je našem Viliju mentoru trebalo da ih ubedi da je sve to zajebancija“, ispričao je Kostić.
Setio se i vremena bojkota slovenačke robe, ono kad su Slovenci davali političku podršku Albancima sa Kosova: „A zašto nema Murinih košulja naivno smo dovodili u neprilike prodavačice koje su nam objašnjavale da Kosovo, da ti Slovenci, da Kučan…“
Dezerterstvo je dovelo Bojana u Beograd, a Kostić je istakao koliko je srećan bio kad su ga u velegradu prihvatili svi veliki novinari i urednici iz tog vremena, te je citirao našeg druga: „Ispade da sam srećan, rekao bi sad. I koja je ovo uopšte forma, jebote. Smanji patetiku, ovo k'o da sam umro“.