Vlasnik Dnevnog telegrafa i Evropljanina Slavko Ćuruvija žrtva je Države Srbije čiji je represivni aparat presudom Apelacionog suda oslobođen svake krivice
Presuda kojom je izrečena nevinost ubicama novinara Slavka Ćuruvije i reakcije na nju podsećaju, između ostalog, i na to da su sve nevesele srbijanske priče, pogotovu one o zločinima koje su Srbi sami sebi učinili, patetične i samosažaljive do bezobzirnog licemerja. Pričaju se u slepilu koje podrazumeva da su patnje koje su naneli drugima pojava poput vremenske nepogode, nevažna i podrazumevajuća, rečju kolateralna i manje značajna, ako ne i nešto što unesrećenim susedima pripada. Utoliko je faktografija teža i suštinski nepopravljiva, utoliko je osećanje poniženja ostataka građanstva u Srbiji istinsko i jednako poražavajuće, a nemirenje proređene grupe građanski svesnih ljudi Srbiji nešto do čega najdalje može dosegnuti ovo društvo. Moralno devastirano, ušuškano u suicidnom mirenju sa činjenicom da nema budućnost.
Proređena je, dakle, grupa koja se čudom spasila laži i snažne doze anestezije, mnogo je manje ljudi u odnosu na broj onih kojima se – u vreme ubistva Slavka Ćuruvije – moralo vladati ogoljenim nasiljem.
Danas je Srbija ipak zastala i neartkulisano negoduje zbog činjenice da su ubice, a dva puta je njihov zločin prvostepeno dokazan sudskim putem, drugostepeno i konačno nevine za sva vremena. Danas Srbija lekovito zatomljene savesti treba da se podseti i toga da iza ubistva novinara i vlasnika novina stoji moćna služba koja je ubijala u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, te da je, u vreme okrutne likvidacije Slavka Ćuruvije, dovršavala na Kosovu svoj krvavi pir u ime naroda.
Međusobno se ubijate, a mi vas žalimo
Dok sa nakaznim ponosom prima izraze zgranutosti civilizovanog sveta, srbijansko društvo u njima bi – neće se to dogoditi – trebalo da čuje osvešćujuće sažaljenje. Rečenicu koja znači “žao nam je što ste takvi”.
Još malo faktografije: Radomir Marković, šef Resora državne bezbednosti MUP Srbije, prvostepeno je osuđen na 30 godina, kao i Milan Radonjić, šef beogradske ispostave tajne policije. Po 20 godina zatvora dobili su operativci Ratko Romić i Miroslav Kurak. Prva dvojica naređivala su praćenje, a Romić i Kurak u njemu učestvovali, kao i u neposrednoj egzekuciji.
Njih su nahvatali, a bilo je mnogo više njihovih saučesnika koji su, naravno da zvuči poznato, samo radili svoj posao. Protiv zakona i ljudskosti.
Slavko Ćuruvija ubijen je sa 17 metaka usred dana u prolazu kroz dvoriše zgrade u kojoj je živeo; bio je 11. april 1999. u toku je bila intervencija NATO u SR Jugoslaviji.
Ispostaviće se da je reč o afektivnoj odmazdi, iako se već nagađalo o nekakvom spisku potencijalnih žrtava, što se ne može isključiti. Atmosfera je bila nastavak diktature Slobodana Miloševića, realizovane kroz donošenje i primenu zakona o univerzitetu i informisanju iz oktobra 1998.
Miloševićeva sila kao metoda vladanja
U poslednjem broju svog magazina Evropljanin Slavko Ćuruvija, zajedno sa Aleksandrom Tijanićem ispisuje i u naslov stavlja pitanje Šta je sledeće, Miloševiću. U tekstu se konstatuje: “Radikali se neće zadovoljiti podelom vlasti: Regrutuju simpatizere iz JUL-a i Socijalističke partije, stvarajući jezgro grupe koja Srbiji nudi samo dve mogućnosti: diktaturu ili građanski rat, logore i ulično divljanje partijskih vojski, parapolicija i bandi ovlašćenih da ubiju ljude izvan mediokritetskog fotorobota napravljenog u štabu ove grupe.
Ukoliko ste pak, vi sami rešili da suspendujete Ustav, vladate dekretima i da, ukidajući posrednike između sebe i naroda, preuzmete apsulutnu vlast, takođe treba da znate: A – Za sve što će se dogoditi Srbima, Srbiji i građanima Jugoslavije pod takvom apsolutističkom vlašću vi ćete biti odgovorni. B –Nema zemlje u Evropi u kojoj takva vladavina može dugo da traje, pa neće potrajati ni u Srbiji ni u Jugoslaviji. C – Osnovni metod vladanja u takvom sistemu jeste sila. Za primenu takve sile regrutuju se najgori ljudi unutar nacije, najbolji i najvredniji se izoluju, najbrojniji ostavljaju u strahu. Tako se unazađuje država, nacija i svaki pojedinac. Zar želite da vladate uz pomoć takvih ljudi, kakvih je i sad previše u vašoj okolini”, pitali su autori teksta.
I drugi novinski napisi obeležiće poslednje dane života Slavka Ćuruvije. Reč je o presuditeljskom tekstu Miroslava Markovića, objavljnom u Ekspresu pod naslovom Ćuruvija dočekao bombe. Tekst ukazuje i na činjenicu koju Ćuruvija nije skrivao, naprotiv, još je u redakciju nerežimske Borbe donosio priče sa redovnih brifinga u Jugoslovenskoj levici, detalje razgovora sa suprugom Slobodana Miloševića Mirjanom Marković. Sve dok Dnevni telegraf nije astronomski kažnjen po zakonu o informisanju, kada je došlo do ozbiljne svađe u kojoj je izgovorio teške reči o kraju bračnog para Milošević-Marković.
Pre toga, u tabloidu Argument osvanuo je naslov Osvetiću se Slavku Ćuruviji zbog neistina koje o meni objavljuje Dnevni telegraf. Iznad intervjua koji je dao ministar informisanja Srbije Aleksandar Vučić.
Čemu Ustav i zakoni
Srbija je te 1999. uoči intervencije NATO, uistinu bila takvom kakva je predstavljena u napisu iz Evropljanina. Tekstu u kojem ne čitamo o učešću Miloševića i Srbije u pripremi raspada bivše države i o širokoj lepezi ratnih zločina. Kreatoru i realizatoru tog masovnog zločina se, eto, daje šansa da dokaže kako nije kriv i da se popravi. Znakovita je, pak, konstatacija o ugroženosti “srpskih teritorija i bogatstava”.
“Gospodine predsedniče, vaša zemlja, vaš narod i vaši sugrađani deset godina žive u psihozi vanrednog stanja, okruženi mrtvima, bedom, beznađem i strahom. Srbiji se otimaju teritorija i bogatstva kao da je već mrtva. Srbija sve manje rađa svoju decu, a onu koju je rodila, sve ređe viđa. Gladni i poniženi nemaju više snage ni za verbalnu pobunu, primajući ovakav život kao usud. Videlo se to iz aktuelne krize. Srbi su, zabrinjavajuće rezignirano, čekali oba moguća ishoda – američke bombe ili albansko otcepljenje. Srbi su postali razoružan narod, bez odbrambenog refleksa, tačno onakav kakvim ga je napravio otuđeni sistem. Ako dakle, narod ćuti i trpi vlast kakva ne bi opstala ni u jednoj državi civilizovanog sveta, čemu onda suspenzija Ustava i zakona, vladanje uredbama, zabrane medija, podele na izdajnike i patriote, pretnje hapšenjima i raspirivanje atmosfere stalnog ratnog ili vanrednog stanja”, piše Slavko Ćuruvija. U četiri ruke sa kasnijim glavnim urednikom Srbije Aleksandrom Tijanićem iz kabineta Vojislava Koštunice.
Zločin državnog vrha i tajne policije
Još od trenutka kada je posle petooktobarskih promena osvanuo dosije Državne bezbednosti “Ćuran” (kodno ime za Slavka Ćuruviju) o praćenju Slavka Ćuruvije, potom kroz istragu koja je realizovana 17 godina od ubistva, bilo je izvesno da je vlasnik Dnevnog telegrafa i Evropljanina žrtva Države Srbije, odnosno njenog represivnog aparata iz vrha tajne policije.
To je 2013. nagovestio i Aleksandar Vučić, ovoga puta kao predsednik Srbije, rekavši i to da će, ukoliko se ubice ne kazne podneti ostavku. U međuvremenu je, očito, saznao detalje o funkcionisanju države i nije imao ništa protiv.
Zastupnik porodice Ćuruvija Slobodan Ružić kazao je nakon izricanja oslobađajuće presude i to da su za samo 17 meseci ubijeni bivši predsednik Srbije Ivan Stambolić i Slavko Ćuruvija, te da je pokušano ubistvo opozicionog prvaka Vuka Draškovića u Budvi.
Jedinica za specijalna ubistva
“To se radilo tako što je civilni deo službe DB organizovao logistiku, a zatim dolaze ubice, najčešće iz Jedinice za specijalne operacije (JSO). To je jedan obrazac koji postoji i to je taj zločinački deo službe, iako sud to neće da verifikuje”, rekao je Ružić za televiziju N1.
On je kazao da je presudom proglašena nevinom i Služba državne bezbednosti i podsetio da postoji presuda u slučaju ubistva Ivana Stambolića, ali da su u svim ostalim slučajevima članovi tog istog civilnog dela DB oslobođeni optužbi. “Ne poštuju se osnovna ljudska prava i slobode, sudovi nisu samostalni, teško se živi. Postoje spavači, ljudi koji rade za službu, ne direktno, saradnici su – to je mreža koja funkcioniše i danas i upravo tako i tumačim presudu Apelacionog suda. Oslobođeni su optuženi, ali Apelacioni sud kaže da je tajna pratnja Ćuruvije bila zakonita i uobičajena pojava. To je direktno u suprotnosti sa dokazima koji su izvedeni u postupku”, konstatovao je Ružić.
Država Srbija, presuđeno je, funkcionisaće i dalje kao zločinačko udruženje koje umesto institucija ima naoružane vrhovne presuditelje, čije je rukovođenje preuzeo Aleksandar Vučić.
Nisu rasvetljena ubistva novinarke Duge Dade Vujasinović koja je pisala o ratnim zločinima i organizovanom kriminalu, dopisnika Večernjih novosti iz Jagodine Milana Pantića, ne zna se ko je podmetnuo bombe pod prozore novinara Vremena Dejana Anastasijevića. Novinari su izloženi direktnim pretnjama, ali i nasrtajima na egzistenciju, kakvo je paljenje kuće novinara Milana Jovanovića 2018. Nema nagoveštaja da će se to uskoro promeniti.