foto: Dženat Dreković/NOMAD

Tončić: Zaborav kao državni posao

Srbija danas

Februar je u Srbiji mesec zaborava, možda je preciznije kazati mesec hinjene zaboravnosti, ili falsifikovane nevinosti, silovane istorije; a možda je najbolje na srpskoj strani Drine ne reći ništa, ili izgovoriti samo nazive dva toponima – Štrpci i Markale. Nazive nevinih svedoka neljudskosti, produženog uživanja u podsmehu žrtvama, u nadmoći krvnika koji je danas – razoružan i ponižen – posegao za neuništivim nacionalističkim snovima novih granica i demografske strukture novih teritorija. I za podmuklim i prljavim gomilama reči koje delegitimišu jezik i dehumanizuju čovekovu prirodu.

U stanici Štrpci (Bosna i Hercegovina, nedaleko od granice sa Srbijom) državna razbojnička skupina države Srbije Škorpioni otela je iz voza broj 671 iz kompozicije koja je išla iz Beograda u Bar 18 Bošnjaka i jednog Hrvata, te jednog stranca, osobu tamne puti čiji identitet nije utvrđen. Svi oteti su, nakon mučenja, ubijeni, a u jezeru Perućac pronađeni su posmrtni ostaci samo četiri žrtve. Početkom februara u Beogradu je prvostepeno presuđena krivica za saizvršilaštvo; na po 10 godina zatvora osuđeni su Gojko Lukić, Duško Vasiljević i Jovan Lipovac, dok je Dragana Đekić, maloletna u vreme počinjenja zločina, osuđena na kaznu zatvora u trajanju od pet godina.

Država ubija i prašta

Markale su bile samo jedna od sarajevskih pijaca dok na njih nije pala granata sa srpskih položaja; te subote 5. februara 1994. između 12:10 i 12:20 projektil kalibra 120 mm, ispaljen sa srpskih položaja na području sela Mrkovići, pao je u prepunu tržnicu, usmrtivši 68 građana i ranivši njih 144. Pijaca koja će se preseliti u istoriju, brojem žrtava i bestijalnosti izvršilaca, ali i propagandnim kontranapadom Srba sa Pala i iz Takovske, te neumornom rotacijom koja je sa stranica režimskih propagandnih tvari dočaravala muslimanski poriv za samožrtvovanjem u slavu Allaha, odnosno nameru da se, po cenu vlastitih žrtava, optuže vazda nevini Srbi. Kao ranije u granatiranju reda za hleb u Ulici Vase Miskina i docnije, u slučaju Račak, kada je masovno ubistvo postalo “albansko samožrtvovanje” – “kao na Markalama”.

I zašto februar? Da, greška, svaki je dan u Srbiji dan poraza u tuđoj patnji, dan u kojem se ništa ne priznaje, u kojem žrtve postaju krivci. Dan za nove propagandne bravure nacionalista i domaćih plaćenika, za trovanje dolazećih generacija izmišljotinama i mitomanijom.

I još koja o nasleđu i podrazumevajućim olakšavajućim okolnostima: za zločin u Štrpcima pred sudom u Bijelom Polju 2002. godine osuđen je Nebojša Ranisavljević na kaznu zatvora od 15 godina. Sud Bosne i Hercegovine je 2022, odnosno 2023. godine za ovaj zločin osudio osmoricu pripadnika VRS na kazne zatvora od 13, odnosno 15 godina. “S obzirom na to da je reč o istom zločinu i pripadnicima iste grupe, nejasno je iz kog razloga je sud u Srbiji izrekao znatno niže kazne zatvora za ovaj zločin”, konstatovao je Fond za humanitarno pravo povodom poslednje prvostepene presude.

Fond je ocenio i to da su izrečene kazne preblage, “posebno imajući u vidu da su svi oteti putnici bili civili, da se radilo o državljanima SRJ koji su iz voza izvedeni jer su bili Bošnjaci, da su nakon otmice zlostavljani i mučeni, a zatim i ubijeni sa rukama vezanim žicom iza leđa. Najmlađa žrtva bio je tada maloletni Senad Đečević, učenik, star 16 godina. Isto tako, do danas su pronađeni posmrtni ostaci samo četiri žrtve, dok se njih 16 i dalje vode kao nestali”, ističe Fond u saopštenju.

O cvekli i lažima

U kratkom obrazloženju prilikom izricanja presude Sud je naveo da je prilikom odmeravanja kazne optuženima cenio njihovu dosadašnju neosuđivanost, teške životne prilike, nedostatak sredstava za život, kao i zdravstveno stanje optuženog Jovana Lipovca.

Ubice i saučesnici verovatno imaju nabrojane karakteristike i lične probleme. Ubijeni nemaju, oni su samo mrtvi.

A bol njihovih najbližih srodnika za sud je navažan – oni čak i nemaju status civilnih žrtava rata.

Projektil ispaljen je sa Kalemegdana, usmeravan sa Pala, Made in Serbia, poklonjen braći u sestrinskoj zločinačkoj vojsci, iz države nepravedne nevinosti, agresora rešenog da krvlju iscrta granice. Jer, agresija je, po definiciji Generalne skupštine UN-a, “invazija, napad ili okupacija, bez obzira na trajanje, bombardovanje, blokada, napad na oružane snage druge države, nedozvoljena upotreba vojnih snaga stacioniranih u stranoj zemlji, dopuštanje da druga država koristi teritoriju za agresiju i upućivanje naoružanih bandi i sličnih grupa, u cilju izazivanja agresije, ili učešća u njoj” (Leksikon ratnih zločina, priredili Roj Gutman i Dejvid Rif, Samizdat B92, Beograd, 2003.).

Agresija je, dakle, sve što je Srbija činila u Bosni i Hercegovini, uključujući i “ostavljanje vojnih efektiva jednoj od strana u sukobu”, te nesporno slanje državnih bandi na teritoriju druge države. Policajaca koji su presvlačeni u vojnike VRS i robijaša, te školovanih oficira na istom zadatku.

“Džihadske greške” i srpski zločini

Državni posao bio je kompleksan, složeniji od zamisli kreatora i realizatora. Dobrica Ćosić, jedan od njih, nije uvek bio konzistentan: “Svejedno, ’međunarodna zajednica’ je iz svojih strateških ciljeva imala interesa da Srbiju proglasi agresorom. Ali, u tom srpskom odbrambenom ratu, Srbi su počinili neoprostive greške i zločine: rušenje Vukovara, napad na Dubrovnik, bombardovanje Sarajeva. Na progone Hrvata i Muslimana odgovorili su progonima Muslimana, manje Hrvata iz Bosne.“ (Dobrica Ćosić, Bosanski rat, Službeni glasnik, Beograd, 2012.).

Malo prezira prema gramatici, ali, naslućujemo šta tiražni književnik poručuje. Markale nisu bile satavni deo “greške”, mrtvih je mnogo. U istoj knjizi, dakle, “greške i zločini” postaju “džihadsko”: “Grozan događaj! Na sarajevskoj pijaci Markale minama iz minobacača ubijeno je šezdeset osam ljudi i stotinjak ranjeno. Naravno, optuženi su Srbi. Ako bi to bila istina, Karadžić, Mladić, Koljević, Krajišnik treba odmah da podnesu ostavke, Skupština Republike Srpske da osudi taj zločin i sve političke ustanove u SR Jugoslaviji moraju najoštrije da osude taj masakr civila. Došli gladni mučenici da kupe neki krompir, luk, neku glavicu rotkve i cvekle. Moram da proverim ovu užasavajuću vest. Zovem prijatelja Gojka Đoga da čujem njegovo mišljenje, jer je on prilično obavešten o zbivanjima u Bosni. ‘Ni govora o srpskom zločinu. Razgovarao sam sa Tolimirom. To je muslimanska nameštaljka, kao i ona pred pekarom, spremaju nam nešto opasno’. Zovem Milorada Ekmečića jer on svaki događaj tumači znanjem i istorijom: ‘To varvarstvo nikako ne može biti srpsko. To je džihadsko. Samo se u islamskom ‘svetom ratu’ tako svirepo za Alaha ubijaju Alahovi vernici. To mi potvrđuje Nikola Koljević koga sam pozvao telefonom i on mi je rekao, čvrsto uveren, da je to muslimanski zločin. General Mladić i svi sarajevski komandanti tvrde da ne mogu da dobace do Markala. ‘To je Alijin i Silajdžićev uvod u nastavak ženevskih pregovora. Pred svake pregovore oni serviraju poneki ‘srpski zločin’ i idu u Ženevu na pregovore kao ‘srpske žrtve’.”

Viteške geste masovnih ubica

Dobio je Ćosić odgovor sa mnogo pesničke slobode: “Zbog Ćosićeve rečenice: ‘Došli gladni mučenici da kupe neki krompir, luk, neku glavicu rotkve i cvekle’, bio bih u stanju da tog neviđenog licemjera zadavim vlastitim rukama, čak i da se time ponosim kao svojim skromnim prilogom uljepšavanju ovoga nakaznog svijeta. Pa ko je kriv za naše troipogodišnje mučeništvo (…) ako ne ti, Đogo, Tolimir, Ekmečić, Prco Mali, Ratko Mladić, majci vam (…)?!”

Iz Beograda je, pak, te davne 1994. stigao odmereniji odgovor: “Od Markala od Račka / Jasno je i nema oblačka / Sumnje: oni sve čine da smeste / Narodu kadrom samo za viteške geste”, zapisaće Miodrag Stanisavljević.

I, šta sad, koga zanimaju Štrpci i Markale. Nema pitanja, saučesnici koji su više puta glasali za to da svi Srbi žive u jednoj državi imaju svoje odgovore; znaju da će im se snovi jednom ostvariti, da će Rusija pobediti Ukrajinu, ali i sve ostale, pa će Srbi ponovo šestar i lenjir u ruke, da povlače granice u dugim noćima nakon kafanskih atonalnih omeđavanja i sećanja na junačku prošlost. E, sad, nakon takvog iživljavanja po mehani, treba nešto i platiti; treba saučesnike poslati u zatvor, sve gore od goreg.

Koga još to interesuje

Zato bi mnogo toga što karakteriše srbijansko društvo danas moglo da se svede na programsku rečenicu Slobodana Miloševića “Srbija nije u ratu”, kojom se utemeljuju laž i njene posledice, odnosno, ostvaruje posleratni kontinuitet sa zločinima i hegemonističkom velikosrpskom politikom. U ratnim godinama Srbija “nije bila u ratu” dok su se u nju sa bojišta širom bivše Jugoslavije vraćali limeni kovčezi sa posmrtnim ostacima vojnika, rezervista i pripadnika državnih bandi, a na istim bojištima i u gradovima i selima ostajali leševi protivničkih vojnika i civila. Nije u ratu, a godinama je imala ratni budžet koji je građane dovodio do prosjačkog štapa; nije bila u ratu, a slala je zaraćenoj strani oficire koje plaća, oružje, municiju.

Danas lako dolazimo do očiglednog državnog razloga: Srbija nije bila u ratu, pa ne mora da brine o invalidima rata, o porodicama žrtava, o najmanje 80 hiljada hodajućih bombi, vlasnika postraumatskog stresnog poremećaja. Nije bila u ratu, pa nije počinila ratne zločine, nema svojih ratnih zločinaca, može da fingira suđenja i oteže postupke, poput onog za masovno ubistvo 1.313 Bošnjaka u Kravici kod Srebrenice.

Nema ratnih zločinaca, ovaj neosuđeni ološ i bašibozuk koji je nepravedno prevremeno pušten sa izdržavanje kazne, što se poput metastaze šire javnim prostorom – heroji su naroda duboko zaglibljenog u amoralnost, nakazno poimanje vrednosti i iracionalne ideje o vlastitoj budućnosti.

Generacije koje dolaze svakodnevno truju oni koje su već trovali mobilisani očevi, nastavnici u štrajku, lakomi propagandisti sa neizlečivom dijagnozom, izlivom srpstva u mozak.

Možda se Štrpci i Markale i neće ponoviti.

Bojan Tončić

Tončić: Kad pozovu u smrt
Tončić: Srbija i Europrajd
Tončić: Srbija i srce desnice
Tončić: Borka i Dušan
Tončić: Udri brigu na veselje
Tončić: Ritam kosovskog nereda