Priča koja sledi povezuje srpskog socijalistu Dimitrija Tucovića (1881-1914), aktuelnog predsednika Srbije Aleksandra Vučića, generala Vladimira Lazarevića, zapovednika ubilačkih hordi na Kosovu 1999, ruskog revolucionara, po vokaciji novinara, Lava Trockog, nekolicinu srbijanskih zlikovaca iz UZP-a (udruženi zločinački poduhvat) obuhvaćenih haškim presudama, jednog hodajućeg uživaoca nedostatka dokaza, srbijanskog generala u penziji Momira Stojanovića koji se kao metastaza širi takozvanim nezavisnim medijima, arhitektu srpskog propadanja i sramote Dobricu Ćosića… Da počnemo, možda još neko prodefiluje. Ono najznačajnije svakako je veza Vučića, Lazarevića i Tucovića; u parlamentarnoj raspravi o budućnosti Kosova zapravo su u Lazarevićevom angažmanu svedene novija istorija i budućnost; general je komandant zloglasne – u Srbiji neupitno najhrabrije – Treće armije Vojske Jugoslavije koja je počinila neke od najjezivijih zločina u kosovskom ratu 1999.
Vučićeva u Skupštini izgovorena krvava dedukcija zapravo je podela zasluga za masovna ubistva Albanaca – ne treba, valjda, dokazivati da je to suštinski državotvorno, ispravno, herojski – bio je ministar u Vladi Srbije koja će potpisati sva zverstva nad albanskim civilima, a Lazarević je bio operativac, čovek na terenu, iskusni taktičar koji je, pamte rezervisti sa juga Srbije, izdao i legendarnu zapovest: “Ko ubije Šiptara – mora da ga zakopa!”, poštujući strogo pravila asanacije terena. E, sad, Vučić i Lazarević su se borili za očuvanje državnosti, a Vučićevi oponenti u Skupštini, kazaće predsednik, potpisali su amnestiju “terorista” i izručili heroja Lazarevića.
Ubiti u ime naroda
Ornamentalni detalj (nije ga predsednik izgovorio) je simbolično nameštenje Lazarevića na Katedri za taktiku Vojne akademije u Beogradu.
I još jedan zaključak, Vučićevi oponenti su protiv državnosti Srbije, a predsednik će znati kako da je odbrani, valjda kao i 1999.
Iz daleke prošlosti kao da sve posmatra Dimitrije Tucović.
General-pukovnik Vladimir Lazarević imenovan je za komandanta Prištinskog korpusa Treće armije VJ u decembru 1998, a među njegove podređene spadali su pripadnici MUP, vojno-teritorijalnih jedinica, jedinica civilne zaštite i drugih oružanih snaga, konstatuje se u haškoj optužnici protiv ”najhrabrijeg među najhrabrijima” (bivši ministar vojni Aleksandar Vulin). Haški su tužitelji zapisali i to da su snage SRJ i Srbije “postupajući po uputstvu, na podsticaj ili uz podršku Vladimira Lazarevića ubile stotine civila kosovskih Albanaca, što je bio deo rasprostranjene i sistematske kampanje brutalnosti i nasilja koja je za posledicu imala prisilno premeštanje oko 800.000 civila kosovskih Albanaca.
Dan koji će obeležiti vojevanje srbijanskih snaga na Kosovu i stradanje albanskih civila bio je 27. april 1999., kada je realizovana operacija “Reka”: “Rano ujutru 27. aprila 1999. godine vojnici i policajci su koordinisano, počev od severnog dela doline Reka i krećući se prema jugu, ulazili u sela naseljena Albancima (Dobroš, Ramoc, Racaj, Korenica, Molić, Brovina, Guska, Nivokaz i dr). Ulazili su u kuće i naređivali meštanima da idu u Albaniju, usmeravajući ih prema Đakovici. Tokom proterivanja civila iz njihovih kuća, pripadnici srpskih snaga su ubili više desetina civila. Najviše civila, njih 68, ubijeno je u selu Korenica. Više hiljada meštana koji su proterani iz selâ formiralo je dve kolone traktora koje su išle prema gradu Đakovica.
Hrabra likvidacija nemoćnih
Kolone su u selu Meja, nedaleko od Đakovice, prolazile kroz dva punkta koja su formirali policajci SUP-a Đakovica. Na punktu, policajci su zaustavljali traktore i izdvajali muškarce a ženama, deci i starijima su, posle pljačke novca i nakita, naređivali da nastave put u Albaniju.
Policajci su izdvojili 274 muškarca, među kojima je bilo 36 maloletnika, koji su potom na više nepoznatih lokacija ubijeni. Posmrtni ostaci njih 252 su pronađeni 2001. godine u masovnoj grobnici u Batajnici, deset u Meji i okolnim selima, a za 12 njih se još uvek traga. Način ubistva 274 dečaka i muškarca izdvojenih na punktovima u Meji nije u celosti poznat. Ovaj zločin je jedan od retkih masovnih zločina na Kosovu u kojem nema preživelih osoba koje bi o njemu svedočile. O načinu ubistva pojedinih grupa civila ubijenih u Meji svedočili su pripadnici VJ koji su učestvovali u operaciji Reka.”
Sve se uklapa, naredbodavci ubica i asanatori terena, kreatori masovnih grobnica iz Batajnice, štaba koji je bio u Beogradu, nedaleko od četvorosobnog stana koji je nekako u to vreme dobio ministar informisanja u Vladi Srbije Aleksandar Vučić.
Ubićemo, zaklaćemo…
“Za zločine u operaciji Reka pred MKSJ je osuđen gotovo čitav vojni i policijski vrh SRJ – Vladimir Lazarević, tadašnji komandant Prištinskog korpusa VJ, Nebojša Pavković, komandant 3. Armije VJ i nadređeni Lazareviću, kao i Dragoljub Ojdanić, načelnik Generalštaba VJ, Sreten Lukić, bivši načelnik Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije za Kosovo i Vlastimir Đorđević, bivši pomoćnik ministra unutrašnjih poslova i načelnik Resora javne bezbednosti.”(Fond za humanitarno pravo, Dosije Operacija Reka, Beograd 2015.)
Lazarević je fasovao 14 godina, duboko nepravično oslobođen je nakon dve trećine izdržane kazne, doleteo je o trošku države.
U vreme njegovog činodejstvovanja po kosovskim selima i gradovima bilo je strogo zabranjeno u srbijanskim medijima objavljivati istinu. Bilo je zainteresovanih, poput mladog novinara Dimitrija Tucovića koji će, kao i njegov kolega po revolucionarnom duhu Lav Trocki (izveštač iz balkanskih ratova), pisati, pun empatije i stida, o onome što je video: “Mi smo izvršili pokušaj ubistva s predumišljajem nad čitavom jednom nacijom. Na tom zločinačkom delu uhvaćeni smo i sprečeni. Sad imamo da ispaštamo kaznu. Ona je strašna: to je nepoverenje, pa čak i mržnja čitavog jednog naroda. (…) Čim se osetilo nemirnije kretanje među Arnautima prema srpskoj granici, pogranični komandanti pristupili su klanju. Nad arnautskim žiteljstvom Peći, Đakovice i Prizrena lebdela je avet smrti dan i noć. Ko bi živ zamrkao, nije bio siguran da će živ osvanuti. Jer su ih baš po noći, vreme koje je uvek birano za izvršenje najgorih ljudskih zločina, kupili iz postelja i apsana i odvodili na gubilište. (…) Plotuni su poobarali žene koje su držale odojčad u naručju; pokraj mrtvih matera drala su se njihova dečica koja su slučajno bila pošteđena kuršuma: tela, kao jela vitka, lepih gorštakinja rila su se kao crvi po ledini; žene su se porađale od straha. Za dva sata potamanjeno je na 500 duša.” (D. Tucović, Srbija i Arbanija, Izabrani spisi, knjiga II, Prosveta, Beograd, 1950.)
Nismo znali ništa o tome što piše Tucović. U redu, niste, ali ste znali, ili ste morali da znate ko ubija i proteruje ljude u vaše ime, ko siluje i pali. Morali ste da znate čija su kola i satelitske antene koje ste prisvojili, sa sve utičnicama i keramikom.
Kako debajonetizovati Srbiju
Taj će se patriotizam ponoviti 1999. u kosovskim gradovima i selima; u masovnim grobnicama širom Srbije završiće posmrtni ostaci civila, čak i dece. Lažna dilema o budućnosti Kosova, na koje osramoćena i zločinima ovenčana susedna Srbija ne sme da polaže pravo, pretvorila se u sasvim legitimno pitanje o kojem se, nakon zverstava, pljačke, paljevina, punopravno raspravlja u parlamentu. Na mestu kreiranja bajonet-politike laži i falsifikata, uz mitomansko nasleđe “poginuti do poslednjeg” u ime “carstva nebeskog”. Što je poslednjih decenija značilo pobiti sve u ime carstva nebeskog. A tako dobro zvuči stih u žandarmerijsko-huliganskoj himni ”Odlazimo da se ne vratimo!” Idete u snu, u kojem se Rusi uzdižu, porobljavaju Evropu, ustupaju Srbima Kosovo.
Neko nam ovde nedostaje; jedan od realizatora Operacije Reka Momir Stojanović, general u penziji, nekada prvi oficir bezbednosti kod Lazarevića, danas komentator od ugleda za pitanja vojna, omiljen kod nerežimskih medija N1, TV Nova i dnevnik Danas. Zapravo, jedini komentator za sve što ima (često i za ono što nema) veze s vojskom, od ponovnog uvođenja vojnog roka, do mogućnosti da se smeni aktuelna vlast (“Ako Vučić sam ode…”).
Bio je poslanik i visoki funkcioner Srpske radikalne stranke, Socijalističke partije i Srpske napredne stranke, te komandant Vojnobezbednosne agencije. Zvanično, ni za šta u ratu nije kriv.
Otac zapuštene dece
Nismo zaboravili kreatora i temeljnog analitičara srpske nesreće Dobricu Ćosića; koji se uspešno bavio dehumanizovanjem Albanaca, njihovim pripremanjem za proterivanje sa Kosova i smeštaj u masovne grobnice. “Taj socijalni, politički i moralni talog tribalnog, varvarskog Balkana, uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju u borbi protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda – srpskog naroda.” (Vreme zmija – Piščevi zapisi 1999-2000).
Ovi su stavovi za stručnjake, baš kao i Ćosićeva opsesija banalnom, neduhovitom sintagmom “jadni mali Albanci” (možda i nije, ako misli na one iz batajničke grobnice).
“Ubice rade i na praznike. Plaćene ubice. Oni su ograničeni samo dnevnicama i visinom plate. Savest im je mirna: ubijaju za ljudska prava ‘jadnih malih Albanaca’. (strana 76)
„…Sve je dopušteno ratnoj sili koja brani ‘jadne male Albance’ na Kosovu … zapadna civilizacija, čija je energija u profitu, stupila je u epohu nihilizma…”. (strana 86)
Pripisaće Gedža svoj strah snagama KFOR-a: “Trupe NATO-a iz svih pravaca jutros su oprezno ušle na Kosovo. Sporo idu. Plaše se mina. Zahtevaju da ih vode srpski oficiri. Ti zaštitnici ljudskih prava i spasioci ’jadnih malih Albanaca’, natovareni opremom, borbenog su stava i borilačkog kretanja, mnogi sa prstima na obaračima mašinskih pušaka. Prava strašila. Oni se sami sebe boje. Te mrkozelene i šarene uniforme, ta bezizražajna, tupa lica koja žvaću gume od nervoze i straha, ta plaćena američka i evropska čudovišta koja simuliraju rat i mir, kao u tehničko-tehnološkoj apokalipsi osvajaju ’svetu srpsku zemlju’ za svoje štićenike Albance, za Republiku Kosovo, za Veliku Albaniju… Amerika i Evropa otimaju od Srbije Kosovo da bi stvorili najnecivilizovaniju i najvitalniju balkansku državu, koja će biti place d’armes islamskog fundamentalizma u njegovom pohodu na Evropu i Rusiju u narednim stolećima.“ (strana 164)
“Albancima NATO omogućuje da pobiju i proteraju ostatak Srba i konačno zavladaju Kosovom. Srpska vlada ćuti. Milošević ćuti. Pobednički generalštab i slavni general Pavković – ćute“. (strana 189)
Tako pisac zapisuje, kao da podvlači krčmarevu crtu ispod računa za zločine i iživljavanje. Varirajući kretenoidnu tezu po kojoj su Srbi i niko drugi brana islamu koji se ustremio ka Evropi.
Platiće i oni koji su otpočetka mislili da je reč o opasnom masovnom ubici.