Jesti krompiriće u mrtvačnici
Ako ste hedonista i unekoliko inklinirate fašističkoj ideologiji – što, ispostavlja se u kompleksu Beogradskog sajmišta, nije važno, u bivšoj mrtvačnici turskog paviljona Sajmišta možete da se posvetite đakonijama za čiji se ukus ozbiljno trudi šef kuhinje restorana So i biber. Ne morate da budete ni fašista, naprotiv, ozbiljnija je priča, saznajemo u bivšoj mrtvačnici; restoran So i biber, smešten na mestu inkompatibilnom sadržaju spomen-obeležja ima izuzetno široku ponudu nacionalnih jela, kuvanih domaćih, ali i fantastičan roštilj. “Ako niste ljubitelj mesa, možete odabrati obrok salatu, riblji meni ili pastu. Topla preporuka je da dođete baš gladni, jer su porcije ogromne, a usluga brza i tačna. Ukoliko niste sigurni šta biste jeli, ljubazno osoblje će Vam pomoći u izboru. Kapacitet restorana je 95 ljudi, A tokom lepih dana, otvorena je i bašta koja prima 60 gostiju”, navodi se u pozivu ovog hedonističkog ostrva.
Iskusniji gosti posvete se odmah piletini šefa kuhinje, ramsteku, svinjskim rebrima, krompirićima…
Nikako da stignemo
Čitava je priča pomalo predimenzionirana ekspozicija u vezi sa neostvarenim obeležavanjem stratišta na kojem su brojni Jevreji, Romi, komunisti pronašli smrt, a nikako da se obeleži, uprkos najavi sa najvišeg mesta. “Na našu sramotu imali smo preča posla nego da se bavimo žrtvama, one su ostavljane po strani zarad dnevnopolitičkih ciljeva. Vidna zapuštenost ovog mesta je posledica nebrige, i slika i prilika naše sramote i nefer odnosa, jer su se brojne generacije ogrešile o stradalnike Starog sajmišta“, izustio je šef države povodom prošlogodišnjeg obeležavanja početka obnove centralne kule u logoru Staro sajmište.
Kazao je i to da je istina o ovom logoru dugo bila zanemarivana i da se na 78. godišnjicu ukidanja logora on danas konačno oslobađa, kao i da je ponosan „što je deo generacije koja je oslobodila Staro sajmište“. Kojoj je jedinici oslobodilaca pripadala Vučićeva formacija danas je teže saznati, ali rekonstrukcija centralne kule samo je početak, rekao je Vučić. Najavio je i to da će biti uspostavljena još dva muzeja memorijalnog centra u kojima će biti prikazani dokumenta, fotografije i dokazi zločina nad Srbima, Romima i Jevrejima. Za razliku od vremena, kako uobičajeno govori, kada logor nije postajao, a “žutima” nije padalo na pamet da ga obeleže.
“Naš zadatak je da gajimo sećanja na naše sugrađane stradale bez razloga. Izgradnjom modernog memorijala, svako ko prođe videće šta se dešavalo i gledaće drugim očima na počinjene zločine“, rekao je Vučić.
Ima li ko mrtav
Istina, malo neotesano i prizemno, ali suštinski tačno. I, kao i obično, podrazumevajuće problematično. Jer, problematični momenat u obnovi Sajmišta je i Nemački paviljon (reč je na Sajmištu, kao na danas nekoj varijanti izložbe Expo, o državnim paviljonima korišćenim kao izlagački prostor); poslanik stranke Zajedno Đorđe Miketić zatražio je od Ministarstva kulture da naloži Republičkom i Gradskom zavodu za zaštitu spomenika da se obustavi rušenje Nemačkog paviljona na Starom sajmištu na Novom Beogradu i to da se oformi komisija koja će ispitati da li se na mestu nekadašnjeg logora iz Drugog svetskog rata nalazi masovna grobnica. Pomalo opoziciono egzibicionistički, Miketić je novinarima ispred Ministarstva kulture u Beogradu kazao da je to ministarstvo, tek posle rušenja Nemačkog paviljona, potvrdilo da on bio u zoni zaštite Starog sajmišta. Istakao je i to da postoji dokaz forenzičke arhitekture iz 2012. sa snimkom geoskenerom koji je pokazao da se ispod paviljona nešto nalazi.
“Tek nakon dostavljanja tih dokaza Ministarstvo kulture je konstatovalo da Grad Beograd sprovodi radove koji jednim delom prelaze preko nacističkog logora za Jevreje, Srbe i Rome, i naložilo Zavodu za zaštitu spomenika grada Beograda da prestane sa radovima ako postoji opasnost od oštećenja arheološkog nalazišta“, kazaće opozicionar.
Malo opozicionog vežbanja
Miketić je najavio i da će zbog rušenja Paviljona i „razaranja kulturnog nasleđa Beograda“ podneti krivičnu prijavu protiv direktorke Zavoda za zaštitu spomenika Beograda Olivere Vučković čiju je smenu stranka Zajedno već tražila ranije. Blago predimenzionirano za prostor koji na isti način opstaje desetlećima.
Ono što se sada može videti na prostoru Sajmišta uobičajeni je prostor na kojem živi više beogredskih porodice; suši se veš, deca se igraju, a oni kojima sve smeta registruju i baraku u kojoj je smešten Opštinski odbor Srpske napredne stranke (Tošin bunar).
Pogled u istoriju vodi nas do prvog televizijskog studija na Balkanu, na mestu koje će postati zloglasni logor Zemlin. U vreme kada je (1938) Beograd osvajao civilizaciju i kada su već par godina kasnije kamioni-dušegupke ubijali nevine žrtve. Sajam se pretvara u logor, u njemu se ubijaju zatvorenici. Postaje mesto obeleženo kao zaliha talaca (100 talaca je streljano za jednog ubijenog Nemca). Tokom pet godina više od deset hiljada Jevreja i oko 13 hiljada Srba i pripadnika drugih nacionalnosti ubijeno je u ovom logoru. Njihovi neobeleženi grobovi, tvrde poznavaoci, rasuti su svuda po prostoru Sajmišta. Za vreme savezničkog bombardovanja u proleće 1944. srušene su sve zgrade, osim centralne kule i Spasićevog paviljona (u kojem se nalazila zatvorska bolnica).
Prošlost i budućnost
Memorijalni centar na prostoru Sajmišta, smatra socijalni psiholog i proučavatelj Sajmišta Jovan Bajford, treba da bude posvećen žrtvama logora koji se tu nalazio, nezavisno od njihove verske, rodne i nacionalne pripadnosti ili političkih uverenja. “Prvenstvena uloga tog centra mora biti da se na dostojan način obeleži mesto na kojem se nalazio najveći nacistički logor u okupiranoj Srbiji, sa ciljem da se kroz memorijalne i obrazovne delatnosti održi sećanje na sve koji su stradali u ovom logoru između 1941. i 1944. godine. Istovremeno, memorijalni centar mora prepoznati značaj koji logor Sajmište zauzima u istoriji stradanja Jevreja sa teritorije Srbije, ali i u istoriji Holokausta uopšte. Srbija je bila prva okupirana teritorija van Sovjetskog Saveza koja je proglašena ‘Judenfrei’, i gde je sprovedeno plansko i sistematsko uništenje Jevreja”, ističe Bajford.
On ocenjuje i to da je upotreba gasnog kamiona na Sajmištu predstavljala u nekom smislu nagoveštaj tragedije koju je tokom narednih godina doživeo jevrejski narod, u Aušvicu, Treblinki, i drugde.
“Memorijalni centar na Sajmištu mora, adekvatnim prikazom specifičnosti Holokausta kao istorijskog događaja, ali i jedinstvene sudbine Jevreja, žrtava nacizma, postati i muzej Holokausta. Ono što memorijalni centar ne sme da bude, a sva je prilika da je upravo to osnovna namera sadašnjih vlasti, nekakav ‘Srpski Jad Vašem’, odnosno memorijal posvećen istorijskom stradanju Srba, pre svega u NDH. Da se razumemo, nemam ništa protiv da Srbija izgradi svoj Jad Vašem, ali to ne može biti na Sajmištu, mestu koje ima svoju specifičnu, tragičnu istoriju. Nije primereno da se u centar pažnje stavljaju istorijski događaji koji nemaju neposredne veze sa logorom koji se tamo nalazio, pogotovo ako to ima za posledicu marginalizaciju Holokausta kao objekta sećanja”, naglašava Jovan Bajford.
Držimo se tradicije. I krompirića.