Svake godine zvanična Srbija 24. marta ispisuje laži i izmišljotine licemernog revizionizma, pomalo šizofrenog, budući da su u ovoj beskrajno tužnoj priči o intervenciji NATO u SR Jugoslaviji, Srbi u isto vreme heroji nadnaravnih performansi i stradalnici, žrtve. Dodajući slavodobitno, manirom istinskog pobednika kojem nije saopšten rezultat, po koju rečenicu u spomenar kolektivnog beščašća. Te 1999., 24. marta, rat se odistinski vratio kući, tamo gde je započeo suludim nacionalističkim i hegemonističkim velikosrpskim pohodima na Hrvatsku, potom i na Bosnu i Hercegovinu.
Iz perspektive srbijanskog šefa države Srbija je žrtva onih što su srušili Berlinski zid, a pre 24 godine “konačno je umrlo savremeno međunarodno pravo”. I od tog datuma, kazaće Aleksandar Vučić na centralnoj komemoraciji u Somboru, “više ništa što se u svetu događa ne može da bude gore od onoga što su oni učinili jednoj maloj zemlji koja je bila kriva samo zato što je želela da bude svoj na svome, da bude slobodna, slobodarska i kao takva nije se dopadala onima koji su ‘89. i ‘90. srušili stari i stvorili novi poredak u kojem se samo oni pitaju za sve, a neposlušni moraju da budu kažnjeni”.
Istorija poraženog, poniženog i osramoćenog
Želela je Srbija da bude svoja na svome, malo se nije uklapala u međunarodno priznate geografske karte. Pa odlučila da se malo vojskom prošeta po nekadašnjoj zajedničkoj državi. Da, konačno, po svojoj meri disciplinuje i te uvek pobunjene Albance. A usput, kao što bi rekao vaspitač Munižaba (Bekim Fehmiu) u Specijalnom vaspitanju, “nešto i da prikolje”.
U tom kontekstu je i malo podsećanje na prošlogodišnju komemoraciju na kojoj od predsednika saznasmo i to kakav je srpski narod diljem planete: “Neki drugi, njih 19 velikih, najvećih, moćnih, najmoćnijih, silnih, najsilnijih su svu svoju bahatost želeli da pokažu na jednom malom, slobodarskom i nepokvarenom srpskom narodu.”
Ubijanje, proterivanje, pljačka
Naravno da Vučić nije izgovorio ni reč o vojevanju žrtve, te nedužne Srbije, o tome se izjasnio Haški tribunal. Sudsko veće kojim je predsedavao sudija Bonomi, ustanovilo je da su “snage Srbije i SRJ 1999. godine proterivale hiljade Albanaca sa Kosova raširenom i organizovanom kampanjom terora, uključujući i masovna ubistva”. U presudi, kojom je bivši predsednik Srbije Milan Milutinović oslobođen krivice, a generali Vojske i policije kažnjeni višegodišnjim zatvorom, konstatuje se da su snage VJ i MUP počinile deportacije, prisilno premeštanje, ubistva i progon kosovskih Albanaca. U presudi je konstatovano da masovno raseljavanje Albanaca sa Kosova nije bilo uzrokovano NATO bombardovanjem niti sukobom VJ i MUP-a Srbije sa OVK, što je tvrdila odbrana optuženih. Veće je saopštilo da je dokazano da su VJ i MUP Srbije u 13 opština širom Kosova, nakon početka intervencije 24. marta 1999., napadale naselja sa albanskim stanovništvom, maltretirale, pljačkale i ubijale civile, naređujući im da idu u Albaniju ili Crnu Goru.
Neki od toponima masovnih ubistava stotina Albanaca, uključujući žene i decu, su Đakovica, Celine, Bela Crkva, Meja, Velika i Mala Kruša, Suva Reka. Tela nekih žrtava, kako je rekao sudija Bonomi, kasnije su pronađena u masovnoj grobnici u Batajnici kod Beograda.
Ukupan broj proteranih Albanaca sa Kosova bio je 715.158 osoba. Valjda po jezivom receptu nespokojnog oca nacije Dobrice Ćosića: “Moguća su planska preseljenja i razmena stanovništva što je najteže, najbolnije, ali je i to bolje od života u mržnji i međusobnom ubijanju.”(Politika 26. jula 1991.).
Dokazana krivična dela, počinjena u ime države Srbije, su deportacija kao zločin protiv čovečnosti, prisilno premeštanje, ubistvo, seksualno zlostavljanje, ubistvo kao kršenje zakona i običaja ratovanja, razaranje i nanošenje štete verskim objektima.
Ko je koliko ubijao
“Prošlo je 24 godine. Kidali ste nam delove teritorije. Ubili ste nam 79 dece, 2.500 ljudi i ne samo civila već i vojnika i policajaca. Ko ste vi da nam ubijate vojnike i policajce koji su na svojoj teritoriji i u svojoj zemlji? Odakle vama pravo da ubijate naše vojnike i naše policajce? Ko vam je to pravo dao?” – retorski je zavapio Vučić u Somboru.
Tu dođosmo do brojki, recimo, kada je reč o ubijenoj deci – 75 dece čiji su posmrtni ostaci izvađeni iz sedam masovnih grobnica na lokalitetu policijskog poligona “13. maj” u Batajnici, dvadesetak kilometara od centra Beograda.
Svake godine nove laži, u međuvremenu i odbijanje Skupštine Srbije da oformi komisiju koja bi utvrdila broj žrtava. Brojke su neumoljive, ali otvaraju i pitanja poput onog otkud posmrtni ostaci Albanaca u Srbiji, u masovnim grobnica, otkrivenim i – možda – još uvek skrivenim. Jer, u otkrivenim masovnim grobnicama – Batajnica, Petrovo Selo, u blizini jezera Perućac, te dve u Raškoj – pronađeno je 980 tela i delova tela kosovskih Albanaca.
Kako je ovih dana saopštio Fond za humanitarno pravo, prema podacima Fonda i FHP Kosovo, srpske snage su tokom bombardovanja ubile 6.872 albanska civila. U istom periodu, pripadnici OVK su ubili 328 srpskih civila i 136 Roma i pripadnika drugih nacionalnosti. U sukobima između srpskih snaga i OVK poginulo je 1.204 pripadnika OVK i 559 pripadnika VJ i MUP-a Srbije.
Niko iz sadašnjeg srbijanskog režima ne pominje poginule Albance, pogotovu civile koji su ubijeni u kampanji progona i pljačke.
Prema podacima Fonda u NATO napadima poginulo je 756 ljudi, i to 452 civila i 304 pripadnika oružanih snaga. Od ubijenih civila, njih 206 su bili srpske ili crnogorske etničke pripadnosti, 218 su bili Albanci, 14 Romi, a 14 civili drugih nacionalnosti. U bombardovanju je stradalo 275 pripadnika Vojske Jugoslavije (VJ) i MUP-a, i 29 pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).
Zločinci iz udžbenika, žrtve u stvarnosti
Albanci će svoje mesto u režimskim kupusarama za decu naći mesta tek kao zločinci. Iako su srbijanske snage bezbednosti ubijale civile i pošteđenima otimali lične isprave, proterujući ih u Albaniju. Najmlađa albanska žrtva imala je nepune dve godine, najstarija sto, stanovništvo je bilo izloženo zverstvima, silovanju Albanki, paljenju sela, pljački, proterivanju. U Suvoj Reci se dogodio jezivi masakr, ubijeno je 49 članova porodice Beriša, najmlađi Redon bio je star 22 meseca. Ubijeni su nakon zatvaranja u piceriju Kalabrija, u koju su policajci ubacili bombe, a potom pucali u žrtve iz automatskih pušaka.
Ko se na pomen mesta zločina u Suvoj Reci, picerije Kalabrija, podseti Belih orlova (Osvetnika) Milana Lukića i spaljivanja civila u kući Mehe Aljića u Višegradu, juna 1992., na dobrom je tragu.
Deca u Srbiji neće znati ništa o ubistvima civila na kosovskim toponimima stradanja; podučavaće ih desetercima i carstvu nebeskom. Zašto bi morala da znaju za Vučitrn, u kojem je ubijen 71 civil, Ljubenić (29), Korenicu (68), Meju (274), Nakarade (16), Peć (40), Đakovicu (93), Kosovo Polje (57), Slovinje (16), Landovicu (18)…
“Čim dođe kamion sa leševima, isti čas se bagerom iskopa rupa, sve se polije benzinom, prekrije gumama i zapali, a nakon što izgori, posle dva-tri sata jame se poravnaju”, svedočio je svedok transporta leševa do masovnih grobnica.
Neko je tu decu i te ljude ubio.
Uhvaćeni na delu
Na suđenju ubicama detalje masakra u piceriji Kalabrija svedočila je Šureta Beriša: “Kad smo ušli u kafić, rekli su nam da sednemo. Onda su pucali koliko su mogli (…) Kad sam podigla glavu, Šerina je bila mrtva, Vlorijana su ubili, Vjolcin sin Edon (13 godina), rekao je Vjolci: ‘Mama i Dorentinu su ubili’ (…) Mnogi ljudi su izdisali, jecali, mali Redon imao je 22 meseca, tražio je flašicu da sisa mleko, dala sam mu malo mleka da bi ćutao, da se ne vidi da je živ, ali on je bio dete, nije znao šta se dešava. Onda su oni ponovo ušli i pucali su. Sebahate je imala polupanu glavu, umrla je. Moja ćerka, isto kao Sebahate, Maljinda i puno drugih, nije davala znake života, samo je Ismet, Fatonov sin od tri godine, plakao, tražio vodu i zvao, ‘mama, tata’, bio je ranjen. I Eron od deset meseci bio je živ, njemu su ruku otkinuli, visilo je meso. Toliko sam mogla da vidim, bila sam pogođena u ruku i u nogu (…) Ismet je umro, Eron je umro, moj mlađi sin takođe.”
Ono što ne kaže predsednik, nije se ni dogodilo. Nema transporta leševa kroz Srbiju, nije izronila hladnjača iz Dunava, nema sekundarnih i tercijarnih grobnica. Svi lažu, lagali smo i mi, moralo se, nisu u crnim vrećama koje smo predali na graničnom prelazu Merdare bile kosti, nije bilo ni vreća. Lažu svi, uvek se nađe neko, poput antisrbina među Srbima, kakav je bio socijalista Dimitrije Tucović, izveštač iz balkanskih ratova: “Plotuni su poobarali žene koje su držale odojčad u naručju; pokraj mrtvih matera drala su se njihova dečica koja su slučajno bila pošteđena kuršuma: tela, kao jela vitka, lepih gorštakinja rila su se kao crvi po ledini; žene su se porađale od straha. Za dva sata potamanjeno je na 500 duša (…) Mi smo izvršili pokušaj ubistva s predumišljanjem nad čitavom jednom nacijom. Na tom zločinačkom delu uhvaćeni smo i sprečeni. Sad imamo da ispaštamo kaznu. Ona je strašna: to je nepoverenje, pa čak i mržnja čitavog jednog naroda.” (D. Tucović, Srbija i Arbanija, Izabrani spisi, knjiga II, Prosveta, Beograd, 1950.).