Javne tajne mafijaškog bosa
Da nije mrtvih, pa da vest bude nadrealistična: ukrajinski avion, srpska municija, srpski aerodrom, pao u Grčkoj, leteo u Bangladeš. Samo u Srbiji vlast ovo može da ispegla tako da minobacačke mine postanu “školske” i “osvetljavajuće”, da je sve čisto u papirima, jer je, naravno, uobičajeno da državna fabrika municije proda mine privatniku, koji ih uvalja Ministarstvu odbrane Bangladeša, glupo je prodavati bez posrednika.
Mine su bile toliko školske da su detonacije u okolini Kavale odjekivale dva sata nakon rušenja letelice; u doba JNA, školska su sredstva za obuku punili nekakvom piljevinom i obeležavali žutom bojom. Iz tog vremena datira i saradnja sa Bangladešom kojem su prodavani minobacači. Pa i mine. Sve je isto samo nije bilo posrednika, dilera na veliko.
Kako tvrdi vojni analitičar Aleksandar Radić, minobacačke mine M62 80mm i 62mm i M67 82mm proizvodi kompanija Krušik iz Valjeva i one “čine dobar deo izvoza Srbije, jer se prodaju od Latinske Amerike do Indonezije“, te da ih sada ima u Ukrajini, na Bliskom istoku i severu Afrike.
A Bangladeš je “naš tradicionalni kupac od vremena Tita i koristi naše minobacače”.
Za edukaciju i osvetljavanje, naravno.
I sad još malo faktografije, ukrajinski avion “an-12” poleteo je, natovaren edukacijskim artefaktima iz Niša, u Grčkoj mu se zapalio motor, ili više njih, ima ih četiri, ponudili su iz kontrole leta kapetanu sletanje na aerodrome u Solunu ili Kavali (pojavila se priča da je – ništa logičnije – hteo da se vrati u Niš, gde se ne bi postavljala pitanja u vezi sa dragocenim teretom). Nijedan od izbora, kakav god bio, nije bio spasonosan, poginulo je osam članova posade.
Capo di tutti capi
Nije više zanimljivo baviti se krhotinama zdravog razuma predsednika Srbije (veći je izazov saznajni aparat konzumenata, ostavimo to naučnicima): “Nažalost, dogodila se tragična saobraćajna nesreća, nije bilo bogzna kakvog opasnog materijala, to su bile vežbovne i osvetljavajuće mine, da su bile bojeve to bi bila čudesna eksplozija”, izustio je srbijanski predsednik.
I prihvatio se fiškalske uloge u ovom procesu. To beše čudesno, kaže da je “odabrana ukrajinska kompanija, jer su ruskim i beloruskim prevoznicima uvedene sankcije”.
Zašto bi predsednika trebalo da interesuje ko je koju kompaniju odabrao da preveze valjevske mine iz Niša, ko čime trguje – otkad se predsednik bavi trgovinom (možda ima veze sa Ustavom: “Predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije i predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu”). Još kad ovome dodamo i Vučićevo objašnjenje da “pored Rusa i Belorusa, samo Ukrajinci imaju velike četvoromotorne avione koji mogu da nose ogroman teret i oružje”, dolazimo do ispravnih zaključaka: predsednik jeste poznavalac materije, zna detalje kao diler, ali krši Ustav i bavi se kriminalnim poslom (u radno vreme, treba mu makar dnevnice oduzeti), uz malu pomoć svojih prijatelja i saučesnika trguje oružjem i vlastitim uticajem. On je inspirator i suizvršitelj kriminalnog posla, od Srbije je napravio mafijašku državu u kojoj su državni posao trgovina drogom (najveća plantaža marihuane u Evropi Jovanjica) i trgovina oružjem.
I onda, mali incident, dobro, osmorica mrtvih nisu Srbi, naći ćemo drugog prevoznika, šteta nije velika, ionako je radna snaga besplatna. Poslovni partner će razumeti, a sa pravoslavnim Grcima će se stvari nekako srediti. Grčka je uputila demarš Srbiji odmah po padu aviona, zato što nije obaveštena o prirodi tereta koji je prevozio “an 12”. Postupak povodom pada aviona i smrti osmorice ljudi vodi tužilac Vrhovnog suda Grčke, a atinski mediji javili su da Grčka pita Srbiju zašto nije blagovremeno obaveštena šta se prevozi ukrajinskim avionom.
Prostor za laž
(Sad je vreme za predah, za brisanje ekrana, recimo, slede jezive stvari).
Opet Vučić, ovoga puta kao portparol udruženog mafijaškog poduhvata, kaže da “Srbija nema šta da krije”. I da je “sve čisto kao suza”. Osobe koje su u ovakve eskapade mogle da poveruju nekoć je trebalo tražiti u okolini Niša (Toponica), Kovinu, “Lazi” (psihijatrijske klinike), sad se stiče utisak da u Srbiji niko ne sumnja u čistotu Vučićeve suze (nije tema, ali voleo je predsednik da parafrazira Njegoševu prizemnu refleksiju, da kaže kako “srpska suza nema roditelja”). Manimo roditelje srpske suze, ozbiljnije je: “Poštovane su sve procedure. Tim avionom išle su vežbovne i osvetljavajuće mine za Bangladeš, što je potvrđeno i od njihove vlade. Nažalost, dogodila se tragična saobraćajna nesreća”, izgovorio je Vučić 18. jula.
Dan ranije, knjigovođa Poduhvata ministar vojni Nebojša Stefanović kazao je da je Bangladešu, preko ukrajinske kargo kompanije Meridijan isporučivano 11,5 tona školskih i osvetljavajućih granata za minobacače. I otklonio sumnju u umešanost Srbije u naoružavanje zaraćenih strana u Ukrajini. “Od 2016. nije izdata dozvola za prevoz naoružanja iz Srbije u Ukrajinu ili Rusiju”, izustio je Stefanović.
Kao da nekakva dozvola u Srbiji nešto znači.
Prodaja oružja i municije uvek je bila ozbiljan državni posao, a Vučić konstatuje i to da u Srbiji od tog posla direktno živi 14.000, a indirektno 25.000 ljudi. Zaboravlja verujući živalj da su radnici Krušika mesecima bili bez zarade i bez uplaćenog zdravstvenog osiguranja, da su radili sa privremenim ugovorima, te da su mnogi od njih tužili Krušik. Fabrika je počela da ih zapošljava za stalno, ne bi li izbegla ogromne troškove po sudskim presudama.
Vučić kao uračunati rizik ozbiljnog dilera
Zaposleni, pak, u privatnoj firmi Valir, preko koje je Vučić prodavao municiju, nemaju takve probleme; njih troje (dodajmo ih u Vučićevu aproksimaciju) ostvarilo je 55 miliona evra prihoda. Dakle, firma Valir, osnovana je krajem 2019. sa sto dinara (80 centi) početnog kapitala. To je ostvarenje srbijanskog sna za zakonitog zastupnika Mladena Bogdanovića (1985); kako i priliči, firma je sa stare adrese u naselju Banjica preseljena u Beograd na vodi.
Tako funkcioniše mafijaška država koja, između ostalog, ima firmu za trgovinu oružjem i municijom Jugoimport SDPR. Dok režim čeka da se zaboravi afera u kojoj je prvi uzbunjivač iz Krušika Aleksandar Obradović razotkrio milionske iznose ugrađivanja privatnika u državne poslove.
A privatnik je Slobodan Stiv Tešić, misterija. Ne zna se gde je otkako su se dogodili sitniji incidenti u njegovom poslovanju.
Kao i svaka priča o srbijanskom oružju, te braćom po njemu, mušterijama, ova ima, makar i u utemeljenim spekulacijama, vezu sa Slobodanom Tešićem, trgovcem oružjem koji poslednjih tridesetak godina obeležava svojom poslovnom aktivnošću ratove širom sveta. Brojni srbijanski nerežimski mediji pripisali su Tešiću vlasništvo nad Velirom koji je osnovan kad je uzbunjivač Aleksandar Obradović otkrio da Krušik prodaje svoje proizvode Tešiću. Preko Velira Tešić je, navodno, prodavao državno oružje i municiju “krajnjim korisnicima”. To što je režim u ovim poslovima ignorisao državnu trgovinsku kuću za promet namenskih proizvoda, treba pripisati činjenici da je Tešić veliki donator vladajuće Vučićeve Srpske napredne stranke. Kako to biva kod trgovaca oružjem, Vučić je za Tešića uračunati rizik, nema suvišnih troškova. I tu ništa nije nejasno, reč je o hrpama dokaza da se srbijanski režim finansira teškim organizovanim kriminalom, da podseća na latinoameričke diktatorske režime i sicilijansku piramidu prikupljanja novca od svakovrsnog reketa.
Pade avion, otpade Jasenovac
Tešić je bio na crnoj listi Ujedinjenih nacija do 2013, zbog kršenja zabrane prodaje oružja Liberiji, a sada je nepoželjan “samo” u SAD i američkim kompanijama je zabranjeno da posluju sa njegovim firmama. U toj ga državi smatraju najvećim trgovcem oružjem na Balkanu i od 2017. pod njenim je sankcijama zbog “kršenja ljudskih prava”. Od 2019. pod sankcijama SAD je i devet Tešićevih saradnika.
U Tešićevoj poslovnoj biografiji je i srbijanska obaveštajna služba (BIA) koje mu je 2009. pokvarila posao sa izvozom oružja Libiji (mora biti da je neki nesporazum). Našao se i u papirima Vikiliksa, jer je pokušavao da proda oružje Jemenu. U aferi Krušik razotkriveno je da su njegove firme otkupljivale od valjevskog proizvođača municiju i opremu po “povlašćenim” cenama.
I šta sad, kad pravoslavni Srbin valja oružje, logično je da poželi da ode u Jasenovac. Sa “jednom kamerom”. I da država u koju hoće da ode kaže da treba poštovati protokol. Logično je i da Vučić, o njemu je reč, masno slaže (filmski rečeno, “otvarao je usta”) kako su u Jasenovcu posmrtni ostaci njegovih predaka (jedan jeste poginuo, u kafanskoj tuči), a da saučesnici poput ministra policije Aleksandra Vulina hrvatsku vladu nazovu ustaškom. I počnu da pumpaju diplomatski skandal. Jer, “ustaška vlada” ima direktne veze sa Vučićevom trgovinom i u sve se savršeno uklapa nova injekcija mržnje. Direktna veza, zataškavanje pada aviona koji je unajmio, podsetimo se, privatni posrednik u trgovini državnom robom.
Sve je čisto ko suza sirotica, uskoro gledajmo i čitajmo nove avanture mafijaškog bosa.