foto: Dženat Dreković/NOMAD

Tončić: Državni razlog za ubistvo dece

Teška je ovo priča, čitajte na vlastitu odgovornost; podseća na srpske narodne pesme od koje se osnovci – dozvolite autoru podsećanje na morbidarije iz školskog programa – noćima bude u znoju (“…Za Đurđem je kosu odrezala / Za đeverom lice izgrdila, / A za bratom oči izvadila…”). Zašto je nesretnica vadila oči, zašto je uopšte činila tako samoubilačke geste, pita se relativno zreo čovek dok čita baljezgarije bivšeg srbijanskog predsednika koji nije Slobodan Milošević (Boris Tadić, prim. aut.) i postaje mu jasnija stvarnost kojoj nisu morali da ga uče. Istorija uživo. Dok se skrivao kod devojke, ujne, tetke, po tavanu ili u podrumu, poneko i u društvu oca drugopozivca.

“Srbija se suočila sa svojim zločinima, izvinila se za njih i počinioci su odgovarali. Zato danas podignute glave možemo da govorimo o zločinima nad našim narodom. A ako, pak, mislite da se zločin leči zločinom, onda ne mislite dobro…”

Ljudi, ovo uznapredovalo. Mada, za mnoge smo govorili da su za umobolnicu, a ono ispadoše samo jajare, neko zaglavi i robiju. Jeste svašta radio, u redu, nije se snašao, nije lako ostati bez posla, pokušavao preko veze da ga sagledaju za nekog važnog u diplomatiji, ali nije dosegao ni koliko prevejani nacoš kojem je knjižio ambiciozne poduhvate (treća klupa do prozora).

Tu namah – zapamtite gde smo stali – dolazimo do do PTSP-a, postraumatskog stresnog poremećaja i pomenutog porodičnog dvojca skrivača, ili – još bolje – onih što ih ispratiše muzikom. “Jest’, vala, triput ratovala”, učilo se u novoj kafanskoj mitologiji zamašćenih kockasti stolnjaka, “i opet će, ako bude sreće”.

Beše i sreća, ‘nako, tadićevska, do bola. Čiju, to glavu dižeš Borise Tadiću, kako te nije stid! Čije to glave bagatelišeš, misliš li stvarno da se u onom sudilaštvu u beogradskoj Ustaničkoj neka pravda delila! A pravdu su mnogi tražili; Dželal Beriša, recimo; kazao je da neće osvetu. Njegova snaja Širete gledala je kako srpski policajci ubijaju njenog muža i njihovo četvoro dece. Na svetoj srpskoj zemlji; kako zaudara trulež tvoje predvidljive dikcije. Tvojih moralnih vrednosti. Laži.

Širetino najmlađe ubijeno dete tada nije imalo ni dve godine, a najstarije bi za dva meseca napunilo 16. Širete je pogođena u stomak.

Presuđeno?

Ne može, Tadiću, kako si zamislio, ne smeš da lažeš, privatno, ni poluprivatno! Ima onih koji pamte, koji su pričali sa majkama Srebrenice, žrtvama desperadosa iz Leve supoderice (Vukovar), preživelima iz porodica Bitići i Beriša; ima onih koji pamte stradanja u državnom projektu. Koji pamte tajne koje i ti čuvaš, baš kao da ćeš nekada da budeš neko.

Možda nekom i jeste presuđeno, sigurno nije saučesnicima i kolegama Borisa Tadića – eh, ne znamo mi državni razlog – čuvaće ga do smrti, ne zbog razloga, nego zbog umišljenosti da nekom nešto znači. Finili su, Mare, bali, to što si vozio se o državnom trošku i što te čuvala dvojica dežmekastih pred penzijom – to ti je. Možeš u bilioteku (kao član, dabome), možeš i u skupštinski restoran, ako te neko pozove, a biće da imaš i nešto u šteku.

Presuđeno je, u pravu je predsednik (mala upadica, nikako digresija, od čega li on živi, zna li kol'ko košta zejtin) jajarama, pljačkašima, otimačima – čekajte, zar nije i zaplena kola stranih registracija državni posao; u Medveđi (jug Srbije) skupili stoku na fudbalsko igralište, delile se krave i junice, samo ako si na “ić”; u Leskovcu napunili sajamsku halu tehničkom robom, eno po gradu još štrče u nebo nekad moderne deseteračke satelitske antene – marke i franke uzeli oficiri (jedno selo najmanje deset ‘iljada, da se ne pali, da se ne truju bunari), nisu ni keramiku opraštali Lazarovi potomci.

Evo i malo faktografije, da se ne zapletemo u epiku, od početka rada 2003. do kraja 2021. godine, Tužilaštvo za ratne zločine uzdignuta čela podiglo je optužnice u 88 predmeta ratnih zločina, u kojima je optuženo ukupno 210 lica i obuhvaćena 3.041 smrtno stradala žrtva. Još se sudi, da ne kaže Boris da smo sve osudili, pravosnažno je okončano 58, dok je 17 predmeta u toku. U pravosnažno okončanim predmetima osuđeno je ukupno 86, a oslobođeno 54 optuženih.

Čekajte, i za dignute glave svih Srba – mnogo je.

A bivši tužilac kazao još 2013. u Nurnbergugde mu mestonije, da ima oko 300 neosuđenih. Ovakav ritam suđenja garantuje da će Tadić biti u pravu sledećeg milenijuma.

A bilo je i poštenih procesa.

Bilo i nevinih, a neki umrli pre presude. Od ukupno optuženih, u odnosu na 24 lica optužnice su odbačene zbog procesne nesposobnosti optuženih ili su, zbog smrti optuženih, postupci u odnosu na njih obustavljeni.

Tadić ovo garant nije znao, ne bi se od ponosa saginjao ni pertle da veže. I još bi ponosnije govorio o pravima Srba sa Kosova, ličnim kartama, pasošima i registracijskim tablicama, samo kad bi se setio više od 700.000 Albanaca prognanih tokom intervencije NATO-a na Kosovu.

Pisao i podelio sa pratiocima, a neki verovahu (bilo i lekara, znaju za te muke), ispunjeni, kao i obično, nekim nacionalnim ponosom po'apšenih zlikovaca. Piše, dakle, bivši predsednik (ne Milošević), uspešno podražavajući edukativno mrmljanje neumrlih poruka Stojčević Gojka, duhovno Pavle, poslednje radno mesto patrijarh srpski. Po čijem savetu čedne udavače u periodu menstruacije treba da izbegavaju pravoslavne bogomolje. A verujući narod ponavljaše neizbledele grafite: “Radovan Karadžić i Ratko Mladić su heroji srpskog naroda” (RTS, 2002.),

Ko, dakle – a o tome je reč u napisu kojem dođosmo do kraja uz minimalne žrtve i sećajući se nekih stradalih kosovskih porodica – prvi sazna zašto je uobičajeno kazati laže kao pas dužan je prijaviti redakciji. Pre ili kasnije stignemo do teme.

Potpisnik ovih redova će, kao nepopravljivo drugačiji, naravno, ne nužno i bolji, pročitati i zabeležiti deo eseja Čarlsa Simića Otpadnik u kojem Beograđanin koji je davno napustio rodni grad ovako piše o Srbiji opterećenoj državnim zločinima:

“Nespremnost da se suoči s prošlošću učinila je od Srbije društvo koje zaostaje, nesposobno da se okrene sadašnjosti, a još manje da se uhvati u koštac s teškim problemima današnjice. To je malo kao obitelj koja svaku večer sjedi zajedno oko stola praveći se da nitko ne zna da je baka zaklala poštara škarama, a tata pokušao silovati jednu od svojih malih kćeri u kupaoni. Najgore što vam se može dogoditi je da ste u pravu u vezi sa svojima. To se nikad ne oprašta. Bolje je biti u krivu stotinu puta. Oni će to kasnije objasniti velikom ljubavlju prema vlastitom narodu. Nacionalisti bi nas vjerojatno više cijenili da smo se fotografirali kako koljemo neko dijete nego što demonstriramo protiv rata koji su oni vodili i izgubili (The New York Review of Books, 20.12.2007., preveo Zoran Pusić, H-alter, 19.7.2012.; Peščanik.net, 22.7.2012.).

Biće još o Tadiću. Jedan tekst za onakvog čoveka…

Bojan Tončić