Neće uspeti da nam “istrebe sećanje”
Prošlu nedelju obeležilo je, između ostalog, i odbijanje Komisije za spomenike i nazive trgova i ulica Skupštine Beograda da trgić kod zgrade Narodne banke na Slaviji nazove trgom Borke Pavićević. Uz tu odluku nekako je, u medijima sramno konstatovano da park poznat kao Mitićeva rupa, takođe na Slaviji (nekadašnji Trg Dimitrija Tucovića) bude nazvan po četrnaestogodišnjem Romu Dušanu Jovanoviću, žrtvi rasno motivisanog nasilja, dečaku koga su 1997. do smrti gazila trojica skinheda.
Borka Pavićević? U redu, bilo bi previše očekivati da za nju glasaju odbornici vladajućih stranaka Srpske napredne i Socijalističke partije Srbije. Učinila je toliko toga normalnog – nesvojstvenog naprednjacima i socijalistima – da sačuva Beograd čiji su ugled ubili ratnici na vlasti, režimski realizatori temeljne devastacije morala, kulture, empatije, zajedništva, promoteri i realizatori smrti u komšiluku, kao i u Gradu, ubice civilizacijskih vrednosti. I njihovi doktrinarni sledbenici i retrogradno maštoviti naslednici. Neki od ovih iz današnje gradske skupštine.
Naša heroina
Protiv njih je stajala Borka, govorila je, putovala po regionu, organizovala pozorišne predstave. Promocije knjiga, likovne izložbe, performanse, pisala kolumne. Sukobljavala se sa režimskim strankama i njihovim ispostavama, raznobojnim ekstremistima, kada su u Centru za kulturnu dekontaminaciju koji je osnovala 1994. održavani susreti srbijanskih i kosovskih umetnika Merdita/Dobar dan. Kada je, pamtimo, u okviru Parade ponosa 2012, u CZKD-u omogućila izložbu “Ecce homo” švedske umetnice Elizabet Olson Valin, koja na svojim slikama prikazuje Hrista kao homoseksualca.
Isus je prikazan u društvu osoba HIV pozitivnih, transseksualaca i gejeva. Na tajnoj večeri Hristu je pridodat zanimljiv komad garderobe – roze cipele. Zbog tog ludila, desničari su hteli da iskoče iz kože, pobunila se vaspitno zapuštena mladež, stariji su najavili da će tužiti Borku.
Nepopularni svedok
Bila je pokretačica komunikacije država i kultura u regionu, ne pitajući vlast ni za šta, bila je protiv, okupljala je istomišljenike, antinacionaliste, vrhunske umetnike. Govorilo se godinama, a govori se i danas, valjda je to najznačajniji spomenik istinskoj heroini, kada se u CZKD-u nešto važno dešava da je to “Kod Borke”.
Koješta kao da je prorekla u svojoj kolumni i za medije, govoreći o zbirci napisa Glava u torbi (tekstovi iz Danasa, objavljeni od 2013. do 2016). Kazala je da su promene naziva ulica, uklanjanje ili izmeštanje spomenika, rehabilitacija ratnih zločinaca i kolaboracionista u Drugom svetskom ratu pokušaji da se „istrebi sećanje“. Objasnila je to u razgovoru za RSE: “Jer, ti na neki način svedočiš, a svedoci baš nisu mnogo popularni. Odnosno, oni u strukturama zvuče kao neko ko može da govori kompetentno, jer je živeo to vreme. To je pitanje celog ovog prostora koji se danas zove region. Očigledno se reprodukuju politička zaoštravanja samo zbog toga što se iste one grupacije koje su uvele u rat i sada na različite načine javljaju.”
Borka je bila učesnik i borkinja sa prve linije. Bilo bi uistinu neprirodno da po njoj bivši radikali i glavnokomandujući realizatori srpskog hegemonizma socijalisti, daju Borki Pavićević i ćošak u Birčaninovoj (ulica u kojoj je Centar za kulturnu dekontaminaciju).
Ubiti dečaka zato što je Rom
Priča o Dušanu Jovanoviću unekoliko je drugačija; novinarima režimskih i opozicionih medija nije bilo zanimljivo to zašto je gradska komisija odložila imenovanje prostora kolokvijalno nazvanog Mitićeva rupa parkom Dušana Jovanovića.
Malo unazad, trgovac Vlada Mitić kažnjen je zbog saradnje sa okupatorom odlukom narodnog suda 1945. konfiskacijom imovine (na Slaviji je nameravao da napravi najveću robnu kuću na Balkanu, ali ga je omeo rat); rehabilitovan je 2009. Na mestu njegove “rupe”, nepokretnosti na Slaviji, režim planira da zida, a na sednici gradske komisije čulo se da je 54 odsto zemljišta u državnom vlasništvu, ostalo u privatnom. Pa, kao, ne znaju šta da nazovu po Dušanu Jovanoviću, jer će biti novi plan i drn, drn, punjene paprike.
Predsednik Srbije najavio je pre nešto više od dve godine da će tu zidati češka firma Sebre, koja će, kako je rekao Aleksandar Vučić, u marinu Dorćol i objekte koje će podizati u Beogradu, uložiti milijardu evra. Valja u to verovati, budući da je Vučić o tome 2021. izvestio iz Praga. Na pitanje novinara na osnovu čega razgovara o o tome sa bilo kim i da li je gradski urbanista ili predsednik Srbije nije se mogao pročitati ili čuti odgovor.
Kako kupiti izbornu volju i svoju slobodu
I još malo ludila, specifičnog za Srbiju, državu korupcije u kojoj režim sakuplja novce za doživotni ostanak na vlasti/slobodi svih ključnih eksponenata: Sebre nije građevinska firma, već “investitor” kome se prodaje državna imovina, da bi na njoj, eto, investirao, podigao nešto po vlastitom nahođenju i navodnom konkursu. Direktor ove kuće za Srbiju izustio je: “Izgled objekta na Slaviji biće određen kroz međunarodni konkrus, kako nalaže zakon. Naravno, mi imamo svoja razmišljanja kako bi taj prostor trebalo da izgleda. Projekat ćemo predstaviti u sklopu konkursa i na tome aktivno radimo.”
Vučić, dakle, valja državnu imovinu usred srede Beograda češkim matrapazima da realizuju “svoja razmišljanja”. To, valjda, Srbija ne može da uradi. Ili nema ko u Srbiji da plati ovakav aranžman i ne postavlja suvišna pitanja.
Ovo mu dođe kao onaj način dolaska do dokumenata u sređenijim opštinama: jedan šalter. Reč je, naravno, o kupoprodajnom usmenom sporazumu ološa i ološa; kada bi u Srbiji reč “veleizdaja” imala nekakvu snagu, to bi bilo to.
E, sad, vratimo se temi, ovaj državno-privatni prostor sada nije park, nego “privremena zelena površina”, pa ne može biti ni park Dušana Jovanovića.
Savršeno. Članovi komisije sa sačuvanim razumom kazali su da je reč o skandaloznom birokratskom ponašanju koje ima za cilj da ignoriše tragičnu sudbinu žrtve rasizma i nasilja. Članica Komisije Natalija Simović, odbornica Zeleno-leve koalicije naglašava za Nomad da su opozicioni odbornici bili protiv odlaganja, budući da nisu dobili pisano obrazloženje, već niz najava, hipoteza, predsednice Komisije Bojane Borić Brešković (76), direktorice Narodnog muzeja, da će se izraditi novi detaljni plan regulacije, po kojem će se u “rupi” graditi “mešoviti gradski centar”, što, zapravo, pokriva sve namene.
Kontinuitet rata i ratnika
Režimski odbrornici kleli su se u hinjenu empatiju prema ubijenom dečaku i njegovoj porodici (zločin i sve što je prethodilo inauguraciji nasilja kao prihvatljivog modela ponašanja dogodili su se u vreme vlasti Socijalističke partije Srbije i njenih ratnih pohoda). Zahtev za imenovanje Mitićeve rupe parkom Dušana Jovanovića potpisali su NVO A11, njegova sestra Duška (roditelji su u međuvremenu tragično preminuli), kao i njegovi školski drugovi iz obližnje škole “Vladislav Ribnikar” u koju je išao. Porodica Jovanović živela je u Beogradskoj ulici, u kući sa brojem 10, preko puta Mitićeve rupe.
Dušan je na smrt pretučen 18. oktobra 1997, u Beogradskoj ulici, kod broja 35; bio je talentovani mladi fudbaler, tog dana je njegov otac, radnik Gradske čistoće, kupio televizor da gledaju prenos zanimljive utakmice. Dušan je pošao je u dragstor da kupi sok, kada su ga presrela četvorica nasilnika. Svedokinje zločina rekle su da su maloletne ubice tukle Dušana pet minuta, oborili ga i šutirali čizmama, potom udarali odvaljenim olukom.
Ne mogavši da nastave život u neposrednoj blizini mesta zločina, Dušanovi roditelji sele se u romsko naselje u Mirjevu, majka iz četvrtog pokušaja uspeva da izvrši samoubistvo, a otac, dijabetičar kome su bile amputirane obe noge, umire od srčanog udara.
Dvojica maloletnih ubica osuđena su na po deset godina zatvora, a nakon šest pušteni su na slobodu zbog dobrog vladanja. Dvojica nasilnika nisu procesuirana. Nasilje nad Romima je nastavljeno, ali nije usmereno samo na Rome. U Srbiji je bagatelisan ljudski život, a režim samo glumata neuspele pokušaje da ga zaštiti. Odnosno, u brojnim slučajevima, da ga obezvredi, kako god bilo zgodno. Dušan Jovanović ubijen je zbog zločina različitosti, pripadnosti jednom narodu. Nije svirepo ubistvo Dušana Jovanovića bilo opomena ni režimima koje su građani doživljavali kao demokratske. Svi su postali ranjiva grupa, po slovu nepogrešive dijagnoze, sposobna da podnosi nasilje, ili da ga čini.
Srbizovanje Beograda
Nema više prepoznatljivih ulica, nove nazive dobile su Porečka, Hvarska, Splitska, Murska, Lopudska, Zenička, Šibenička. Dugačak je spisak, ali je, samo naizged, nekavim čudom pretekla Sarajevska, uprkos srpskim stradanjima koja je svojedobno do apsurda dovela Rada Đokić:
“Muslimanski ekstremisti dosetili su se, valjda, najstravičnijeg načina mučenja na planeti. Protekle noći srpsku nejač žive su bacali u kaveze s lavovima u Zoološkom vrtu Pionirska dolina!”
Budi pametan, kako se to dogodilo, šta bi sa nazivom poznate ulice. Kazao je dogradonačelnik i ideolog Goran Vesić da ga je “predsednik Vučić lično molio”, što mu je (Vesiću), valjda, najveći uspeh u dugoj karijeri. Sad, zašto je Vučić poželeo da sačuva baš Sarajevsku, iako Sarajevo svedoči o agresiji Srbije na Bosnu i Hercegovinu, o zločinima počinjenim tokom Opsade, ubijanju nevinih ljudi i dece snajperima, granatiranju bolnica, škola, džamija, sistematsko izgladnjivanje stanovništva, zimama bez grejanja, struje, vode, gasa.
Jedini razlog koji bi bio razumljiv, s obzirom na mentalni sklop i političku školu predsednika Srbije (mentor Vojislav Šešelj) je isključivo velikosrpski hegemonizam. Ako imamo Sarajevsku, to znači da imamo i Sarajevo; dobro, zasad samo Istočno, ali, od nečeg valja početi. I još jedan razlog, nismo se odužili svojim plaćenicima, zar Sarajevska ulica ne znači istovremeno i “Ulica sarajevskih snajperista”, “Ulica Rušitelja Vijećnice”, “Ulica grbavičkih četnika”… A na njih je Srbija sramno zaboravila.
Ima još, te 2021, ulicu u Beogradu dobio je svetski bokserski šampion Mate Parlov.
Naš Mate i naš stid
E, on je bio uistinu naš; svi smo ga svojatali, kao Đurđu Bjedov, Veru Nikolić, Ćosu i Praju, Cerara i braću Petrič, Veljka Rogošića, što kao Baćo u Velom mistu, promakne kroz kadar u poslednjim minutama Dnevnika, da saznamo kako je preplivao okean. U Beogradu je Mate tukao Italijana Domenika Adinolfija ko vola u kupusu, sudija prekinuo meč, a Mate se lastom bacio u publiku. Postao je prvi evropski šampion u profesionalnom boksu koji dolazi iz socijalističke zemlje (postaće i svetski, čitajući Ujevića i Matoša, završavajući studije ekonomije).
“Beograd je grad koji ću uvijek voljeti. Tu sam proveo svoju mladost”, znao je da kaže. Tako je svetski šampion dobio komad sokaka na Zvezdari.
I tu ima nečeg nespojivog; u redu, Beograd svojata Parlova, neka bude i to da ga čak i naprednjaci vole i poštuju, ali kako izlaze na kraj sa njegovom najpoznatijom rečenicom: “Kako ja mogu biti nacionalist – pa, ja sam prvak svijeta”.
U gradu koji je oteo ulice Loli, Savi Kovačeviću, Đuri Đakoviću, Rifatu Burdževiću, toponimima ljubavi (prave), razumevanja, poštovanja. Kakav to licemer treba da bude humanoid koji, poput Aleksandra Vučića, prelepljuje tablu na kojoj piše Bulevar Zorana Đinđića novim morbidnim nazivom “Bulevar Ratka Mladića”, koji Skupštinu Srbije proglašava sigurnom kućom za genocidnog sunarodnika. I Mati Parlovu daruje komad ulice, u neuspešnom pokušaju da se upiše u ljude.
Pamtimo stradanje Dušana Jovanovića, neki ne pamte, nekima je svejedno, neki bi ga ponovo ubili.
Borka je živa, svakog dana nas podseća na obaveze, na otpor i poštenje. Na ljudskost.