Na strateškim mjestima njihovi ljudi / Kurvini sinovi
Od uvođenja višestranačkog sistema jedina konstanta svih srbijanskih izbora je nacionalizam, ekstremni i osvajački, ili, pak, malo umiveniji i umereniji (umereni nacionalista isto je što i aligator-vegeterijanac, zapisaće Bogdan Tirnanić u Borbi s početka devedesetih). Nisu svi (izbori) završili isto, izborni skor odmeravanja političke snage s kraja septembra 2000. bila je pobeda kojom su stvoreni uslovi za svrgavanje Slobodana Miloševića na ulici. Uz svesrdnu, uglavnom finansijsku i medijsku podršku Zapada koji je konstatovao da više nema interesa, a ni živaca da održava svog Frankenštajna koji se osilio i otrgao kontroli. Izneta je srbijanskim opozicionarima ponuda koja se ne odbija, kombinacija novca i vlasti.
Izazov jezive stvarnosti
Danas nema ponude, samo je stvarnost mnogo jezivija. Nema za opoziciju izglednih finansijskih poduhvata, vlast je preuzela sve tendere i stvorila jedinstvenu inkasantsku listu reketiranja sitnih i nerežimskih igrača koji se bore za opstanak. Iz demokratske Evrope stižu potvrde o ugroženosti demokratskih vrednosti u Srbiji, ali ne i istinska podrška. Pobediti, dakle, svojom snagom Vučića i njegovu stranku gvozdene discipline, brižljivo osmišljene i realizovane brutalne subordinacije, ozbiljnu kriminalnu organizaciju koja funkcioniše na mafijaškim principima, teško je (ne i nemoguće). U posedu nedodirljive vlasti su sva sredstva ucene, korumpirane i devastirane institucije, na strateškim mestima uglavnom, uz hrabre izuzetke, kukavice i plaćenici, na biralištima jeftino kupljeni i izmanipulisani birači, višedecenijski saučesnici vladajućeg društvenog taloga, osvojeni ili ucenjeni radnim mestima, te poklonima finansiranim iz poreza, akciza i viška mafijaške vrednosti. Zaslepljeni strahom, poniženi, bedni, nesvesni činjenice da će tek roptati pod teretom koji su sami sebi natovarili.
Sve ovo naizgled isključuje priču o ideologiji, kao da je reč samo o novcu i nedodirljivosti, o moći i autokratiji, a sve to ima tragične posledice. Reč je i o tome, ali ideološki background srbijanskog sunovrata podrazumeva ono što se u kriminalistici naziva umišljajem.
Masovno ubijanje i razbojništvo
Reč je o svesnom učešću u činjenju masovnih zločina u ime patriotizma i tobožnje zaštite ugroženih. Nastavak te priče su brutalno institucionalno razbojništvo, klijentelizam, samovlašće i pljačka, ubijanje medija, dehumanizacija političkih protivnika, te stvaranje armije nemilosrdnih smeđekošuljaša, gotovih da, nimalo suptilno, podstaknu buđenje naizgled posustalog osvajačko-mrziteljskog sentimenta u crvotočnom biračkom telu. Odnosno kod miliona primeraka hodajuće poslovne sposobnosti i glasačkog prava.
Aleksandar Vučić igra na strah birača, na uspešnu manipulaciju, potkupljivanje, ali i na snažne, potisnute emocije. Jer, nacionalizam je u Srbiji (verovatno i drugde, ali nas to ovom prilikom ne obavezuje na razglabanje) pojavni oblik intimnog, liričnog sećanja na vreme u kojem se posednik istinske ljubavi i nacionalne svesti osećao kao čovek; dok je lomio singlice sa Opatijskog i Splitskog festivala, zanavek proganjajući iz svoga doma višeglasje genocidnih klapa. Na vreme u kojem je taj posednik bio spreman da telepatskom vezom (na desetke hiljada bilo je i direktnih aktera) prikolje nešto na frontu odbrane Našeg od Njihovog, ne znajući ništa ni o jednom, na dalekim nepoznatim toponimima. Čekao je da počne večernja smrtonosna infuzija iz Dnevnika državne televizije, iz kojeg je iznova uveravan koliko je u pravu. I uživao je u kolektivizmu, u kojem se od njega ne traži ništa, do da bude ono što, zapravo, i jeste, čovečuljak koji će se odlučiti za atavističku pripadnost Nečemu što nije Ono.
Nije bilo neizvesnosti, kako glasi prvi slogan tadašnje Socijalističke partije. Znalo se da će Srbija u velikosrpski pohod.
Dobitna nacionalistička kombinacija
U suštinski identičnom okruženju birači i režim dočekuju predstojeće izbore, Kosovo se brani po bircuzima diljem Srbije i na kupljenim i potkupljenim televizijama. Učešće jedne pojave u takvoj odbrani sasvim je logično i prema njoj niko ne treba da ima potcenjivački stav. Na patriotsko-kriminogenom polu srbijanske političke scene, naime, pred izbore na kojima se odlučuje o slobodi ili robiji za moćni vlastohlepni kartel, učestvovaće i ratni zločinac Vojislav Šešelj, osuđen za proterivanje Hrvata iz Srema i druga nečovečna dela.
Niko nema dokaza da će Šešelj smetati Vučiću, oni (dokazi) bi mogli da se potraže jedino u zamišljenoj emancipaciji birača kod kojih bi se videlo priznanje greške, a o krivici da ne govorimo. Ništa slično ne vidi se u sondažama biračkog tela, utoliko bi koalicija Vučićeve i Šešeljeve stranke – navodno samo na lokalu – značila jednostavno zbrajanje glasova, ili čak umnožavanje, kapitalizaciju pomirenja starog i mladog nacionaliste – radikala, što bi, eventualno, štrpnulo koji glas zajapurenoj nadolazećoj i beskompromisnoj desnici (njenom manjem delu koji nije projektovan u udbaškim odajama).
Konačno, ima li valjanog dokaza da ujedinjene Srpska napredna i Srpska radikalna stranka neće ostvariti trijumfalni rezultat.
Podsetimo se brojki i zamislimo može li i danas Šešeljeva retorika da bude efikasna i prihvatljiva. Ne potcenjujmo njegove demagoške sposobnosti i konfuziju solidnog komada biračkog tela. Stalna gostovanja Šešelja na TV kanalima sa nacionalnom pokrivenošću ukazuju na to da može ponovo da zajaše nacionalističku kljusinu ka dobrom rezultatu. Od 96.277 glasova koliko je 1990. dobio na prvim višestranačkim izborima, kada je kao kandidat grupe građana za predsednika Srbije, gotovo direktno iz Centralnog zatvora ponudio proterivanje kosovskih Albanaca u Albaniju, dospeće do svog najboljeg rezultata 1,3 miliona glasova, koliko je osvojio u drugom krugu predsedničkih izbora 1997. Konstatujmo, u vreme kada je već potpisan Dejtonski sporazum, ali i uoči ostvarenja predloženog proterivanja. Nije više lider parlamentarne stranke, ali, sa Vučićem kao amblemom može mnogo daleko. I Vučić s njim može bolje i više, može da osvoji Beograd u kojem proevropska opozicija krajnje neozbiljno već slavi pobedu.
Revitalizacija velikosrpskog cilja
Danas je, u odnosu na petooktobarsko svrgavanje diktatora nezamislivo pomenuto ujedinjenje opozicije poput onog 2000. godine. Ukoliko se podsetimo tadašnje grupacije stranaka koja je uspela da se ujedini i kao predizborna koalicija Demokratska opozicija Srbije (DOS) stvori referendumsku atmosferu i svede ponudu na za i protiv Miloševića u toj se bratiji našlo kuso i repato; bile su to ozbiljne stranke i zajedno sa njima interesne grupe svakovrsnog ološa okupljene oko jednokratnih preduzeća, društva sa neograničenom neodgovornošću. Koja su većinski podržali i birači sličnog mentalnog sklopa; jer, u šarolikoj slici, kako bismo, uz suvišnu političku korektnost mogli oceniti sken biračkog tela DOS-a, bili su uglavnom nacionalisti koji baš i ne bi izlazili iz topline doma zarad rizikovanja glave na velikosrpskoj liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, za kojom i danas poseže Vojislav Šešelj. Ovaj velikosrpski cilj ostao je u programskom dokumentu Šešeljevih radikala, a za njega se zdušno zalagao zajapureni mladi gensek Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić, podjarmljujući zbunjene i nacionalno prosvećene seljake u Glini i diljem dostupnih delova Hrvatske. Ozbiljna propaganda, a na Vučićevoj su strani majstori tog zanata, može sve da vrati na fabrička podešavanja davno pripremljenih mozgova. Sa novim toponimima nacionalističkih snova, autoviktimizacije i osvete za sve srpske zemlje.
I malo fašizma pride
Valja podsetiti: “Pozdravljam narod Gline i srpske Banije, pozdravljam vas koji ste prvi krenuli na ustašku vlast, koji ste oslobodili srpsku teritoriju! Zbog vas nikada više ovde neće biti ustaška vlast i zločinački režim Franje Tuđmana. Pokušavali su vas oterati i uz pomoć međunarodnih sila, Zapada, pa i njihovih beogradskih sluga – Slobodana Miloševića, njegove žene i njihovih kurira. (…) Nikada Glina i Banija neće biti Hrvatska, bila je i ostaće srpska! Ukoliko pobede radikali živećete u Velikoj Srbiji! Živeli!” zaurlaće Vučić u Glini 20. marta 1995.
Tri meseca kasnije za skupštinskom govornicom u Beogradu kazaće: “Pa vi bombardujte, ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana, pa da vidimo sme li međunarodna zajednica, ili bilo ko drugi, da udari na srpske položaje, može li se tako ponašati sa srpskim narodom”.
Šta se promenilo, ko se promenio – Šešelj i Vučić nisu, model vladavine ostao je isti, kao prva asocijacija nameću se razulareni huligani na ulicama, ovlašćeni da sprovode volju poslodavca sa Andrićevog venca. A Vučićeve i Šešeljeve retorske koljačke bravura iz devedesetih godina prošloga veka mogle bi drito u udarni dnevnik kao izveštaji, sve bi bilo kao nekad.
Ko su Naši i šta bi bio uspeh
I, da vidimo šta se to uoči još jednih odlučujućih izbora nudi abonentima prežvakanih upadljivih tupoumnosti na stranačko-režimskom švedskom astalu. Ustvrdiće Čarls Simić (1938-2023) da je “nespremnost da se suoči s prošlošću učinila od Srbije društvo koje zaostaje, nesposobno da se okrene sadašnjosti, a još manje da se uhvati u koštac s teškim problemima današnjice”.
“To je malo kao obitelj koja svaku večer sjedi zajedno oko stola praveći se da nitko ne zna da je baka zaklala poštara škarama, a tata pokušao silovati jednu od svojih malih kćeri u kupaoni. Najgore što vam se može dogoditi je da ste u pravu u vezi sa svojima. To se nikad ne oprašta. Bolje je biti u krivu stotinu puta. Oni će to kasnije objasniti velikom ljubavlju prema vlastitom narodu. Nacionalisti bi nas vjerojatno više cijenili da smo se fotografirali kako koljemo neko dijete, nego što demonstriramo protiv rata koji su oni vodili i izgubili.” (citat, prema Peščanik, jul 2012, preveo Zoran Pusić).
Izborna pobuna normalnih, dakle. Ko se preda, nije među njima; ljudski je, Selimović tvrdi, da čovek pokuša i ne uspe. Obaveza mislećih je da pokušaju.
Isuviše gubitnički. Ljudski je i to da se pokuša i – uspe.
Ne moramo se složiti oko toga šta je, zapravo, uspeh.