Prvi beogradski Europrajd
Možda je nekom zamišljenom učesniku ili posmatraču beogradskog Europrajda ona horor procesija maratonskih, sasvim precizno 799 koraka – na toj se brojci kod tribina stadiona Tašmajdan, od ulaza u Ustavni sud na Bulevaru kralja Aleksandra, zaustavio pedometar legendarnog kolege Dragana Banjca – bila i pobeda. Ljudsko pravo. Ta bi osoba mogla spokojno da uživa u gomili ponižavajućih opaski Vladimira Bilčika, izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju, američkog ambasadora Kristofera Hila, te u ogavnom iskazu srbijanske premijerke Ane Brnabić na vanrednoj konferenciji za medije. Svako ima pravo, na svoju štetu (to se obično ne događa) da uživa u obmani, falsifikatu, prevari, da mazohistički umišlja kako je u nečemu pobedio, iako je ponižen do poništenja. Nekoliko hiljada šetačica i šetača, fakat, iskazalo je otpor, skrenulo je pažnju na stepen nečovečnosti i zaostalosti srbijanskog društva, nakaznih normi pretočenih u nepromenjive (zasad) zakone i isteralo na čistac ogomnu skupinu vaspitno zapuštenih pojedinaca kriminogene provenijencije, od šefa države i prvog među pravoslavnim popovima, do mladih maskiranih hodočasnika Zvezdinog severa i sledbenika klerobanditskog ološa koji se poput metastaze širi javnim prostorom.
A jest bilo i svečano, zvonila su zvona sa obližnje crkve svetog Marka, policija je sprečavala umobolnike sa krstačama da nasrnu na šetače.
Može se, s pravom, učešće u toj i takvoj koloni luzera nazvati dostojanstvom, građanskim otporom; nenasilno se pobuniti protiv nasilnog režima, šta je od toga važnije; ustati protiv sile i razobručene primitivne i okrutne svemoći. Da, to se desilo 17. septembra u Beogradu. Ali, zablude o pobedi ne vode ničemu progresivnom, nego ispisivanju nove iščašene istorije. Ne, nije dobijena nikakva bitka, ni bičica, iskazan je bunt, što u državi masovne kretenizacije i hodajuće apatije nije malo. Znamo, jači ste, ponižavate, vređate, egzistencijalno srozavate građanke i građane (neka ostatak ovdašnjeg življa piše sam o sebi), građanstvo odnekud crpi motivaciju i energiju. Nadu, možda jednako realnu kao što su snovi bahatih režimskih eksponenata o granici Karlobag-Virovitica.
Udruženi diplomatski licemerni poduhvat
I znamo da je sve što živimo, ova tragična groteska, ovaj defile stabilokratskih evropskih poluintelekta u podršci novom “faktoru mira na Balkanu”, posledica vaših zločina, te da nam kao podsetnik ostaje Beketova rečenica iz Godoa koja ne završava upitnikom: Da li smo spavali dok su drugi patili.
Pritisak, kažu, jeziv, bolan, na predsednika Srbije (što, naravno, znači i na njegovu decu i majku Angelinu, i oca litijaša Anđelka, na brata Andreja koji ima prajd iskustvo, otkad je 2014. popio ćutek od žandarma), od ranog ga jutra pohodio američki ambasador Kristofer Hil, nešto se, kako je objavljeno, usput konsultovali, ali je netom objavljeno kako će šetnje ipak biti. Kazaće predstavnik nekada najmoćnije države sveta Kristofer Hil, iz blata tramvajske baštice, kojom je prošla nova “trasa” Evropske Parade ponosa, na otprilike 98. koraku svoje šetnje: Svi mi smo braća i sestre, i Božja deca, i treba da budemo zajedno u ovome.
Tom mudršću, osta Srbija zatečena. Pre toga, naravno, duboko zahvalna i fascinirana snagom Amerike koja je, uz činodejstvovanje cele Evrope, od samog Vučić Aleksandra isposlovala 799 pomenutih koraka. Doduše, ne baš tamo gde su koji sat ranije odsečno stupali kadeti Vojske Srbije, proslavljajući svoj potporučnički čin. Nije simbolično, ne mogu istom ulicom. Ne ovde, ne dok se Vučić pita.
Ogroman je to Hilov uspeh, jer je srbijanski predsednik – a zna se po svetu koliko je dosledan – kazao pre 17 dana: “Upravo smo doneli odluku da se ne održi parada. Može da zove Bajden mene ili Brnabić, koga god, mogu zvati Putin, ili Erdoan, neće biti promene odluke!” Takvog državnika privoleti da odobri 799 koraka – ko zna da li bi to osmislio i neko poput Henrija Kisindžera. Te kombinacije sile i diplomatije…
Kakav uspeh Evrope…
A Vladimir Bilčik, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, bez traga umora od hodanja, izusti uoči žurke nekoliko rečenica koje ukazivahu na to da je već počeo pripremu za đusku: “Veoma sam srećan što Beograd danas može da pokaže evropski duh. Beograd i Srbija nam pokazuju gostoprimstvo, prihvatanje i poštovanje. Važno je da suština današnjeg dana ostane ovde dugo nakon što se poslednjih događaj Evroprajda završi sutra. Borba za evropsku budućnost Srbije mora da se nastavi još odlučnije i posle ove nedelje (…). Bez obzira na probleme u prethodnom periodu, mi smo ovde i to je najbolja vest”, izgovorio je.
Mudrošću ogreja okuplje pokisle učesnike i policiju i beseda odsutne predsednice Evropskog parlamenta Roberte Metsole koju je pročitao Bilčik. Komesarka se izdaleka romantično obratila okupljenima (živite kako želite da živite, volite koga želite da volite i budite ko želite da budete – ovo je pisao neki zaljubljeni savetnik/savetnica). Oprostimo joj bar jednu rečenicu jer nije videla kozju stazu usred Taša kojom je procesija zamakla ka stadionu: “Evropski parlament je spreman da podrži sve neophodne korake ka našoj zajedničkoj evropskoj budućnosti. Poštovanje različitosti i osnovnih ljudskih prava, kao danas u Beogradu, važan je korak u tom smeru.
Ovu drugu da oprostimo, gospođo, nije toga bilo u Beogradu na dan Europrajda.
Ana je Brnabić, uobičajeno, vučićevski lagala, stavljajući oficijelnu tačku na Europrajd, dok su na Tašmajdanu pripadnici i podržavaoci LGBT+ zajednice plesali i mislili o tome kako će se vratiti kućama. Premijerka je, suštinski, anticiprala strahote: “Jedino je predsednik Vučić (“Neće biti promene odluke!”, prim. aut.) i još nekoliko ljudi govorilo racionalno i razumno o tome i pozivali na stabilnost. Imamo mnogo većih problema od ovog, imamo važnijih tema. Ovo je događaj koji se održi, neko se sa njim slaže, neko ne, ali to nije naproblematičnija tema našeg društva. Videla sam danas mnoge novinare koji uvek obrnu sliku i kažu ‘Vučić i SNS od svega moraju da naprave veliku priču’, ali upravo suprotno. Pa Aleksandar Vučić je čovek koji je pričao da upravo ovo ne treba da bude tema. Podsećam, baš on je rekao da ako je ovo najveća tema onda smo mi srećno društvo. Sad ćemo staviti tačku na ovo i usmeriti se na mnogo teže teme, s obzirom na to da nam dolazi zima. Pokušali su da nas podele u ovim teškim vremenima, nisu uspeli, pokazali smo solidarnost i ostali jedinstveni!”
Dan “D”: Neko je fulao iskrcavanje
Nema veze s tim da li ovo može da izgovori osoba svesna realnosti, Srbi, srećom, nisu bili jedinstveni, niti će biti.
Zahvaljivala se premijerka građanima, učesnicima, udbašima, ponajviše policiji; na beogradskim ulicama bilo je 5.200 policajaca, više uobičajenih šorki, zaurlavanje, očekivano besnilo (kod Londona se jedan pojavni oblik života sa crvenom beretkom na glavi i ordenom na džemperu pola sata zaletao u policijske štitove), 64 izgrednika su privedena. Nije, međutim, bilo baš sve benigno, desetorica policajaca je povređeno, od kojih jedan teško.
Potražimo, s razlogom, istinu u delu premijerkinog iskaza: “Nemam problem da nas na bilo koju temu pritiskaju ko god, iz EU, SAD… Mi ovo nismo uradili zato što nas je neko pritiskao. Mogu da vam potvrde evroparlamentarci. Ako nas pritiskate, verovatno se ništa neće desiti, a ako pustite nas da radimo, uradićemo dobar posao za našu zemlju”.
Istina je, zapravo, neizgovorena i na nivou je otvorenog podsmeha. Za početak, nije tačno da će Vučić i premijerka ikad, izuzev pod pritiskom ili slučajnošću, uraditi dobar posao za svoju zemlju. Istina je u zaključku da, ako današnja Evropa i Amerika pritiskaju srbijanski režim – mogu da dobiju tek 799 koraka i mogućnost da, zajedno sa njegovim eksponentima, baljezgaju u nedogled i sanjare, igraju Kozaračko kolo, eventualno.
Kad sve deluje bezizlazno, neko pronađe zrno optimizma, neko pomisli na uzrok. Podsetnik, je, piše malo gore, ona Beketova rečenica.