foto: Dženat Dreković/NOMAD

Tončić: Kad pozovu u smrt

Ovo je novinska priča, tek naizgled bez povoda, i nemojte imati iluziju da ćete od nje moći da pobegnete na samom početku; ovde će promicati žene (verujte, uvek zanimljiva tema, pogotovu među vojnim obveznicima), jedan književnik i njegov vrli lik koji je živeo u doba Francuske revolucije, spreman na svaku avanturu dostojnu hrabrog i naizgled nevažnog čoveka, vojni begunci i njihovi progonitelji iz jedne talmudske mudrosti. Bolje je, dakle, biti među progonjenim, nego među progoniteljima, naslovna je mudrost kojoj se priklanjamo u ovom napisu.

Ova je priča daleko koliko i blizu velikih odluka da se stvori nova država na izmišljenim vekovno “našim” teritorijama. To, kao, predstavlja sumanuti dar dolazećim generacijama, neželjeno učestvovanje u istoriji kao stvoreno za ljude koji bi na žurke, letovanja, putovanja. Koji ne žele da se valjaju po blatu i pucaju ni na koga.

Pa, da počnemo, dug je put koji smo odabrali, zvučni background ovog štiva može biti afektivni solo Džonija Štulića iz Kurvinih sinova, jednako kao i melanholična Rihtman-Asanović harmonija iz Modre rijeke Indeksa, odabraćete već prema raspoloženju i stepenu prezira koji gajite prema vojsci različitih uniformi i znamenja. Vraćamo se, reč je o manje mladima, u devedesete godine prošloga veka i otpor ratu koji se polako smešta u noviju istoriju Srbije, tamo gde se nije jednostavno dogodio, poput granate koja eksplodira u hodniku i izbije vrata iz štokova. Ili kao patrola koja provali u stan tražeći vlasnike neouobičajenih prezimena. Tamo je otpor imao drugačiji oblik. Ovde je reč o odlasku u rat, tamo odakle se moralo, pod pretnjom zakona i robije. U stvari, dokazano je da se nije moralo ni pod kakvom pretnjom, dokazivali su to rezervisti širom Srbije, najviše u Vojvodini i Beogradu, tamo gde se urbana sredina naočigled pretvarala u modnu pistu uniformisanih nakaza koje su šetale prljavštinu, patriotizam i duge cevi. 

Ravnoteža straha

Pojednostavimo, na hiljade vojnih obveznika dobilo je mobilizacijske pozive i odlučilo da se na njih ne odazove, da se skriva od pozivara – eto ključne reči u ovoj priči – i vojne policije. Svako iz svog razloga, ne idealizujmo, ali i ne potcenjujmo efekat. Politički i vojni vrh dobili su poruku da nema dovoljno ljudi spremnih da poginu za njihov velikodržavni plan. Pričala je Latinka Perović kako joj je poznati književnik (nije onaj iz prve rečenice) i revolucionar Antonije Isaković poverio procenu da nas od nove države deli samo 80 hiljada mrtvih, bagatelišući živote ljudi kojima je, zarad manijakalne kartografije, kabinetski oduzeto pravo na život.

Nakon velikih reči i monstruozne propagande sve silazi na neki niži nivo, u realizaciju; gore svetla u departmanima vojnim, čuje se pisaća mašina, presude se dodeljuju pozivarima nadležnim za reon onoga na koga se računa. Ti su dostavljači poziva već instruirani, znaju za šta treba da ginu ljudi kojima uručuju dokaz da nisu zaboravljeni i da država misli na njih. Došlo je vreme za vraćanje nepostojećeg duga, između države i dužnika su samo pozivar i poziv.

Pozivar je specifična osoba koja je višestruko motivisana, za deo posla usred noći dovoljna je i ideja vodilja “Bolje on nego ja”. Zato predano rade na dostavi, ili, pak, na validnom dokazu da “imenovani” izbegava prijem poziva, kao i njegovi ukućani. Jer, ko zna, ako se pozivar ne iskaže, možda bude ražalovan u običnog rezervistu koji čeka da njega pozovu. Zato je pozivar, zapravo, neplaćeni državni nameštenik, odnosno plaćen je time što ga ne očekuje ono za šta spremaju ljude kojima pozive uručuje. A plaćen je, videćemo, i nakaznom varijantom strahopoštovanja kakve se teško mogu pronaći u normalnim državama.

Te nesreće da toga budu lišeni.

Nije izmišljotina, mogli su se u nevladinim organizacijama koje su zastupale dezertere videti pozivi na čijoj je poleđini revnosni pozivar pribeležio: “Ne otvara, ali se iz stana čuje muzika”. Dovoljno za pet godina zatvora. I za pokazivanje izvesne specifičnosti Srbije devedesetih – nedostojnost za nasleđivanje onog koji se pozivu ne odazove. A ostavilac, reč je, pojednostavimo, o osobi koja sačinjava testament – može oprostiti potencijalnom nasledniku i to što je pokušao da ga ubije, što ga je zanemario, ostavio da crkne ko pseto, ali ne i izbegavanje vojne obaveze, kakva je zakonska formulacija discipline koju rasvetljavamo.

Ideološki ispravna, posvećena socijalna podvrsta.

Suštinski, pozivar je biološka prikaza, individua sa nesputanim porivom za demonstracijom male vlasti koja, u izvesnom periodu postaje izvor opasnosti i opasna pretnja.

Da li pozivar treba da uređuje državu, konta vlasnik nevidljivog pozivarskog oreola. I, često, posednik frustracije koja ga nepopravljivo motiviše da zaobilazi cuke po seoskim i gradskim dvorištima, povisi glas na uglednog čoveka, zapreti profesoru koji ga je nemilosrdno obarao.

U selu ili kvartu pozivar je (bio?) onaj sa kojim se ne treba kačiti, valjalo bi častiti ga rakijom u kafani, porazgovarati o politici i povlađivati mu, pozvati na kafu, pitati za savet. On je personifikacija države, upravo onakve kakva noću zbog nečega, a to nikad na dobro ne izađe, zove svoje podanike. One zbog kojih je mogućna ta ideološki ispravna, posvećena, štaviše, socijalna podvrsta.

Da li su na nižem stepenu čovečnosti pozivari ili oni koji ga časte u seoskoj ili kvartovskoj kafani pianje je na koje ovde nećete naći odgovor. Pitanje je dovoljno.

Pozivar pripada društvenoj grupi na koju se može osloniti svaka vlast, čini je umišljeni poverenik vlasti za selo ili ulicu, onaj od koga, uz sve ostalo, valja uzeti šarenu reklamu za vladajuću stranku, poziv na zbor građana, sve što ponudi.

Negde i nekad, možda u vojsci ili Partiji, ufiksiran je kao čovek od poverenja, ima nekakav posao, možda i državnu službu, ne i specifična interesovanja. Suštinski je značajni deo sistema u kojem je njegova uloga značajna, arhaična interakcija države i naroda, stara, unekoliko manjkava, ali decenijama dokazivana i potvrđena. Da li je udbaš, špijun, doušnik. Najverovatnije, ali ne i nužno.

Bilo je i ima i dalje normalnih pozivara, iako vam ova sintagma naizgled deluje kao contadictio in adjecto, nekad u vojsci ograničeno sposobni zbog slabovidosti, ili, jednostavno, oni što su imali nekakvu štelu među oficirima ili vojnom odseku.

Tako dolazimo do pomenutog književnika koji nije Isaković, reč je Borislavu Pekiću i priči Čovek koji je jeo smrt iz zbirke Novi Jerusalim.

Ispisao je Pekić priču o čoveku iz vremena Francuske revolucije, osobi takvog moralnog sustava pojavom čestom kao pomenuti normalni pozivar (izvesna modifikovana fikcija). Ukratko, pisar Žan Luj – Popijer bejaše prekomandovan iz Liona u Pariz zbog izuzetnog krasnopisa. Najpre je revnosno prepisivao smrtne presude kontrarevolucionarima i pedantno ih knjižio u nekakve delovodnike. Revolucionarnog učinka. Potom je video o kakvim je glupostima reč, na koncu je jednom rukom pisao, a drugom cepao presudu i trpao je u usta- jeo je smrt.

Presude su bile jednako sulude kao i nakana srbijanskog državnog i političkog vrha da stvori veliku Srbiju, žrtvujući komšiluk i one koje su revnosni pozivari, nekad uz asistenciju vojne policije, pohvatali u noćnim akcijama demonstracije moći. One čija šapirogrisana smrt nije pojedena, nego je uredno vraćena, postavši deo sudskog dosijea.

Žene koje su branile normalnost

Sad, možda su pozivari ipak nekako uticali na državu kojoj su služili – da se okane ćorava posla, jer nema šanse da uruče dovoljno poziva; mobilizacija je te 1991. potpuno podbacila, urlali su generali i civilni monstrumi da je rač o svojevrsnoj diverziji, ataku na patriotizam, kriminalu. Razmere krivičnog dela neodazivanje vojnom pozivu, o kojima je svedočio loš učinak posvećenih pozivara ukazivao je na ono što će se dogoditi – amnestiju učinilaca. Prekasno, kao i sve u vezi sa izbegavanjem rata, previše je pozivarskih klijenata otišlo u nepovrat, da sa bezbedne udaljenosti prati šta se ovde dešava. Zapravo, da, ukoliko su lišeni suvišne i teško oprostive nostalgije, uspešno izbegavaju da saznaju bilo šta.

Kao da gledamo neku zadimljenu rupčagu kojoj se okupljaju pozivari – veterani, čeznutljivo razmenjujući iskustva, priče o rakiji ispijenoj kao bolesni muštuluk, sa svesnim očevima koji su slali sinove tamo odakle će ih vratiti u zavarenim kovčezima. “Ali, te 1991, kad ono udarismo na Vukovar…”.

Niko nije čuo ni video da se javno odlikuje pozivar, a toliko su učinili za državni posao. I učiniće još mnogo toga, ne sumnjamo.

Pozivari nisu jeli smrt, pozvani su se skrivali, većina ih se odazvala. I preživela. Ali, ostala je bolest, PTSP (posttraumatski stresni poremećaj), nova bolest majki – neka nas neko ubedi da su strahovale manje od onih mladića na frontovima, što je proglašno odbranom ognjišta, Majke su bile imune na propagandu kada bi ugledale pozivara pred vratima. Da ne skliznemo u patetiku, nisu želele da daju sinove ni za šta, pogotovu za državu u kojoj će živeti bez njih.

I to je pozivarski učinak, ne knjiži se i ne vidi. Znaju za njega žene i dezerteri, zapisaće o tome Svetlana Slapšak: “Reč je o tanušnom sloju žena koje su se u isto tako tanušnom srednjem sloju uspele formirati kao emancipovane i nezaslepljene individue, i koje su svoje potomstvo vaspitale tako da se u novonastaloj situaciji ponaša po jasno utvrđenom obrascu. Govorimo o majkama, tetkama, ujnama i taštama dezertera i pacifista, o generaciji koja je neslobodu izbora svoje mladosti umela da investira u slobodni izbor naredne”(Ratni Kandid, Radio B92, Beograd 1997).

I opet će…

Valja ovom citatu dodati i antiratne drugarice, aktivistkinje, mrežu pobune koja je funkcionisala daleko od uličnih demonstracija, grupe zaverenica koje su brinule o onima koji nisu želelu da ubijaju.

A bilo je, rekosmo li, onih koji su se pobunili. Svih 200 hiljada, procenjuje neko stručan. Možda je baš toliko još ljudi trebalo da se postigne značajnija premoć u Hrvatskoj. Da se proždere Bosna.

Ko zna. Izvesno je da agresorski vrh nije uspeo.

Bilo je bežanja i skrivanja, ali i pobune, jasne, otvorene, bacanja oružja. Bilo je dileme koju je na najstrašniji način presekao Miroslav Milenković (1951) koji se 20. septembra 1991. ubio na stočnoj pijaci u Šidu, izmedu dva stroja rezervista, onih koji su pristali da, uprkos svemu, krenu na Vukovar i onih koji su se spremili za povratak kućama. “Tamo gde može de se bira samo između optužbe za kukavičku izdaju i pohvale za junačko ubijanje čoveka, nema mesta za čoveka. To je smisao Miroslavljeve žrtve”, zapisao je pred Predsedništvom Srbije, pod svećama upaljenim za sve žrtve rata Ivan Čolović (Grobnica za Miroslava Milenkovića, knjiga epitafa, grupa nevladinih organizacija, Beograd 2002).

Od marta ove godine pozivari – a mislili ste da ih nema – gladaju sa svetlom u očima, pozdravljaju širokim osmehom iza kojeg je poruka – znamo se dobro – dok se odsvud čuje žamor “popunjavaju pozive”. Oni oprezniji prošetaju do vojnih odseka da vide upaljeno svetlo u kancelariji koja gleda ka ulici (naravno, ima vojnih odseka i tamo je uvek upaljeno svetlo). Da razmotre plan B, ili aktiviraju stara pribežišta.

A šta, kao, neće. Još samo da ne čujemo ko će protiv koga da ratuje – ima li glupljeg pitanja. Ima. Ko će, gde i čime protiv koga da ratuje (primećujete da nema “zašto”).

Postavimo ga pozivaru, vazda su imali odgovore.

Bojan Tončić