Zemun, julsko veče, kafana Kajak kluba “Zemun”, neko novinarsko društvo, onako atonalno, za sebe, pevuši. Sa njima je i jedan bankarski službenik na odmoru. Peva i on. Peva čak i onu “Šta ću kući tako rano / Ko me čeka tamo”. Mešovito neko društvo, za jednim od susednih stolova osobe neprijatne vanjštine, smeštene odmah među špijune.
I tu završava ova kratka i nepotrebna idila, uvod u jednu od hiljada priča o fašizmu u Srbiji: bankarski službenik je Hrvat koji nije ni sanjao da će mu taj biografski detalj obeležiti život. Zove se Ivan Barbalić, taze podstanar, donedavno vlasnik – kasnije će pred sudovima postati korisnik, žitelj, slučajni prolaznik – dvosobnog stana, pokućstva, umetničkih slika, garderobe, foto albuma, uspomena. Žrtva bezobzirne pljačke koja nas dovodi i do aktuelnog predsednika Srbije Aleksandra Vučića, tada generalnog sekretara Srpske radikalne stranke koja je osvojila apsolutnu vlast u opštini Zemun.
Šef tamburaškog orkestra koji čujemo kao zavodljivi background ove ekspozicije je još jedna žrtva, Ljubiša Rankov kome su nikad uhvaćeni militantni aktivisti dva puta ubacivali bombu u fotokopirnicu. Znali su znanje, stekli ga na frontu.
I ovde se na trenutak selimo u čistu faktografiju, a biće još koja o Kajak klubu (beše to dobra kafana).
Ivan Barbalić otišao je prvog jula 1997. sa majkom i šestogodišnjim sinom, kao i svake godine, u Bašku na Krku, na odmor. Tamo Barbalići imaju tridesetak kvadrata stare porodične kuće. Aktivisti Srpske napredne stranke su, po nalogu predsednika opštine Zemun Vojislava Šešelja (da, baš onaj što su ga u Hagu osudili za progon Hrvata iz Vojvodine), provalili u njihov stan u Ulici Radiča Petrovića, opljačkali sve stvari i uselili u njega Ljiljanu Mijoković, Šešeljevu sekretaricu u stranci, inače radnicu zemunskog Poslovnog prostora. Danas Ljiljanu Mihajlović, suprugu urednika fašističkog mesečnika Velika Srbija i redaktora Šešeljevih knjiga, više od šest stotina komada naslova.
Ljiljana Mihajlović je za izbore koji će se održati 3. aprila na poslaničkoj listi Srpske radikalne stranke koju predvodi Vojislav Šešelj, u pretprošlom sastavu bila je poslanica i – gle čuda – potpredsednica skupštinskog Odbora za ljudska i manjinska prava.
Pokušaji Ivana Barbalića da otkupi stan bili su bezuspešni, zato što su dokumenti njegovog oca “imali šahovnicu”.
Predsednici Srbije – nasilnici i huligani
Šešeljevo naređenje o pljački stana porodice Barbalić realizovali su lično bivši i sadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. Oni su predvodili i skupinu nasilnika koji su sprečili policiju i sudske izvršitelje da realizuju privremenu meru o povratku porodice Barbalić u stan. Inače jedinu normalnu pravnu odluku u ovom slučaju. Aleksandar Vučić nosio je transparent sa porukom “Nećemo ustaše u Zemunu!”, a Vojislav Šešelj, predsednik opštine Zemun, pokazivao je na televiziji putovnicu šestogodišnjeg Darija Barbalića, poručujući da “mali ustaša neće ići u srpski vrtić”.
To je srbijanska mutacija fašizma.
Vreme apsolutne vlasti radikala u Zemunu obeležili su brutalni nasrtaji na temeljna građanska prava, otimanje imovine, preteće šepurenje radikalskih SA (Sturmabteilung) odreda, desperadosa i vikend-ratnika, u maskirnim uniformama, donošenje opštinskih propisa u koje je ugrađena diskriminacija, nesmetano otimanje stanova, uz prijavu opštinskoj vlasti da “u stanu niko ne živi”. Bila je to atmosfera minhenskih pivnica u kojoj je četnički vojvoda nastavio svoju politiku “mirne razmene dobara” koja je podrazumevala progon nesrba.
Jedan broj fašističkog glasila Zemunske novine bio je posvećen porodici Barbalić kojoj se pripisivalo “ustaštvo”.
Nakon dve godine podstanarskog staža Ivan Barbalić se sa sinom i majkom seli u Bašku; vodi sudski spor u kojem je radikalska vlast osporila pravo porodice na stan. Bezuspešno. Ni opštinska vlast uspostavljena nakon obaranja Slobodana Miloševića nije se odrekla potraživanja otetog stana; opštinski pravobranilac je nastavio da vodi postupak. Posebna priča je presuda Apelacionog suda koji je nakon punih 17 godina presudio da Barbalići nemaju pravo na stan, jer, navodno, u njemu nisu živeli. Sud je ignorisao dokumente poput računa o plaćenoj struji, komunalnim uslugama, dečjem vrtiću, za presuditelje je validni dokaz bila “prašina” o kojoj su, gle čuda, svedočili provalnici.
Imovina radikalske poslanice i manjinska prava
Ivan Barbalić nije uspeo. Nakon sumanutog sudskog procesa izgubio je stan koji je u međuvremenu Ljiljana Mihajlović prijavila kao svoju imovinu, budući da je to poslanička obaveza. Ustavni sud Srbije odbacio je 2019. žalbe Ivana Barbalića na povredu prava na imovinu i pravnu sigurnost. Dobio je, evo malo fašističkog apsurda, obeštećenje države od 600 evra, s obzirom na to da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Proces je došao do Strazbura, gde će Evropski sud (očekuje se uskoro) doneti konačnu presudu.
Fašističko divljanje zbog kojeg je osuđen pred Haškim tribunalom Vojislav Šešelj započeo je maja 1992. u Hrtkovcima: “Svi Hrvati koji su napravili grešku treba da odu”, kazao je 6. maja te godine. “Odbranio” ga je nekad neskriveni, danas tek kriptofašista i saučesnik Aleksandar Vučić: “Kažu Vojislav Šešelj je na mitingu rekao kako treba proterivati ili deportovati Hrvate, a kada pogledate šta se zaista dogodilo, videćete da je Vojislav Šešelj samo pokušao da nađe, i to ne u pravom smislu reči, već samo verbalno, kuću, krov nad glavom za mučenike, srpske izbeglice iz Zapadne Slavonije, za desetine hiljada Srba koje su ustaše Franje Tuđmana proterale.”
Kakva bitanga.
Ivan Barbalić je bio i ostao Zemunac, imao je i ima široki krug prijatelja koji su bili uz njega, školske drugove, prijatelje sa žurki, pecanja, iz provoda. Ljude na koje je ponosan. Nerado se seća dana kada je ostao beskućnik, bez traga postojanja: “Pozvale su me komšije i rođak, kazali da neko provaljuje u naš stan. Bratić je rekao da su verovatno obični kriminalci i da će se to brzo srediti. I ja sam mislio slično. Bili smo u pravu, jesu kriminalci, ali ne obični. Ovi su imali zaštitu države, jer u tri navrata policija nije asistirala sudskim izvršiteljima koji su imali sudsku odluku da se sve vrati u prvobitno stanje. Za to vreme smo temeljito opljačkani, to je bilo razbojništvo u prisustvu vlasti. Sve nam je odneto, nameštaj, slike, čak i porodične uspomene, fotografije. Odneli su i meso iz zamrzivača.”
Pozivao je Ivan svoj broj telefona, javljao se nepoznati glas, molio je samo za fotografije.
Nije ih dobio.
Vlast hodajućeg zla
“Na tri mitinga ispred naše zgrade okupljali su se radikali, među kojima su bili i Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. Na skupovima Slobodnih građana “Za Zemun” okupljali su se moji prijatelji, kolege iz Beogradske banke, bili su tu advokat Nikola Barović, advokatice Biljana Kovačević-Vučo i Milica Litera, Dragan Stojković, aktivista, urednik nezavisne Hronike za Zemun, novinarke i novinari Studija B, Radija B92. Komšije i žitelji Zemuna koji su ustali protiv fašizma na delu, a ono što se dešavalo u Zemunu pod Šešeljevom vlašću uistinu je bio fašizam. U fotokopirnicu mog prijatelja Ljubiše Rankova dva puta je ubacivana bomba, Šešeljeve pristalice pretile su, potezale pištolje”, podseća se Ivan Barbalić.
A njegove komšije pamte uglednu porodicu Barbalić, Ivanovog oca Dragutina, profesora i direktora zemunske Ekonomske škole, majku Danicu, finansijsku direktorku zemunskih dečjih vrtića (umrla je u progonstvu). Ivana su svi zvali Barba, radio je u Beobanci, danas je penzioner Lutrije Hrvatske, a “mali ustaša” Dario Barbalić radi privatni biznis, iznajmljuje turistima barke tokom sezone.
“Oteli su mi identitet, uvek sam bio Zemunac, niko iz mog društva nije znao ko je koje nacionalnosti, konačno, nema zemunske obitelji u kojoj neko nije Hrvat, Nemac, Rusin. Nismo prebrojavali krvna zrnca”, kaže Ivan.
Raduje se pozivima iz Beograda, ne zanima ga to što je osoba koja živi u njegovom stanu na poslaničkoj listi. Ranije je govorio kako su mnogi ljudi izgubili sve u proteklim ratovima, te da “ako je stan cena koju smo morali da platimo, onda su Barbalići iz ratova izašli bez ogrebotine”.
“Šta god da kažem, a imao bih mnogo toga, bilo bi, čini mi se, tako besmisleno. Nisam ja pobegao, nisam otišao zato što sam loš”, kaže.
Ne odriče se obeštećenja, nada se pobedi u Strazburu, ali ne misli na to, poslednji put se čuo sa zastupnicom pre godinu dana.
Raduje se što ono novinarsko društvo s početka priče misli na njega, poslednjih godina planira dolazak.
“Ma, nije baš da mi se, nakon toliko godina, srce cepa, pomislim ponekad na Zemun, samo nekoliko puta sam pogledao svoju zgradu preko interneta. Često se čujem s prijateljima, mnogi, nažalost, nisu više među živima. Video sam i Kej, ne privlači me, sve su to sada fancy restorani, nema normalne kafane, ostala, kažu mi, jedna na zemunskoj pijaci, ima dobru domaću rakiju, ribu, domaća jela. Starog konobara iz Kajaka, pričaju o meni, sećaju se. Više me privlači da sedim negde na ostrvu, u šumarku, da pecam”, kaže Ivan Barbalić.
Kajak klub je zatvoren, u Zemunu je na delu neko drugačije, urbanističko divljanje.
Ljiljana Mihajlović dok je bila poslanica nije odgovorila na pitanje autora ovog teksta: Kako je živeti dvadeset godina u tuđem, otetom stanu?
Ni Srbija nema odgovor. O savesti je ovde reč.