Toponim zgaženog stida
Da li je moguće da nakon trideset godina od početka opsade Sarajeva neko želi da komunicira sa pojavnim oblikom života kakav je gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić – retorsko je pitanje kojim na vlastitu odgovornost uranjamo u ovaj napis, od kojeg bi (napisa) oni kojima to nije posao mogli odmah i da odustanu. Povod je javno bahaćenje ortodoksnog četnika javnim prostorom regiona, izjavom iz koje saznajemo da prvi čovek glavnog grada Srbije mnogo toga ne zna.
“Ne znam ko je šta radio tokom rata u Bosni, jer tamo nisam bio. Ono što znam, jeste da je Ratko Mladić branio srpski narod i verovatno da nije bilo njega, Srbi iz Bosne bi završili slično Srbima iz Hrvatske. Bili bi ubijani i na kraju proterani sa svojih ognjišta”, napisao je u odgovoru Inicijativi mladih za ljudska prava koja je zatražila uklanjanje murala sa likom zločinca iz centra Beograda.
Delimična je to faktografija, povod, reklo bi se; eto, gradonačelnica Sarajeva Benjamina Karić obećala je da će Šapiću poslati hašku presudu izrečenu Ratku Mladiću. Uprkos očitom cinizmu u njenim rečima, pogrešno je komunicirati sa mirnodopskim sledbenikom Mladićevog lika i dela. Političari često moraju i to, prva Sarajka sa čelnikom Beograda, u kojem je bio stožer artiljerijskih formacija koje su tukle njen grad – ako nije baš iznuđeno – ne mora.
Evo i zašto, u ove se reči prognanog gradonačelnika Beograda Bogdana Bogdanovića udobno smešta i lik Aleksandra Šapića. Ne prevrće se beogradski velikan u grobu, sve je ovo znao, ni sa čim se nije mirio.
Bogdan Bogdanović o okupaciji Beograda
“Prošle godine u ovo vreme (intervju Mirča Tomovskog u skopskom magazinu Puls objavljen je decembra 1993) bio sam u Parizu i imao sam priliku da razgovaram sa jednim od urednika sarajevskog ‘Oslobođenja’. Kasnije sam shvatio da je Srbin, što je isto tako važno za ovu priču. On kaže: ‘Znate li šta nas boli? Da se Beogradu desio deseti deo onoga što se desilo Sarajevu, mi bi svi izginuli za Beograd’. A Beograd je mirno gledao kako Sarajevo gori, gori kao buktinja, gledao je to svake večeri, gledao je kako ubijaju ljude, kako srpska artiljerija bije po deci Sarajeva. Beograd je bio negde po strani, kao da se to dešava na Mesecu, u nekom filmu, bio je u nekoj anesteziji, potpuno povučen. Hoću da kažem da se posle svega bojim za budućnost Beograda, bojim se da Beograd više nikada, makar se sve ovo srećno završilo, neće biti ono što je bio. On je moralno podbacio i to mora da se zna. Beograd nije bio na visini, na onoj na kojoj je postojao mit o njemu. On je, ipak, u staroj Jugoslaviji, između dva rata, bio neka oaza slobodnih misli. Nažalost, sve je to uništeno. Beograd se promenio i demografski. Prepun je ljudi koje mi ne poznajemo, koji su došli iz raznih zapadnih delova zemlje, prepun je ljudi u maskirnim uniformama, pun je junaka, heroja ratišta. A među njima je svaki drugi zlotvor, ubica. Mi ne znamo ko je ko, mi smo, u suštini, na neki način i okupirani. Čini mi se da je za razliku od one okupacije od strane Nemaca, ovo nešto gore, mnogo mračnije. Tada smo imali jasnu situaciju, i oni i mi, a sada su nas okupirali ljudi koji se predstavljaju kao Srbi, daju nam lekcije o srpstvu koje mi, stvarni intelektualci, beogradski kosmopoliti, ne razumemo. Oni nam objašnjavaju šta je srpska tradicija, šta je srpska budućnost – jadna budućnost. Objašnjavaju nam da su oni bolji Srbi od nas i da su bolja rasa.”
Jest poduže, ali vredi, Šapić je ponajviše u rečenici u kojoj Bogdanović izražava bojazan za budućnost Beograda. U njoj su i prethodni krojač beogradske nove arhitekture Goran Vesić, njihov šef, neuspešni pretendent na gradonačelnički tron Aleksandar Vučić, predsednik Srbije.
Može da čita, ali čemu
Nećemo da zamišljamo šta bi se dogodilo kada bi Šapić iz presude Mladiću nešto saznao, da li bi bio srećniji (ili bi se pokajao); brojke su impozantne, 50 hiljada tona težile su granate ispaljene na Sarajevo, a ono čijoj se mrtvoj majci zahvaljujete (“Đenerale tvojoj majci hvala”, Njegoševa, Beograd) učinilo je grad gotovo nepodnošljivim mestom za život. Odsečene su veze, komunikacija i dovoženje hrane, lekova, isključivani struja, gas, voda, za 44 meseca, od aprila 1992. do februara 1996. ubijeno je 11.541 građana i građanki ovog grada, oko 50.000 ljudi je ranjeno. Nije Mladić direktno ubijao, front se širio, trebalo je raditi i druge stvari, mada, među nama, teško je odolevao da malo ne usmerava, snimilo ga: “Velešiće tuci i Pofaliće tuci, tamo nema srpskoga življa mnogo. A tuci ono oko Dobrovoljačke, oko one Humske gore. I Đure Đakovića gore. Ali, idi na artiljerijsko osmatranje da ne mogu da spavaju, da razvučemo pamet njihovu! Predsjedništvo mi još jedan plotun pali!”
Tako je Mladić branio Srbe, pogotovu tamo gde “nema srpskoga življa mnogo”.
Kakav li je to kompleks bio, objasniće svojedobno Jovo Divjak zanteresovanom društvu: “Rekao sam mu ‘nije tvoja čizma za sarajevske ulice'”.
U presudi koju Šapić neće pročitati – već je napisao, pre gradonačelnicinog obećanja da se haškim presudama neće regulisati komunalni red u Beogradu – stoji da su pripadnici sarajevsko-romanijskog korupsa širili teror i zastrašivali stanovništvo, te počinili ubistva civila i zločine protiv čovečnosti. “Od sredine maja 1992. do novembra 1995. godine namerno je granatirano i snajperskim hicima gađano stanovnišvo Sarajeva i to često na lokacijama gde je bilo malo ili nimalo vojnih objekata. Mnogi od njih su ubijeni dok su šetali sa decom, išli u prodavnicu…”
Etničko čišćenje kao ratni cilj
I još malo iz presude, da razjasnimo zasluge za mural: “Vijeće je razmotrilo prirodu, način, vrijeme, lokacije i trajanje snajperskih i artiljerijskih napada i konstatovalo da je namjera izvršilaca, koji su svi bili pripadnici Sarajevsko-romanijskog korpusa, bila da gađaju civile i da na neselektivan način granatiraju grad. Ljudi u Sarajevu su pretrpjeli teške nevolje; nestašice osnovnih potrepština kao što su hrana, voda, gas i struja bile su im redovne. Bili su prisiljeni da žive u stanju neprestane opasnosti. Svaki put kad bi oni, ili njihovi najbliži, izašli iz kuće, pitali bi se da li će se naći na nišanu snajperske ili artiljerijske vatre. Uzevši sve to u obzir, Vijeće je utvrdilo da su pripadnici SRK-a namjeravali da šire teror među stanovnicima Sarajeva i da je terorisanje bilo primarna svrha snajperskog djelovanja i granatiranja. Vijeće je konstatovalo da su pripadnici SRK-a počinili ubistvo, protivpravne napade na civile i terorisanje kao kršenje zakona i običaja ratovanja; te ubistvo kao zločin protiv čovječnosti.”
Tužitelj Alan Tieger je u završnoj reči konstatovao da “etničko čišćenje u Bosni i Hercegovini nije bilo posljedica rata, nego ratni cilj”. Konstatovaće i: “Stvaranje svesrpske države bio je krajnji Mladićev cilj! Ostvarujući ga, on je s Karadžićem zemlju Bosnu i Hercegovinu odveo u pakao”.
Ko da im zaboravi Sušicu
Kad je Šapić predstavljao svoj tim novinari nisu zabeležili istinsko iznenađenje: nema Svetozara Andrića, nekadašnjeg generala Vojske RS osnivača logora Sušica u Vlasenici, bivšeg narodnog poslanika u Skupštini Srbije, višegodišnjeg zamenika predsednika Opštine Novi Beograd Aleksandra Šapića. Živog dokaza da Andrić ne zna šta se dešavalo u ratu. Ili da je apsolutno ideološki potkovan i ceni srpsko herojstvo, zapravo iživljavanje nad logorašima i logorašicama koji nisu srpske nacionalnosti.
Andrić je bio komandant zloglasne Birčanske brigade i potpisao je ukaz o osnivanju logora kroz koji je prošlo više od osam hiljada muškaraca, žena, dece i starih ljudi. Svi su bili svakodnevno izloženih torturi, fizičkom mučenju, psihičkom maltretiranju, raznim oblicima seksualnog zlostavljanja. Ubijanje logoraša, Bošnjaka iz Kalesije, Bratunca, Srebrenice, Rogatice, Višegrada, Zvornika i brojnih drugih opština bilo je svakodnevno.
Fond za humanitarno pravo podneo je protiv Andrića krivičnu prijavu u kojoj se navodi da je Andrić 28. maja 1992. godine naredio „iseljavanje“ bošnjačkog stanovništva iz Zvornika, što je za posledicu imalo odlazak više od 10.000 Bošnjaka.
”Već nekoliko dana kasnije, 31. maja 1992. godine, Andrić je izdao naređenje o osnivanju logora Sušica u Vlasenici. Logor je postojao sve do 30. septembra 1992. godine“, stoji u krivičnoj prijavi FHP-a.
Šta je krivično delo
Andrić nije procesuiran, ali je bio svedok odbrane Dragana Nikolića koji je bio komandant logora Sušica i za mučenja logoraša kao i silovanja žena u Sušici osuđen je na 22 godine zatvora. Kao svedok na suđenju Ratku Mladiću, pak, (tražio je i dobio garancije Tribunala da neće biti uhapšen) Andrić će kazati da o likvidacijama ljudi iz Istočne Bosne ne zna ništa. Nakon srebreničkog genocida unapređen je u komandanta štaba Drinskog korpusa.
“Krivičnu prijavu koju je Fond za humanitarno pravo podneo protiv Andrića Tužilaštvo za ratne zločine neće razmatrati, jer, kako nam je objašnjeno, nema elemenata krivičnog dela“, rekla je za dnevnik Nova osnivačica Fonda Nataša Kandić.
Šta bi tek bilo da je granatirao Sarajevo, možda bi ga predložili za orden (u VRS odlikovan je Ordenom Miloša Obilića i Karađorđevom zvezdom drugog reda).
“Njegoševom ulicom devojke idu”
Pre tačno dve godine ulice nazvane po toponimima bivše Jugoslavije premeštene su u sećanje i zaborav; nove nazive dobile su Hrvatska, Šibenička, Bjelovarska, Zagorska ulica u Zemunu postala je Ulica Blagoja Jovovića, teroriste koji je na svoju ruku smrtno ranio Antu Pavelića. Nešto ranije Zadarska ulica preimenovana je u Dobrice Ćosića, Zagrebačka u Koče Popovića (ne bi bio srećan), Travnička u (da ‘prostite) Milorada Ekmečića, Pohorska u General Ždanovljevu. Srbi, kazao je tada dogradonačelnik Vesić, neće da budu “mazohisti”.
Naziv je zadržala i Njegoševa ulica, da nas podseća na stihove Vlade Divjana koji se sada mogu dvojako tumačiti: “Njegoševom ulicom devojke idu / I sve gledaju u sliku mog lika”. Može da je pevuši i Ratko Mladić, ima vremena.
Pretekla je i Sarajevska ulica, navodno je Vesića za taj veliki ustupak “zamolio” sam Aleksandar Vučić. Zašto kad je bilo najnormalnije da Sarajevska postane Ulica Stanislava Galića, komandata Sarajevsko-romanijskog korpusa, vlasnika prve haške presude na doživotnu robiju zbog zločina protiv čovečnosti i terorisanja građana Sarajeva pod opsadom. Ili, nekako, naški, “istočnosarajevska”, “paljanska”…
Tu dolazimo do neprekinute ideje velikosrpskog hegemonizma koja, u prevodu na Vučićev misaoni sklop, za Sarajevo ne znači ništa dobro, odnosno znači da, eto, ponekad se i ratovi gube, izgubismo Kosovo (Dalmatinsko Kosovo), zaleđe, Krajinu, SAO “Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem”, izlaz na more (tu smo negde bili, nadomak), ali, imamo Sarajevo. Imamo i Ulicu sarajevsku, svako neka je tumači kako hoće, za nas je to “Ulica grbavičkih četnika”, “Ulica sarajevskih snajperista”, “Ulica Rušitelja Vijećnice”.
Na takvu ideju se, ne (samo) po partijskoj dužnosti, nego s osmehom i zadovoljstvom, oslonio gradonačelnik Beograda.
Za normalan svet će biti normalnije asocijacije, na Indekse, Kemu, Mirzu, Olimpijadu, Zdravka Greba, Jovu Divjaka, na ljubav protiv mržnje i destrukcije. Malo je pristojnog i tako normalnog sveta.
Zato bi od pokušaja edukacije vaspitno zapuštene osobe i primitivca kakav je Aleksandar Šapić, trebalo odustati i predložiti mu, simbolično, promenu naziva Ulice sarajevske (možda se primi, ako je zaboravio šefovo naređenje). Grad koji ima mural sa likom Ratka Mladića ne treba da ima ulicu sa takvim nazivom.
Pitanje da li je to civilizacijski čin bilo bi u Srbiji neumesno postavljati. Zato i nećemo.
A pristojan će svet i dalje imati knjige, ploče, kasete, video zapise. Repliku Sebilja u dnu Skadarlije. Ili pet i po sati vožnje do toponima po kojem se zove ulica zgaženog stida.