foto: Dženat Dreković/NOMAD

Tončić: Zaludu gori Sarajevo, neće ih ugrijati

Sećanje na čoveka koji nas je učio da budemo bolji ljudi

Mnogo je toga izrekao i napisao Marko Vešović, delegitimiše suštinu sintagme politička korektnost – ništa nije netačno, kao što Marko ništa nečovečno nije uradio. Naprotiv. Velikanima se da oprostiti, Marku nemamo šta; a bio je veliki, ljudska gromada, poetska veličina koja prevazilazi geografske okvire u kojima je stvarao, iako se sve najvažnije što je napisao tiče ovdašnjeg zla.

Znao sam da, ako budem na pogrešnoj strani, i ako preživim rat – da ću morati da lažem. Moji prijatelji koji su to učinili moraju da lažu. Ja ne moram, nema ničega u ratu čega bih morao da se stidim. Hodam i pričam šta hoću i kako hoću. Ranije, doskora, kad nešto napišem, četnici polude, pa krenu da me psuju i vređaju. Pa ja budem još žešći. Oni su to videli i sad me ignorišu”, kazao mi je u jednom od poslednjih razgovora. 

Taj Marko Darinkin, Vešović, ali i Udovičić, u vrletima iznad Bijelog Polja sin koga odgaja udovica.

Dolazimo do prvog lica, često nepotrebnog, često i neizostavnog, a ovaj je napis posveta prijatelju, ispisana uz rizik da autora označi kao licemera koji je, eto, bio blizak sa odlazećom veličinom (što, obično, bašibozuk koristi naglašavajući tobožnju intimnost sa onim koga nema da se na to zgrozi). 

U svakom slučaju, rizik je prihvaćen, otišao je Marko Vešović, osiromašio nas koji smo ga poštovali i voleli, nema više čoveka od koga sam, sa vidljivo upitnim rezultatima, učio, koji me često i žestoko podsećao da ne postoji nijedan razlog da se bilo kome oprosti zločin, nepočinstvo, izdaja, uz koga sam se, gle čuda, prisećao sebe u ranoj mladosti. Uz tog derana svesnog da se sa svima poigrava i srećnog zbog toga, što mu se videlo na licu, u očima. 

Hteo je da kažnjava za jezivu opsadu Sarajeva, za komad svog života provedenog u društvu smrti koja je dolazila sa brda, koju su njemu i njegovom gradu slali dojučerašnji pesnici.

“Kad je srpski snajperist mojoj prijateljici ustrijelio dijete u naramku/Prestala sam u Boga vjerovati. Nema te, Bože/rekla sam, prekrižen si za sva vremena/i tačka. Jer, Bog što pušta da djecu, majkama/u naručju, ubijaju onako, ni zbog čega, naprosto iz zabave, takav Bog meni ne treba/A drugi – kako god hoće”, zapisaće Marko pod bombama u pesmi iz Poljske konjice, najvrednije zbirke reči, rečenica, stihova, stavova, emocija o Opsadi. Iz te stihovane istorije zla, isečka za biopsiju obolelih nacionalističkih mozgova nepromenjive dijagnoze. 

Ma, kakav bog i kakve trice, prisećam se svog snebivanja da Marku u našem prvom intervjuu (2006) postavim pitanje o mržnji. Pa, kao, ovakve, onakve emocije, stanja… “Kaži slobodno mržnja. Pa, naravno da je mržnja, ona je jednako važna kao i ljubav, ima isto pravo, treba da bude isto tretirana. Mrzim i znam koga i zbog čega”, glasio je odgovor na neizgovoreno pitanje. 

Ovo nas gađaju književnici. Ovo nas gađaju/Srpski bardi. Dojadilo im da barduju/Pa stali da nas bombarduju”, zapisao je u Konjici. 

Barduje Radovan Karadžić doživotnu robiju na britanskom ostrvu Vajt. A bio je svemoćan i vazda poetski raspoložen. Nerimovanu analizu zla nalazimo u presuditeljskom, najtačnijem naslovu koji je Marko napisao: “Smrt je majstor iz Srbije.“ Podsetimo se: “Adolf Hitler, čuveni njemački (sobo)slikar, svijetu je 1938. godine oznanio svoje otkriće: ‘Bog je po nacionalnosti Nijemac’. Karadžićeva tvrdnja da je Bog čistokrvni Srbin, dakle, predstavlja dvostruki citat. Posezanje za citatom bitna je pretpostavka današnje bujne književne djelatnosti na Palama. Jer kad kolje, Karadžić zapravo, posve postmodernistički citira Nikolu Kalabića, Pavla Đurišića, Jezdimira Dangića, popa Đujića. I mnoge druge četničke umjetnike kame iz Drugog svjetskog rata. Karadžićevi konclogori citiraju Majdanek, Gulag, Goli otok. A bogami i Jasenovac. Jer, kako reče Mirko Kovač, ‘potomke žrtava ustaške kame Milošević je iskoristio kao koljače’. Najstrožije govoreći, Karadžić danas u Bosni stvara srpsku ENDEHA! Jer podsjetimo se: u Pavelićevoj državi, Hrvata je imalo svega 49 procenata. Što je i bogu plakati, zaključio Ante, i odlučio da protjerivanjem, pokrštavanjem, kamama i jamama, jasenovcima, od Hrvata napravi većinski narod u svom tisućgodišnjem rajhiću. A po Karadžiću, iako ih u Bosni ima svega 32 procenta, Srbi polažu pravo na 70 postotaka državne teritorije. Ali kako na tolikom prostoru Srbe napraviti većinskim narodom, upitao se Karadžić. I, naravno, sjetio se Pavelića. I, dakako, posegao za Pavelićevim metodom kao najjednostavnijim književnim rješenjem.”

Još jedan “bivši kolega” izbeže kaznu i proreknutu mu sudbinu (?), prikači mu srbijanski predsednik zlatnu medalju o Danu državnosti: “Kad jednom uhvatim onoga Noga/onoga ustašu sa kokardom – Kosovo ću od njega/načinjeti. Duša će mu ostat u moje šake”. (…) “P. S. Tako sam se zakleo devedeset i treće/Danas mu ne želim/Ništa gore od onog što ga već ionako čeka (Poljska konjica)”. 

Jedna je pesma simptomatičnog naslova “Ćeraćemo se još”, sa verovatno najsnažnijim stihom o Opsadi koji sam unekoliko izmenio, pozajmljujući ga za naslov ovog teksta (zarez umesto tačke). “Prorok sa kandžama/Čati narodu vječito/nesrećnom, ko da je svake sedme/godine razbijao po jedno ogledalo/Čati mu stihove. Vas u crnom, ko službeni dželati/Iz kose, skroz bijele, bije arktička stud. (…) Zaludu gori Sarajevo. Neće ih ugrijati” poručio je Matiji Bećkoviću i bardima koljačke provenijencije. 

Ima još na temu zlikovaca, objavljeno ili sticajem okolnosti skriveno, tragam po netu, okrećem beležnice, prizivam sećanja, toliko toga ostalo je neobjavljeno: “Već na samom početku rata znao sam da je Radovanov cilj da nastavi ono što su započeli Draža i Pavle Đurišić. A oni su u Drugom sveskom ratu ubili 62.000 muslimana. Ništa se strašnije nije dogodilo od onoga kako su muslimane ubijali četnici Pavla Đurišića. Samo u jednom naletu 13 hiljada. To je ostvarenje njihovog cilja zacrtanog dokumentima u selu Ba.” 

Život i refleksije Marka Vešovića surovo potkazuju ološ i kukavice, bitange i konformiste, opasne uživaoce topline krda/stada, milionski puk vlasnika biračkog prava koji pouzdano zna ko su naši, intelektualce paramecijumskog rasuđivanja i pamćenja, zlikovce koji su tobož “umereni”, blagonaklone koljače oštrim bajonetima, nacionalne romantike koji se čeznutljivo sećaju perioda u kojem su se osećali ostvarenim, jer se nekad dobro klalo, baš. Eh, to vreme da se vrati (vraća se). 

Dao je Marko Vešović nebrojene intervjue stranim novinarima, objašnjavao im vlastitu motivaciju da bude na strani slabijih. Zabeležio sam: “U vreme rata padala mi je na pamet misao Oskara Vajlda: Džentlmen se bori i za unapred izgubljenu stvar. A tolike su ale krenule na Bosnu i Hercegovinu…”

Pričao je o ratu, nije hteo da ga smešta u ladice: “U vrijeme rata rekao sam da neću dozvoliti da me oni sa brda ucmekaju; drugo je granata, kad trčiš, ona se rasprkava, to ne znaš da li se sklanjaš od smrti, ili joj ideš u susret. Ali, ne dam da me ubiju snajperom, idem, hodam, trčim preko brisanog prostora, menjam ritam hoda. 

Pamtim čovjeka u Titovoj, zaklonio lice Oslobođenjem i mirno prelazi ulicu. Hoda kao seljak preko njive. Nedaleko od mene, ispred Sarajke, današnji BBI, ubili su dve žene koje su nosile po kanistar vode. Neko je ostavio ta dva kanistra na istom mjestu, u svaki je zabo po karanfil i tako napravio spomenik.” 

Bio je Marko Vešović i ostao Crnogorac, pripadnik naroda za koji nije imao lepe reči, tek konstataciju: “Uspeo sam da ubijem devedesetpet odsto Crnogorca u sebi. Onih me pet odsto jebe.” I pojašnjenje koje mi je rekao kao pouku, bez namere (nikad to nije radio) da drži predavanje: “Možeš se odreći dobra u svojoj naciji, ali ne i zla.”

Nije krio rezignaciju: “U Crnoj Gori je pobijedila smrdljiva popina. Ispisujem tekstove za ono što će biti knjiga sa radnim naslovom Donjomorački prdonja, o utemeljitelju crnogorskog fašizma Ristu Antihristu. Motiviše me huja (bes, snažna srdžba), ista ona koja me motivisala protiv Karadžića”, kaže. I deli sa mnom tada još neobjavljene stihove: “Nije postojao pop od Rista gori/Niti toliko osion/On koji sa čela svoje ordije (rulja, horda, prim. aut.)/Stoput pucao u leđa Crnoj Gori/I tim se ponosio/Kao da je razvezao čvor Gordijev.”

Srbima je, dok ne pomenete Gedžu i gedže, načelno pružao priliku, ne propuštajući, ipak, priliku da podseti na tezu Radomira Konstantinovića o “dubinski fašistoidnom narodu”: “Ogromne su snage Srbi uložili u dokazivanje svoje nevinosti i toga da nisu krivi za genocid. Moraće još i veće ako hoće da se upišu u normalne narode, moraće da prestanu da negiraju genocid i veličaju one koji su to uradili.”

Naravno da je bio svestan da se to nikad neće desiti. 

Otišao je Marko, tuguje normalan svet koji zna da čita i iščitava, koji krhotinama sačuvane pameti može i hoće da razume njegove stihove, eseje, politički angažman. Nije više živ moj prijatelj koji mi je priredio veliku čast, stavivši u jednu rečenicu svoju majku Darinku i moju malenkost. “Darinka bi jamačno rekla da je BT moj osobnik, to jest onaj prema kome se gaji osobita naklonost, jer nikad se nije desilo da ne pročitam ono što napiše. Da ga nisam čitao, ne bih sročio nekoliko britkih političkih pjesama, a njegov tekst ‘Propagandna krivulja kalemegdanske granate’, s nadnaslovom ‘Srbija na godišnjicu zločina na Markalama’ bukvalno me prisilio da o Markalama nešto napišem. 

Bila je 2014, a ja sam pomislio da, možda, nisam promašio zanat.

(…) Prijatelj me uvjeravao da moram pročitati ‘Bosanski rat’. ‘Ma idi begaj’, rekao sam. ‘Ali Ćosić u toj knjizi mrzi Crnogorce kao pse’. ‘I treba da ih mrzi. Crna Gora je na referendumu zabila glogov kolac vampijeru zvanom Velika Srbija’. Stoga razumijem Gedžu: Srpska Sparta se obrukala, nije mogla gore’ “(…) Gore, na nebesima, Savaot je, da skrati ubistvenu čamu, jer, vječnost je odvratno dosadna, jednom samom sebi rekao: Načiniću sušto oličenje srpskoga bezobrazluka, baš da vidim šta će ispasti. Tako je dobijen Dobrica Ćosić. Taj bezobrazluk više me ne nervira, čak me i ne čudi, jer od 1992. godine naovamo Svijet ugađa Srbima kao čiru na dupetu.”

Podeli Marko lekcije, ne ustežući se da bude verbalno surov, brutalan, čak, i – ode. Neće više šetati gradom koji je rečima i samožrtvovanjem branio od granata i snajperskih hitaca. Bilo je lepo s njim, čak i kada je govorio o teškim stvarima, možda ponajviše tada. 

Otišao je pesnik koji je svakome pomogao da bude bolji čovek. Ko je razumeo, tuguje.

Bojan Tončić

Tončić: Kad pozovu u smrt
Tončić: Srbija i Europrajd
Tončić: Srbija i srce desnice
Tončić: Borka i Dušan
Tončić: Udri brigu na veselje
Tončić: Ritam kosovskog nereda