Ne bi bilo valjanog razloga da ulazimo u motivaciju književnika Bore Ćosića da kao tvit ponovi svoj stav iz intervjua Vremenu iz avgusta 2020: izazvao je, fakat, izvesno interesovanje čitateljstva portala i dva beogradska dnevnika, te otvorio prostor za neambiciozne žurnalističke pothvate i glasno egotripovanje nekih neodmerenih javnih ličnosti.
Vreme, 13. avgust 2020: “Umrla je Druga Srbija sa Radetom Konstantinovićem, Srđom Popovićem, Borkom Pavićević. Ostali su oni umorni, bezvoljni, depresivni. Mali krug mojih prijatelja iz kafića je više u egzilu usred Ulice Vuka Karadžića, nego ja u Šarlotenburgu. Jedino što se ne daju, i što su veseli.“
Twitter, jul 2022: “Nema druge Srbije, ona je umrla sa Radetom Konstantinovićem, Srđom Popovićem, Borkom Pavićević. Ostali su umorni, bezvoljni, depresivni. A taj mali krug mojih prijatelja iz onog kafića, pa oni su više u egzilu usred Ulice Vuka Karadžića nego ja u Šarlotenburgu. Jedino što se ne daju, i što su veseli.”
Eto, reciklirao se Bora Ćosić, što nije nedopustivo, kao što nije ni zanimljivo, možda misli da nije dovoljno dobro shvaćen u nakani da presudi o srbijanskom javnom prostoru koji razume bolje od ovdašnjih idealista; ko god da je komentarisao njegov stav, izbegao je da primeti – te učtivosti u javnoj komunikaciji – kako je obeležen simpatičnom kontradiktornošću (to je, valjda književniku dozvoljeno, kao i svakom drugom) – svoje je društvo ocenio umornim, bezvoljnim, depresivnim, uz konstataciju da se isto društvo ne da i da je veselo). Bejahu svi učtivi, ponavljahu ocenu da je Ćosić izuzetan stvaralac, pisac od formata.
Valjda mu zbog toga niko nije otpisao da lupeta i da, ničim izazvan, (u redu, poseban povod nije neophodan, povodi su svuda oko nas), olako izriče netačne i ignorantske stavove, da omalovažava tuđi rad i stvaralaštvo, istinski vredne dosege ostvarene pod gotovo nepodnošljivim okolnostima. Nipodaštava talasanje za koje je potrebna hrabrost, bagateliše to što neki ljudi koji nisu ovo troje pokojnih i nisu tako vešti u analitičkom skeniranju, konačno, nisu Bora Ćosić, ne pristaju da budu žrtve državnog terora lažima, izloženi pretnjama i difamacijama, noseći uporno etiketu izdajnika, zarad istine i povratka jednog društva civilizacijskim vrednostima.
Za Ćosića oni nisu dovoljno Druga Srbija.
Nije dobro, nema opravdanja, kad se neki pristojan svet, spreman na suočenje s prošlošću, na nepomirljivu borbu sa nacionalizmom i fašizmom, olako, nehajno, neznalački, proglašava nepostojećim. Taj pristojni svet je Druga Srbija, nije mrtva, možda je vampir, to nije sintagma koja ne postoji, suvereno pravo na njeno negiranje, inače, pripada svakovrsnom ološu sa srbijanske javne i političke scene, onima što posežu za pretnjama spiskovima, primitivnim vređanjem.
Izmišljotina sa kontinuitetom
Druga Srbija, ono što je, kako kaže Bora Ćosić umrlo, ima različite pojavne oblike, u svakom slučaju, i dalje se za sve njih može konstatovati da ono što je rekao čovek sa Ćosićevog kratkog spiska Radomir Konstantinović: “Ako vas pitaju šta je Druga Srbija, šta je bila i šta će biti, slobodno recite: Druga Srbija je Srbija koja se ne miri sa zločinom” (intervju Radiju Slobodna Evropa, 2002).
Druga Srbija najčešće se vezuje za Beogradski krug, njegovi osnivači najviše su iritirali tadašnji (1992) režim, ali je već u vreme njegovog stvaranja postojao niz antiratnih grupa i organizacija. “Apsolutno je bilo nemogućno, duboko ponižavajuće, ćutke trpeti nacionalistički teror… Ovo (Beogradski krug, prim. aut.) je bio otpor. I to otpor usamljenika. Veoma potreban i veoma opasan: protiv nas je bila vlast krvavog režima, ali i većinska opozicija, ogrezla u nacionalizmu. I još više: susedi, rodbina, čak i dojučerašnji prijatelji, od kojih su mnogi prestali da mi se javljaju na ulici”, zapisaće Konstantinović u sećanjima na formiranje Beogradskog kruga.
Danas je opasno istinom se suprotstavljati vladajućoj retorici mržnje, ne manje krvožednim nacionalistima koji jedva čekaju da omirišu barut i kama-demokratama, ratnim profiterima, direktnim ili indirektnim uživaocima ratnih poraza u kojima su osramotili jedan kolektivitet užasnim neljudskostima, nanošenjem bola i patnje drugima, ubijanjem, sakaćenjem, silovanjem, progonom.
Upravo to, suprotstavljanje, rade mnogi u Srbiji, rizikujući zbog istine, mladi ljudi koji poučavaju još mlađe, one koji se nisu ni rodili u vreme zverstava počinjenih i u njihovo ime. Oni koji širom Srbije drže predavanja, seminare, tribine, ne znajući da li će prostor u kome govore napustiti razbijene glave; koji istražuju i publikuju ratne zločine, govore i pišu o njima, ma koliko to nekad delovalo iracionalno.
U ime normalnosti
Nema, zapravo, ničeg novog za Boru Ćosića u ignorisanju neoborivih činjenica u življenju srbijanskog društva u laži; kazao je autoru ovog napisa i to da to društvo živi “kao da nisu počinjeni zločini”. “To posebno, ali, kao da oni, samo zbog toga što nisu imali vojni poraz (oni su ga imali, ali, drukčije je kad te tuku precizno, najmodernijim raketama). To je bilo za mentalitet srpskog naroda loše, to je, inače, onaj mentalitet koji je vrlo opak. Oni, kao, nisu nikoga uništavali, nikoga ubijali, ima mnogo ljudi, normalnih, intelektualaca, koji tvrde da se Srebrenica uopšte nije ni dogodila.
A kada sam počeo da dolazim u Beograd, uvek sam bio kod Konstantinovića. U međuvremenu, uvek smo imali telefonsku vezu, kao što sam imao i vezu sa Bogdanovićem (Bogdan, prim. aut.) koji je bio u Beču. Kad god smo bili u Beču, išli smo kod njega i to su bile veze sa njihovom organizacijom. A sa Borkom sam, takođe, imao neprekidnu vezu, stalno smo se čuli, ponekad i viđali. I ona je putovala, dolazila u Berlin, bili smo kao jedna familija” (Remarker, 15, jul 2019).
Nema Bogdana, nema Borke, ostalo je još ljudi koji žele da saznaju i prenose istinu drugima. Ima antifašista koji brane manjine, migrante, koji brane slabije, malobrojnije, siromašne i ugrožene državnim nasiljem; ljudi rešenih da čitav obrazovni proces ne prepuste realizatorima sumanute ideologije.
Oni su žrtvovali izvesnu udobnost zavaljenih analitičara, zato što im je, baš kao i Konstantinoviću, nepodnošljiv teror nacionalizma. Ne daju da Srbija bude crna rupa u kojoj se osim tog terora dešavaju samo pljačka i organizovani kriminal.
Ima naučnika, profesora, lekara, novinara, advokata, onih koji se nisu ogrešili o suštinu svog poziva, o humanističke principe, profesionalne uzanse.
Ima Druge Srbije
Ima umetnika koji su progovorili filmovima, romanima, pesmama, slikama, muzikom, ljudi koji organizuju regionalne festivale, komuniciraju sa svetom.
To je Druga Srbija – zamislimo da je nema. Da nema Žena u crnom 11. jula na Trgu Republike da u naše ima kažu kako znamo da je u Srebrenici počinjen genocid, da ih nema da nas svakog 27. februara podsete na ubijanje putnika iz voza 671 otetih u Štrpcima, da ne govore protiv rata, nasilja nad migrantima, porodičnog nasilja, patrijarhata. Da nema Fonda za humanitarno pravo koji rudarski iskopava dokumente o počiniteljima ratnih zločina, našim ljubaznim susedima krvavih ruku, Helsinškog odbora i njegovih istraživanja, Inicijative mladih koja uporno edukuje devojke i mladiće o ratnim zločinima, Građanskih inicijativa, usmerenih ka jačanju potencijala civilnog društva, brojnih lokalnih alternativnih grupa, spremnih da se u malim sredinama, tamo gde je najteže, suprotstave lokalnim moćnicima. Pravnika koji imaju znanja da sačine zakonske tekstove u skladu sa evropskim merilima, advokata koji sve njih zastupaju kad budu meta huligana i režimskih nasilnika.
Nije idealno, naravno, ne gajimo iluzije, ima neprincipijelnih svađa i razmirica, sukoba, optužbi i presuda. Ali, Druga Srbija nije umrla, rekosmo li. Malobrojna je, ali nije ratovala, ni triput, ni jednom, bila je časno dezerterska. Neće biti većinska, uvek je bila dovoljno velika da smeta nacionalističkoj Srbiji.
Margina koja obeležava
Druga Srbija je kad novinar napiše tekst o masovnim grobnicama u Batajnici, a Biljana Srbljanović ga koju godinu kasnije podeli studentima. Među kojima i Ognjenu Glavoniću. Koji, u saradnji sa Fondom za humanitarno pravo, snimi dokumentarni film Dubina 2 (kodni naziv operacije uklanjanja leševa Albanaca ubijenih na Kosovu) i igrani Teret. Dubinom 2 osvoji nagrade za najbolji film u Londonu, Firenci, Sankt Petersburgu, Majorci, Prizrenu, Zagrebu. Nakon svetske premijere na festivalu u Kanu, Teret je prikazan na 70 festivala širom sveta, na kojima je osvojio više od 20 nagrada.
Postao je istorijska činjenica par excellence, za neko drugo vreme kada neće moći da ga tretiraju kao antisrpski izdajnički artefakt.
I, kako to, nema Druge Srbije; nema je formalno, nema članske karte, nema ta Srbija Savet Federacije, nema nikakav politički savet. Političari joj ne mogu ništa, mogu da budu deo nje, što neki malobrojni i jesu. Nema članskih karata, nema opomena pred isključenje, svako radi iz ljubavi i zato što želi i mora tako, ne može drugačije (jedno ne isključuje drugo, naprotiv).
Borka Pavićević, osnivačica i direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, jedna je od peronifikacija Druge Srbije, unekoliko se razlikovala u poimanju sadašnjosti i budućnosti od glavnog lika ove priče:
“Da nije bilo Beogradskog kruga, ne bi bilo mogućnosti da se izvede nešto što je jedan pisac rekao: jednog dana će se videti da su najveći izdajnici bili najveći patrioti. Ne bi bilo tog traga i primernosti, ili, kako da kažem, smisla otpora. Ne bi bilo nekih karijera, ili života koji su ljudi nastavili da nešto rade pod tim uticajem, bilo da su pisali, snimali, govorili. To obeleži ljude i to vidiš posle, u dugom toku vremena. Ja sam sigurna da će postojati generacije koje će govoriti, pisati, veliko je pitanje pisanje te alternativne istorije, ali do njega će doći. Ljudi istražuju, imaš mlade istoričare, imaš ljude koji rade nešto. Da je to postojalo, a to na neki način spašava jednu sredinu, ali dalje nemaš pretenzije toga spasa. To jedna istorijska činjenica koja je važna kao i druge istorijske činjenice. Ja bih se sada setila opet jedne dosta ključne rečenice Radomira Konstantinovića, a ona glasi: ono što je jedanput u istoriji marginalno, ono postaje u jednom času centralni put.”