Ponovo prepoznatljiva identična dobra vest iz Srbije: uvodi se obavezni vojni rok u trajanju – ovoga puta – od četiri meseca; prva je loša strana ove tobožnje vesti koja je odaslata iz državnog vrha (Aleksandar Vučić), to što nije vest, već propagandna izmišljotina; druga, pak, da bi od ove avanture, kada bi se ušlo u njenu realizaciju, imali koristi tek određeni slojevi stanovništva, muzičari i ugostitelji. A neki bi, fakat…
Značajne bi se količine novca u restorane i kafane upumpalo ispraćajima, jer nezaboravni su mega spektakli, ti dansmakabristički rituali sa pevanjem i oblokavanjem, na koji su trošene impozantne količine para, da bi, kao u jezivoj srpskoj inadžici Moj Milane kad u vojsku pođeš, crkli “svi naši dušmani”. Pevalo se u inat, prikrivala teška depresija odlazećeg guštera koji tek naslućuje šta ga je snašlo (“Nemoj, majko, da me pratiš / Od kućnoga praga dalje / Ne sme majka da zaplače / Kad u vojsku sina šalje”). Bilo je, pamte stariji, i kolodvorskih finala bratije koja se uz tešku muku prisećala ko je odlazeća uzdanica, zaurlavajući neizbežnu patriotsku kletvu “Oj mašino, slomila točkove / Što rastavi najbolje drugove!”
Šta sve možeš kad nisi vojnik
Propevaće na tu temu svoju sjajnu rifovanu deskripciju i elegiju, svojedobno još uračunljivi roker, dok nije postao vojnik, najpre “Piletina, pivo, pijani kreteni”, a pred poslednju fazu nezaboravne soldateske i svojevrsnu pacifističku himnu koju treba uknjižiti kao poročni vapaj protiv velike Srbije. Čije su se konture već nazirale na obzorju: “Dok ja našu domovinu čuvam / Umesto da sedim i da duvam / Dok se bavim oružanom silom / Ti se krešeš sa nekim civilom”.
Sve se ponavlja kao farsa, a ko nipodaštava ideju srpskog sveta na krivom je putu; uz to, zasad, propagandno trabunjanje, ide verbalno, političko, obaveštajno iživljavanje Srbije po regionu, nazvano od milošte srpski svet, što bi valjalo učvrstiti stajaćom neprofesionalnom vojskom koja bi postepeno popunjavala šupljikave strojeve razvaljene odlaskom profesionalnih vojnika i oficira. Vojskom koja će, posle četiri meseca obuke – ‘ajte, molim vas – upravljati skupocenim oružjem, kupljenim iz budžeta sa temeljnim elaboratima i oficirskim analizama koje ne sadrže odgovor na pitanje ko će koristiti tu gvožđuriju. Usfalilo para (samo) za pristojne plate profesionalcima, pa valja njihove odlaske, na duže staze, nadomestiti svežom krvlju. Dobiti, pritom, solidne količine mladih mozgova za dodatnu indoktrinaciju na časovima moralno političke nastave.
Podsećanje na zločinačku tradiciju
Ništa nije izmišljeno, još nema realizacije ideje odlazećeg dverjanina (Pokret Dveri) Boška Obradovića koji je zahtevao uvođenje nezaboravne predvojničke obuke od jaslica do doktorskih studija, ali u vojsci se može koješta naučiti o desetercima i mitovima, slavnoj kama tradiciji poštovanja Ženevske konvencije, odbrani svoga i fluktuirajućih granica tog “našeg”. Logično je da deo edukativnog programa bude i nova istorija o preseljenjima, etničkom glancanju, te, praktičnije, o asanaciji terena na kojem nakon humanitarne intervencije ostaju nepokopani leševi žrtava. Kopanje rovova, ali, svakako, i masovnih grobnica, obuka iz osnova savremene srpske niskogradnje.
Teško je bilo godinama odlučiti se za uvođenje vojnog roka – on je, podsećaju stručnjaci – zakonski tek “suspendovan”, ili zamrznut, a visoki oficiri nariču da već 13 generacija nema obavezne vojske, ali ni rezervnog sastava. Poslednji krug dogovora u vezi sa služenjem vojske otvorio je prošle nedelje svojom najavom srbijanski ministar vojni Miloš Vučević: “Imamo potrebu za obukom i popunjavanjem rezervnog sastava. Mi imamo 13 generacija gde nije bilo obaveznog služenja vojnog roka, 13 generacija je izašlo iz rezervnog sastava Vojske Srbije. Naše potrebe, odbrambene i bezbednosne, su da imamo nove regrute, nove obveznike i novi sastav, koji je uvek spreman da čuva državu. To ne znači da se spremamo za sukobe ili da su neki ratovi na pomolu”, kazaće ministar.
Nova hronika i pidžama
Ne tako davno (januar 2017.) predsednik Srbije Aleksandar Vučić imao je drugačiji stav. “Dobro je to što Srbija ima profesionalnu vojsku, u koju treba da ulaže više. Takva vojska će biti opremljena i spremna da zaštiti Srbiju u svakom trenutku. Razmišljamo o modernizaciji vojske. Imamo profesionalnu armiju, mislimo da ona može da da najbolje rezultate. Kada je reč o uvođenju obaveznog vojnog roka – to nije realno. Vojska se mora modernizovati, jer resursi ističu”, kazao je Vučić.
Ponešto se promenilo, jer već u avgustu 2018. predsednik se svađa sa zamišljenim protivnikom: “Teško vam je da tri meseca nameštate krevet i pidžamu stavljate ispod jastuka, ali hoćete da jurišate na Kačanik i Đakovicu? Koga lažete i obmanjujete?“ Rekao je, ipak, i to da na ova dva toponima ne treba jurišati, samo ih je pomenuo ‘nako, da se čuju. Valjda je isto i sa pomenutom pidžamom ispod jastuka (u vojsci se pidžama ne stavlja ispod jastuka, da ne bude zabune).
I konačno, u poslanici na pravoslavni Božić, kazaće Vučić da, izgleda, profesionalni vojnici neće da rade bez para, da žive na ivici egzistencije. “Kada god postoji neka kriza na jugu Srbije, nama se tri odsto ljudi skine iz armije. Ceo život ih školujemo i plaćamo da bi jednom poslužili svojoj zemlji, a čim dođe kriza njih tri odsto se skine“, rekao je Vučić.
Prigovor. Onih 12 hiljada (podatak Vojnog sindikata) što se “skinulo” vojnici su po ugovoru i nisu školovani “celog života”, a nisu ljudski ni plaćeni. Krizu na Kosovu izaziva Srbija, poput onog oružanog upada seljaka-desperadosa u Banjsku, pa očekuje da se neko ne skida.
Uprkos tome što je, izgovoriće predsednik u poslanici, vojska “stostruko jača nego što je bila i samo strašno pokvaren čovek može da poredi armiju danas i pre 10 ili 15 godina“.
Specijalci ili lekari specijalisti
Tu niko ne pozva Hitnu pomoć, pa saslušasmo i zapanjujuću mudrost da “bez vojske nema države“.
“Pojeli bi nas za noć, svi zajedno“, izustio je predsednik i svoju stratešku analizu o sudbini nacije, ako ne uvede vojni rok.
To što je bilo u Banjskoj – bilo je, ne ponovilo se. A da je Srbija imala specijalce, kao što je u februaru prošle godine najavio Vučić, druga bi se koračnica gazila, ne bi morao da šalje na Kosovo Milana Radojičića i njegove seljake, ko zna dokle bi specijalci došli. Lepo je predlagao da se u vojsku primi pet hiljada specijalaca koji bi imali platu od tri hiljade evra, dvostruko veću nego lekar specijalista; kazali stručnjaci da to ne ide baš tako, da se specijalne jedinice stvaraju godinama. Ostatak normalnog sveta po Srbiji, pak, misli da su obećane zarade neprimerene u državi iz koje lekari specijalisti beže ne osvrćući se.
Istina, to sa tim specijalcima (72. padobranska, “Kobre” i 63. padobranska koju su iz Sarajeva isterali vatrogasci) dobro je krenulo; Vučić će u aprilu kazati da je uspešno okončan “prvi talas”, te da je počeo drugi. Već u avgustu bilo je izvesno da se predsednik žešće prevario, nije bilo pet hiljada novih specijalaca, nego je samo 250 prijavljenih prošlo osnovnu obuku. Vojska do danas krije broj prijavljenih.
Srbija trenutno ima oko 20 hiljada nezadovoljnih profesionalnih vojnika, a okružena je državama koje su u NATO; ima li čega logičnijeg – podsetimo se i činjenice da opozicija ima svoje eksperte – nego da izgrađuje morsku mornaricu, pošto rečnu već ima. Bojne brodove kupiti, korvete, krstarice, nosače raspalih aviona.
Konačno izaći na more
Lako bi se ostvarili vekovni srpski snovi o izlasku na more: “Nerazumno je da država koja je najveća u regionu nema mornaricu, koja bi mogla da da značajan doprinos stabilnosti Mediterana. Okvir bi bili strateški ciljevi definisani sa zemljama Kvinte i jadranskim državama. Pitanje vojno pomorske baze može da bude rešeno, u opštem interesu, dugoročnim ugovorom o međunarodno javnopravnom najmu”, napisao je u autorskom tekstu za Vreme Nebojša Zelenović, kopredsednik stranke Zajedno (Vreme, februar 2023.).
Čak i u Srbiji malo je tako antologijskih primera gluposti u društvu.
Aleksandar Vučić je 2018. izašao sa procenom da bi ponovno vraćanje obaveznog vojnog roka koštalo od 90 do 130 miliona evra godišnje u zavisnosti od toga da li bi obuka trajala tri ili šest meseci. To je deseti deo vojnog budžeta, jer je za Ministarstvo odbrane i Vojsku Srbije budžetom za 2024. planirano 1,3 milijarde evra.
Kakva jeftinoća, pa, čitav projekat koštao bi manje nego nacionalni stadion, a još bi se vaspitno zapušteni adolescenti naučili sklapanju i čuvanju pidžame u uslovima vanrednog stanja RBH (radijaciono-biološko-hemijske) opasnosti i iznenadnih naleta agresorskih dronova, umesto krhotina pobeđene NATO avijacije iz 1999.
“Kol'ko ja kontam, oni, kao, hoće da se ocijepe, a mi im, kao, ne damo”, rekao je desetar nesrećne sudbine Bahrudin Kaletović, najpoznatiji vojnik iz slovenačkog rata.
Svi normalni su se ocepili, Srbija sanja za sve novce.