foto: Dženat Dreković/NOMAD

Tončić: Smrt u prisustvu vlasti

Težak početak nove 2023. za ostatke profesionalnog novinarstva u Srbiji, teška i neshvatljiva smrt kolege Vladana Radosavljevića, nekadašnjeg direktora programa Nezavisne televizije Studio B, suosnivača Produkcijske grupe Mreža, urednika, učitelja mladih novinara. Vladana su na planini Kosmaj nadomak Beograda, kod sela Mala Ivanča, izujedali psi obučeni da ubiju. Na simboličkoj ravni, profesionalnog novinara ubili su psi, što je tragična istina o novinarstvu i demokratiji u Srbiji. Ako samo odškrinete bilo koja vrata institucije u Srbiji, čućete režanje koje najavljuje smrtonosni napad. Oni smeliji, videće čeljusti.

Psi su bili rase staford, jedan je mešanac staforda i pitbula, a treći krupni mešanac nepoznatih rasa. Vladanu je u pomoć pritekla supruga koju su psi takođe napali, ali ju je spasila žena koja je tu šetala psa.

Mesto stradanja je zapravo uličica kojom je Vladan šetao, dakle, nije bio ni blizu poseda sa kojeg su došli psi, očito ostavljeni bez nadzora.

I još malo jezive faktografije, povređena i izujedana Vladanova žena Olga smeštena je u bolnicu, a serum protiv tetanusa koji je trebalo da primi nađen je tek kasno popodne (nesreća se dogodila u jutarnjim časovima). Nije kraj, psi ubice imali su ogrlice sa pločicama na kojima je napisan broj telefona vlasnika. Avaj, njihov vlasnik je na robiji zbog dilovanja droge; ženu koja je hranila pse plaća vlasnikova majka koja živi u Francuskoj.

Ljudi koji su poznavali Vladana ne mire se sa ovom činjenicom. Jedna je koleginica odaslala poruku na društvenim mrežama: “Najpitomijeg čoveka ubili su besni psi”.

Vladan Radosavljević stradao je na način nedostojan ljudskog bića i to nije tek  činjenica o velikoj nesreći, nego i slika današnje Srbije. Nikom od ove konstatacije neće biti lakše, ali obaveza nam je da izgovorimo i napišemo to da je Vladan ubijen u državi Srbiji koja se još jednom delegitimisala i pokazala mestom nebezbednim, opasnim, štaviše, za život i omeđenim prostorom u kojem caruju nezakonitost i prezir prema bilo kakvim naznakama normalnosti.

Izliv amonijaka u mozak

Urednik nedeljnika Vreme, Vladanov prijatelj Filip Švarm, zapisaće i izgovoriti: ”Riječ je o tome da su govor mržnje i netrpeljivost sa televizijskih ekrana postali standard društvenog ophođenja, uličarski maniri – pokazatelj dobrog ukusa, nasrtljivost i nasilje – mjera uspjeha u životu. Srbija nerijetko djeluje poput čopora pasa: hijerarhija se uspostavlja agresijom i ugrizima odozgo prema dolje na bezbroj mjesta, a isto tako i održava. U ovom duhu vremena postali su samorazumljivi bahatost, odbijanje dijaloga i sila. Zašto onda neko ne bi držao pse-ubice ili na sličan način hranio osjećaj vlastite moći i statusa u čoporu? Vladan Radosavljević je čitav život proveo u borbi protiv navedenog. Nikad se nije prestao čuditi kako je to, uopće, moguće.”

Utehe nema, a bilo je još mirnodopskih žrtava; koliki će skor biti kad Srbija podvuče crtu – a zasad joj ne pada na pamet da to čini – kao da je nevažno potencijalnim, ali izvesnim žrtvama, vlasnicima i neubrojivim korisnicima poslovne sposobnosti i biračkog prava.

Iako se živalj ovdašnji žrtvuje kao prasad na klanicama uoči minulih blagdana, stiče se snažan utisak da ovaj mafijaški provizorijum doživljava kao ekranizovani rajski vrt sa televizija na kojima caruju urednici i TV zvezde poganih jezika i patološke mržnje prema istini. Besni psi i širok spektar hemijskih elemenata i jedinjenja obeležili su kraj prošle i prve dve nedelje ove godine. Kao da je odjednom skupina opasnih ljudi odlučila da vabi smrt da vazduh i zemlju pretvori u kombinaciju opasnih elemenata iz Mendeljejevljevog periodnog sistema, završavajući popis opasnih materija i neokončane profitabilne poslove. Naravno, nije se sve dogodilo namah, i nije reč o jučerašnjem problemu. Iskakanje vagona iz netom rekonstruisanih šina srbijanski je sport koji, sistemom spojenih sudova, smešta sveprisutnu ugradnju (podrazumevajući postotak koji ide kumu) u partijsku kasu vladajućih patriota i na lične račune zapovednog kadra.

Amonijak kao sudbina

Dve su osobe smrtno stradale, a više od pedesetoro zadržano je u bolnici zbog simptoma trovanja, nakon akcidenta, odnosno kada su na deonici pruge Niš-Dimitrovgrad između Pirota i sela Staničenja, kod mesta Sopotski Han, 25. decembra oko 17.30 časova iskočili vagoni na kompoziciji teretnog voza koji je prevozio amonijak (obnovimo gradivo, NH3, jedinjenje vodonika i azota, važna industrijska komponenta koja se koristi u proizvodnji lekova, đubriva, eksploziva). Izvrnula su se četiri vagona, gas iz jednog je iscurio u atmosferu. Lokalna samouprava Pirota saopštila je da amonijak nije došao u dodir sa rekom Nišavom, ali su danima nakon akcidenta građani upozoravani da ne piju vodu iz gradskog vodovoda. Zatvorene su, toliko je pameti ipak bilo, škole i vrtići.

Niko ne može sa sigurnošću da potvrdi ili demantuje saopštenja pirotskog gradonačelnika o tome kada je prestalo curenje amonijaka, ali su sva upozorenja stanovništvu ukazivala na alarmantnu situaciju.

I kolateralna šteta: na deonici puta od Pirota do Bele Palanke je zbog gustog dima od amonijaka 25. decembra uveče došlo do lančanog sudara. Ministarstvo saobraćaja i građevinarstva formiralo je dve komisije; to obično znači da od posla nema ništa, pogotovu što je javnost o svemu informisao ministar Goran Vesić. Ministar je ne trepnuvši izmislio da će rekonstrukcija pruge Niš-Dimitrovgrad koštati svih 270 miliona evra (ima l’ nekog da izađe na izbore!) i da će, ovo je možda i moguće, radovi početi do juna ove godine.

U svakom slučaju, Srbija amonijak koristi, izvozi, šeta sumnjivim dresinama po državi zapuštenih pruga, od Pančeva, u kojem je jedina fabrika koja ga proizvodi, često preko Beograda kojem poslednjih pet godina preti katastrofični scenario, naočigled vlasti koje u to, kazaće gradonačelnik Aleksandar Šapić, “ne mogu da veruju”.

Pruga na kojoj se izvrnula kompozicija osposobljena je 14. januara za saobraćaj i njome će vozovi moći da se kreću brzinom od 20 kilometara na čas.

Niko ne može da veruje

Dva dana ranije, međutim, ponovo je došlo do amonijačnog akcidenta, kada se unutar kruga dilera amonijaka, firme Saga, izvrnula hladnjača. Kako su javili elektronski mediji, u toku noći, amonijak je počeo da se izliva, a desetak stanovnika pančevačkog naselja Topola zatražilo pomoć lekara. Sa velikim zakašnjenjem oglasila se lokalna samouprava i saopštila da nema opasnosti. Vlasnik firme i vozač cisterne su uhapšeni. Ništa, naravno, nije urađeno po logici koju nameće akcident; novinar nezavisnog portala Pančevo si Ti Nenad Živković kazao je da se građanima tokom noći niko nije obratio. “Bilo bi mi logično da se ovde pojavila noćas ministarka za zaštitu životne sredine, dežurni u armiji, šef BIA, bilo ko da uputi poruku građanima, da kaže ili da je počeo postupak evakuacije okupite se na tom i tom mestu čekaće vas organizovan prevoz, pomozite sugrađanima i komšijama ili – ostanite, sedite gde ste, čekajte dalje informacije instrukcije i pomoć“, rekao je Živković.

Akcident se dogodio blizu Beograda i podsetio na to da se kroz glavni grad, čak i kroz tunel u centralnoj beogradskoj opštini Vračar, obavlja transport opasnih materija od 2018. Nadležne službe godinama upozoravaju na opasnost; ako bi došlo do curenja ili požara u tunelu, posledice bi bile katastrofične. Godinama se ne ispunjavaju uslovi koje propisuje protivpožarna inspekcija, a procena rizika od katastrofe nije urađena. Još jednom gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić, koga su o svemu obavestili novinari, ne u medijima, nego na konferenciji za medije: “Prvi put čujem da se kroz Beograd prevoze opasne materije. Ne mogu da verujem da bi to neko radio kroz grad i kroz državu”, isijavao je zbunjozu dr Šapić.

Stranci traže…

Eh, vreme za pauzu (pušenje je štetno po zdravlje), možda i za nekorisne refleksije o fildžanima manjka, mirnodopskim žrtvama režima Aleksandra Vučića.

Da se vratimo na laganije teme, ova zvuči kao ornamentalni detalj srbijanskog horora: vagon teretnog voza u kojem se, do akcidenta koji se dogodio 29. decembra prošle godine, nalazila fosforna kiselina, ispao je iz šina u blizini Zaječara (istočna Srbija).

Au, ovde vagoni izleću iz šina kao u Kapelskim kresovima (za mlađe, reč je o partizanskoj seriji u kojoj je miner Prsan istinski dušmanin italijanskih kompozicija).

Voz je išao iz pristaništa Prahovo ka Šapcu i prevozio je fosfornu kiselinu za potrebe fabrike Eliksir Zorka, baš kao i onaj što je terao amonijak, pa zastao kod Pirota.

I još malo o ugradnji, ili državnom poslu (Eliksir?); marta 2022. ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Tomislav Momirović, netom po završetku rekonstrukcije pruge Zaječar-Knjaževac izustio je (pripremimo se) da je “svestan da je pruga u lošem stanju” i da ne bi bila puštena u saobraćaj “da nije bilo pritiska od strane velikih kompanija”.

Tačno je jedino to da pruga nije rekonstruisana i da su novinari na mestu iskliznuća vagona videli na njoj zavrtnje iz 1962.

Da je neka država, pa da ministra teraju drito na robiju. Ili da mu se odredi mera obaveznog medicinskog zbrinjavanja.

Ipak, zvezda prednovogodišnjeg akcidenta bio je portparol zaječarske policije Aleksandar Bogojević koji je utešio stanovništvo Zaječara i okoline: “Ljudi ne treba da brinu, situacija nije kao u Pirotu“.

Te sreće.

Epilog izabranog nestajanja

I konačno, 12. januara predsednik Srbije se oglasio povodom pruga; nije ovo izmišljotina, izvrnutih vagona ne beše u njegovu solilokviju: “Za ovih 10 godina smo izgradili 108,1 kilometar novih savremenih pruga, rekonstruisali 781,5 kilometara pruge i sada očekujemo da završimo novih 156 kilometara, a u planu imamo preko 2.026 kilometara izgradnje i rekonstrukcije pruga.”

Beše i koja o ugradnji, skoro kao uputstvo za upotrebu: “Nekad je bolje da platite i nešto više, ali da završite ranije, jer onda vidite rezultate kakve smo postigli na pruzi Beograd-Novi Sad”.

Kad platite “nešto više” u Srbiji od prijateljskog kineskog izvođača (ili je reč o projektantu) dobijete ono što su Železnice Srbije nazvale “lošom geometrijom koloseka”. Direkcija Železnice naložila je mašinovođama da brzinu voza na četiri deonice sa 200 spuste na 160 kilometara na sat. Opoziciona Stranka slobode i pravde ustvrdiće da je saobrćaj na tim deonicama “nebezbedan”. Železnica je morala da demantuje svoju priču o geometriji koloseka, pripisala je smanjenje brzine voza do Novog Sada kradljivcima opreme sa pruge, a srbijanski je predsednik kazao da će tražiti strože kazne za počinioce (zamislimo ružnu reč za predsednika).

Kome još nije jasno uputstvo za upotrebu 781 kilometra rekonstruisanih pruga i 108 kilometara novoizgrađenih (izmišljotina), neće mu biti jasno zašto u Srbiji mora da se čuva pasa koji rastržu ljude, vozova i kiselina, manijaka koji gaze decu na pešačkim prelazima. Saksija sa balkona – možda padaju i drugde, ali u Srbiji padaju sistemski. Ideološki, u nedostatku osmišljenih ciljeva i u atmosferi profitabilne obmane koju realizuje surova oligarhija.

Možda je kasno da se Srbija probudi iz sna – izabrala je kozanostrinsku presudu: spava s ribama.

Bojan Tončić