foto: Dženat Dreković/NOMAD

Tončić: Vatra, snovi i laži

Velika Srbija i zapaljeni ljudi

Ne ide baš Srbiji u poslednje vreme, poslednjih tridesetak godina, naime, na hiljade nevinih žrtava njene politike hegemonističkog kontinuiteta reklo bi ovo preciznije, ali svejedno, ne bi to dospelo do življa s ove strane Drine, ima on svoju istinu u koju se, nekako, zavisno od kreativnosti mirnodopskih zlikovaca, uklapa i Milan Lukić. Vođa srbijanske državne bande Osvetnici, naoružane i opremljene skupine ološa koju će Srbija već prve godine svoje agresije na Bosnu i Hercegovinu ustupiti sestrinskoj Vojsci Republike Srpske. Za početak priče, nije oslobođen izdržavanja kazne.

Ne ide, dakle ni Lukiću, evo, na tridesetogodišnjicu prve žive lomače za koju je osuđen (doživotna kazna zatvora), Mehanizam za međunarodne krivične sudove (MMKS) odbio je njegov zahtev za puštanje na prevremenu slobodu. A u Haškom tribunalu osuđen je zbog progona na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi, ubistava, nečovečnih dela, istrebljenja (zločina protiv čovečnosti) i okrutnog postupanja.

Naravno da priča o državi zločinačkog kontinuiteta i – da ne bude zabune, onima koje predstavlja – pa i Lukiću koji je na njenom teretu kao korisnik budžetskog paušala (za pojačanu ishranu, duvan i grickalice), ima zajednički imenitelj, put ove tvorevine u Evropu. O tome je, doduše, bilo raznih tumačenja (sad već klizimo u širinu, ali, sledimo tok), pre 30 godina, kao i danas; bilo je realista i protivnika: “Evropska Srbija jeste marginalna Srbija i upravo kao takva, kao marginalna, jedina moguća budućnost Srbije”, kazao je Radomir Konstantinović, prvi predsedavajući Beogradskog kruga. Na drugoj strani, mejnstrim je imao svog surovog ideologa: “Ja mrzim Evropu, jer je namerna da uništi moj narod. I mrzeću je sve dok ubija Srbiju i Crnu Goru. Evropa nije na raskršću, kako misli Istorijski institut SANU. Evropa ima svoj jasno postavljeni cilj: da satrapstvom Americi potčini Rusiju, a da bi potčinila Rusiju i osvojila njene sirovine i energente, mora da osvoji i potčini Balkan i Srbiju. Tom potčinjavanju suprotstavio se srpski narod uz snažnu moralnu podršku grčkog naroda i dela makedonskog. Ostali su se predali i ponudili se da pomažu agresiju na Srbiju”, napisao je doživotno neosuđeni Dobrica Ćosić.

Nečuvena surovost

Zakuvava se, neće ovo na dobro. Vratimo se povodu, Milan Lukić hoće kući, traži pomilovanje, i navodi čak i to da ga je služenje kazne u Estoniji osam godina sprečavalo da viđa svoju decu koja žive u Srbiji, čime su prekršena ljudska prava. Do dece dođosmo, bilo ih je i u Višegradu.

Milan Lukić je u dve kuće, u kući Adema Omeragića u Pionirskoj ulici zapalio 53 osobe; u jezivom požaru izgorela su deca, među njima beba od tri dana. U kući Mehe Aljića na Bikavcu bezumni zločin je ponovljen, Lukićevi Osvetnici zapalili su najmanje 70 Bošnjaka, jedina je preživjela Zehra Turjačanin. “Požari u Pionirskoj ulici i na Bikavcu najgori su primeri nečovečnih postupaka jednog čoveka prema drugom. U istoriji ljudske nečovečnosti, koja je već isuviše duga, žalosna i ogavna, požari u Pionirskoj i na Bikavcu zauzimaju istaknuto mesto. Na kraju dvadesetog veka, obeleženog ratom i krvoprolićem kolosalnih razmera, ovi užasavajući događaji ističu se po gnusnosti spaljivanja, po očiglednom predumišljaju i proračunatosti koji ih definišu, po tome kako su žrtve iz čiste bezdušnosti i surovosti sprovedene, zatvorene i zaključane u te dve kuće da bi se našle potpuno bespomoćne u paklu koji je onda nastao, po stepenu boli i patnje koje su žrtve trpele dok su žive gorele. U tom činu zatiranja svakog traga pojedinačnim žrtvama, počiva nečuvena surovost koja itekako mora povećati težinu koja se pripisuje ovim zločinima”, rekao je, prilikom izricanja doživotne kazne zatvora Milanu Lukiću predsedavajući Sudskog veća Haškog tribunala Patrik Robinson.

A Lukićeva deca u evropskoj Estoniji ne mogu da viđaju oca. Koji tvrdi da je nevin.

Stvarno mu ne ide, drugačije je planove imao, ne tako davno, pre samo šest godina: “Evropski sud za ljudska prava u Strazburu i evropski zakoni ne dozvoljavaju kazne preko 20 godina. U Velikoj Britaniji se može dobiti do 25 godina, ali u Holandiji ne više od 12. Ako uzmemo 20 godina, manje jedna trećina zbog dobrog vladanja, već sam deset godina odležao, za tri-četiri godine možemo da pijemo kafu na Rekoleti (Buenos Ajres).”

Klaonica kod Milana

A tamo ga, kaže, voleli, čudio se i šef policije kad su ga priveli; sigurno bi u Argentini bio dočekan kako dolikuje: “Zašto me ne bi prihvatila nakon što su onako prihvatili nacističke vojnike?”

Ima logike. Možda bude i neko kolektivno skraćenje, generacijsko, kao u JNA, pa dva dana kad daš krv. Ili, kao što to kazivaše bivši srbijanski predsednik Tomislav Nikolić, možda ih sve puste da fakultativno robijaju u Srbiji, kao što je predlagao portparol smrti Ivica Dačić. Da budu robijaški heroji. “Ovo je čas kad iz Haškog tribunala treba da izađu svi Srbi, zato što, ako Oluja nije bila zločin i ako Haradinaj nije počinio zločin, gde će naći zločin kod političara, komandanata vojski i policije Srba koji se nalaze u Haškom tribunalu”, izustiće novembra 2012. Tomislav Nikolić.

To beše prilika i za Lukića

Ima i sećanja: “Ja sam Milan Lukić, imam 25 godina i došao sam da koljem Muslimane”, kazao je monstrum svedokinji haškog tužilaštva Mirsadi Kahriman, maja 1992. na višegradskom mostu. Potom je Milana i Sredoja Lukića (brat i saučesnik, 30 godina robije) videla u još nekoliko prilika, a dva puta je, tvrdi, prisustvovala ubistvima i drugim zločinima koje su počinili. Svedokinja je rekla i to da su Milan i Sredoje Lukić tri puta dolazili u kuću njene komšinice i da ju je Milan Lukić 18. maja 1992. ubio hicem iz automatske puške.

Nikoga nije ubio, kaže Lukić, sve je izmišljotina, podmetačina, zamena identiteta, zapaljeni ljudi su, zapravo, živi (njih sedamnaestorica), a nema tragova o tome kako je benzin proliven i sličnih kriminalističkih detalja koji bi, valjda, nedvosmisleno ukazali na zlikovčevu nevinost. Nema pokajanja, priznanja krivice.

Milan Lukić i Srbija danas

“U zahtevu Lukić takođe ulaže niz podnesaka kojima osporava konačnu presudu protiv njega, tvrdeći da je nevin i da mu je podmetnut zločin koji nije počinio“, konstatuje u svom aktu o odbijanju sudija Karmel Agius.

I pokopava Lukićevu računicu: “Prilikom odlučivanja o prethodnom zahtevu Lukića, moj prethodnik je odredio da će ‘Mehanizam smatrati Lukića podobnim za prevremeno puštanje na slobodu nakon što je odslužio više od dve trećine od 45 godina, što iznosi više od 30 godina njegove kazne. Uzimajući u obzir da je Lukić odslužio samo oko 17 godina doživotne kazne, još uvek ne ispunjava uslove za razmatranje prevremenog puštanja na slobodu“, piše sudija Agius.

Ne može Lukić bez javnosti, kao da od 2019. ne zanima ni provladino tiskano đubre Večernje novosti; a baš mu je išlo, ‘nako, krenulo ga, kad mu je Srpska radikalna stranka pečatala kupusaru pod naslovom Ispovest haškog sužnja, a Srpska pravoslavna crkva upriličila promociju u svojim vračarskim odajama.

Evo, da ne odlutamo od teme, komad iz “Sužnja”: “Ni na ostacima drvenog poda, unutrašnjim i spoljnim zidovima nije bilo nikakvog traga od podlizivanja vatre… Ali šta je sa ljudima? Gde je nestalo 70 mučenika, živih buktinja? Od 70 Muslimana, navedenih imenima i prezimenima iz sela Koritnika, među kojima je i šest pridruženih iz Sasa, 30 uopšte nema matični broj…”, piše Lukić u svojoj zasad jedinoj knjizi.

Pa, ovo je i napisano da bismo se sablaznili.

Samo po piščevom planu

Modernizovao se zapovednik Osvetnika, otvorio Facebook profil, na kojem su upadljivi njegova adresa i žiro račun na koji mu se može slati novac. Tu je iskazivao osobite izraze poštovanja prema osuđenom za genocid Zdravku Tolimiru, dok nije (Tolimir) umro i prema Emiru Kusturici (nevin). Koristi modernu tehnologiju da po ko zna koji put priča o vlastitoj nevinosti: “Svako ko spominje moje ime da imam veze sa bilo kojim zločinom u Višegradu ili bilo gde na području bivše Jugoslavije ili bilo koje veze sa paravojskom da imam taj je notorni lažov i prevarant.

Srdačan pozdrav za čitaoce Milan Lukić, Obilić iz Estonskog kazamata”.

I sad, gde je tu Srbija s početka ovog teksta. Namera te države bila je jasna, u realizaciji je došlo do izvesnih nepravilnosti: “Moguća su planska preseljenja i razmena stanovništva što je najteže, najbolnije, ali je i to bolje od života u mržnji i međusobnom ubijanju.“ (Dobrica Ćosić, Politika, 26. jula 1991.).

Milan Lukić učestvovao je u realizaciji Ćosićeve ideje na svoj način; eto, odmetnuo se, jedan u nekoliko stotina hiljada (nije jedan, sigurno); za Srbiju i necivilizacijski režim Aleksandra Vučića, kao i za ostale izabranike naroda koji se zaklinju da žele u Evropsku uniju, ostaće, pre svega, Srbin osuđen u nepravednom Haškom tribunalu, nameštenik države koja mu, istina, nije rekla kako se etnički čisti, ali ne može – državni je to kontinuitet – ni da ga se odrekne. I ne želi.

Pritom, neće učiniti ništa da Lukić i njemu slični zločinci budu žigosani, da obeshrabri nacionaliste, da im bar na trenutak pokvari snove o velikoj državi. Suštinski, da se odrekne kontinuiteta na kojem počiva.

Nekakva planska preseljenja i razmena stanovništva. Treba, valjda, da pomislimo i to kako su kreatori etničkog čišćenja i hegemonističke ideje bili nesrećni zbog živih lomača u Višegradu. I da je zločinom monstruma poremećeno blaženstvo mase uživalaca u nacionalističkim snovima.

Ko kaže da u snovima ne gore ljudi.

Bojan Tončić