Mnogo je datuma u novijoj srbijanskoj istoriji koji se moraju naći u još nenapisanim udžbenicima, u lekcijama koje bi u zamišljenom i neostvarivom društvu istine i empatije morali da se znaju “za dvojku”. Pre svega, da se čuju od ko zna koje generacije nastavnika koja nije stasavala u opskurnom carstvu falsifikata i ratnog kontinuiteta.
Da, 25. maj 1995., dan kada je bezumnik naredio da se ispali granata na tuzlanski korzo, kada je na lokalitetu poginula 71 osoba, najmlađi Sandro Kalesić trebalo je da napuni tri godine.
U Tuzli Meše Selimovića i Mirze Delibašića. U Tuzli koja beleži fabrikovani slučaj poznat kao Tuzlanska kolona i pravosudni progon nevinog Tuzlaka Ilije Jurišića pred delegitimisanim srbijanskim pravosuđem.
U svakom slučaju, Beogradom šeta “nedostatak političke volje”, kako se obično kaže za zataškavanje zločina po nalogu iz vrha izvršne vlasti. Novak Đukić, zapovednik komandant Taktičke grupe “Ozren” koja je granatirala jezgro Tuzle, usmrtivši tuzlansku mladost i ranivši 170 građana.
General ima gde da beži
Faktografija ukazuje na to da je Đukić 2014. pušten na slobodu, kada je Ustavni sud Bosne i Hercegovine ukinuo presudu, budući da je pogrešno primenjen zakon. Ukinuta je presuda kojom je bio osuđen na 25 godina zatvora, a Sud Bosne i Hercegovine je u junu 2014. smanjio Đukiću kaznu na 20 godina. Koristeći slobodu do izvršenja presude, general je glavom bez obzira šmugnuo u Srbiju, za šta odbrana koristi eufemizam “lečenje”. Bosna i Hercegovina nije isposlovala njegovo izručenje ni u Ujedinjenim nacijama (ambasador Sven Alkalaj), ni preko Interpola. Izlišno je govoriti o tome da je država agresor odbila izručenje svog penzionisanog plaćenika.
Novak je Đukić, prema nalazima sudskih veštaka, u međuvremenu nesposoban za sudski proces (trebalo je da se sa identifikacionim dokumentom pojavi pred sudom), a struka je procenila (2020) da to neće biti ni za godinu dana. U nekoliko navrata Viši sud u Beogradu odgađao je ročište na kojem je trebalo biti razmatrano preuzimanje izvršenja dvadesetogodišnje zatvorske kazne (u međuvremenu je postignut sporazum koji to omogućuje).
“U postupku treba da se utvrdi da li je licu suđeno na pravičan način; odbrana smatra da nije i da ne treba izvršiti tu sudsku odluku. Za dokazivanje je potrebno da Sud Bosne i Hercegovine dostavi beogradskom sve spise iz predmeta, a on to, ni nakon dve urgencije, nije učinio. Smatram da je, nakon tek delimičnog ispunjenja drugog zahteva (desetak odsto materijala), trebalo odbiti zamolnicu Suda Bosne i Hercegovine”, rekao je autoru ovog teksta Milorad Konstantinović, zastupnik odbrane Novaka Đukića.
Uprkos činjenici da je reč o stavu zainteresovane strane, ostaje pitanje kako objasniti činjenicu da dosad o slučaju Đukić nismo čuli sa zvaničnog mesta ni jedne od dve zainteresovane države.
Da li su se o nečemu dogovorili, nešto prećutali?
Sramni državni projekat
Zločin na Kapiji, odnosno njegovo besmisleno zataškavanje, jedan je od onih koji prati višegodišnja realizacija državnog projekta Srbije – učiniti krivca nevinim, ne bi li se neutralizovao sram kolevke zločina iz koje su u susedstvo dolazili artiljerijsko i ostalo oružje i municija, celokupna logistika i krvavi novci kojima su plaćani zlikovci poput Novaka Đukića.
Drugi je nivo ove priče činjenica da je naredbodavac masovnog ubistva Novak Đukić, državljanin Srbije kao i svi kojima je suđeno i – u slučaju Đukić presuđeno – izustio: “I moje ime treba da stoji na Tuzlanskom spomeniku, jer sam i ja žrtva tog zločina”. Kao da, uz očiglednu bezočnost, ukazuje na propagandni pravac kretanja u besmislenoj bici za komad nevinosti. U kojem su godinama unazad angažovani prorežimski mediji, pogotovu Televizija Pink i roto otpad Večernje novosti.
Nije kraj, izuzev državnog posla falsifikovanja, poput slučajeva Markale i Račak, u kojima je već “dokazano”, da muslimani ubijaju sami sebe, ne bi li optužili Srbe, Novak Đukić podseća nas na jedan od ključnih aspekata odbrane svih zlikovaca, a nakon oslobađanja, i ključni momenat samohvalisanja. Reč je o tome da su zločinci sve radili zbog naroda. “Od 2010. godine, iz petnih žila radim na tome da dokažem svoju nevinost i nevinost naroda iz kog potičem. Ljudi su prepoznali ideju i danas poimence mogu da nabrojim najmanje 1.000 mojih kolega, bivših vojnika i civila koji su na istom poslu sa mnom. Neću da govorim o onima koji dobrovoljno uplaćuju novac u fondaciju koja nosi moje ime, a od kojeg je urađeno veštačenje ‘Kapije’. Veštačenje treba da se radi i za Markale, Račak i mnogo drugih Račaka”, izustiće general Đukić.
Dokazana nevinost zlikovca
A veštačenje je urađeno na vojnom poligonu u Nikincima, nedaleko od Beograda. Skupina veštaka se složila u vezi sa nevinošću Novaka Đukića. General Ilija Branković (autor, između ostalog, knjige Tuzlanska kapija – režirana tragedija), pak, ima i dokaz – karakterističan za beogradsku propagandu: Ima i krivca: “Kako nam otkriva Branković, zajednički imenitelj za ova dva napada (jedan je izveden u Americi) mogao bi biti čovek pod imenom Šejh Mahmud Abu Abdul Aziz al – Muntesib, poznatiji u Bosni i Hercegovini kao ‘Riđobradi’. On je osnivač odreda ‘El mudžahid’, kojim je komandovao iz Mehurića kod Travnika. Ovaj lični emisar Osame bin Ladena, posle zlodela u Bosni i Hercegovini, odlazi na Kosovo, da bi 1996. godine bio uhapšen u Saudijskoj Arabiji upravo zbog terorističkog napada na vojnu bazu SAD-a.” (Večernje novosti, D. Vujačić).
Problem je, dakle, rešen, imamo nevinog, imamo krivca.
Nema pravde. Ostali su stihovi Maka Dizdara uklesani na Kapiji:
“Ovdje se ne živi samo da bi se živjelo / Ovdje se ne živi samo da bi se umiralo / Ovdje se i umire da bi se živjelo.”