foto: Dženat Dreković/NOMAD

Tončić: Nesanica u Srba i predsednikov doručak

Napraviće neko čudo sve da razbije

Ne može ni da se spava, situacija nije dobra, svet je pun kontradiktornosti, a Srbi i ostali građani Srbije izloženi su lažima i ogoljenoj propagandi, osmišljenoj u zapadnim centrima moći, u čiju su realizaciju angažovani petokolonaški urednici i novinari. Takvo se okruženje u mikrosvetu srbijanskog stanovništva pokazuje pogubnim po mentalno zdravlje i sveukupno ozračje, u kojem se kreativnost postepeno svodi na porodične bezbednosne procene;  da l’ da se kupi još jedan zamrzivač (šta ako opet podlože blato umesto uglja, pa se u oba ukvari ono nešto muke).

Tek, logično je da se u Srbiji koja je sve vreme ratova i klanja u kojima nije učestvovala spavala kao zaklana – što li se stranci čude ovakvoj lucidnoj komparaciji – stidljivo pojavljuje nesanica. Na loš san žali se 29 odsto žitelja, što je mnogo, očito su Srbi i nesrbi u Srbiji ćosićevski nespokojni, ili im je, kako bi rekao pomenuti, “strepnja dublja od nade”. Pogotovu noću. Brojnim se uzrocima ovde bavimo, ali, fakat, i nje tako loše, evropski prosek nesanice je 35 odsto, najlošije spavaju Belgijanci, verovatno oni iz Brisela, najbolje Holanđani, kazuju septembarski rezultati istraživanja kompanije STADA koje je obuhvatilo više od 30.000 ispitanika u 15 zemalja (ta firma valja neke tablete za spavanje).

Dolazimo i do okidača za ovaj napis koji je, zašto ne, lične prirode; mnogo je, u odnosu na dnevni meni stresova, teža faktografija koja je je ponukala autora da se, eto, bavi i nesanicom. Vest ste možda videli svi, ali ste je iskulirali, usred nabrojanih kreativnih opsesija, ali i pakla gubitka ljudskih života u Ukrajini, energetske krize na globalnom nivou, te predizborne kampanje u Bosni i Hercegovini. Srbijanski je predsednik Aleksandar Vučić 1. oktobra objavio na Instagramu fotografiju iz aviona; u ranim jutarnjim časovima leteo je ka Sofiji i doručkovao domaće kiflice i “haribo” bombone.

Ko da zaspi?

Šarene pilule za li-lu-le

Prekidamo ovde na trenutak ovaj horor, vratićemo se, samo da najpre registrujemo izvesnu kontradiktornost u različitim istraživanjima (možda je reč o podvali bezbednosnih službi koje vršljaju Srbijom); na ovom ste mestu već čitali da je na Galupovoj listi zemalja rangiranih po sreći, ili “srećnosti” stanovništva, Srbija 43. u Evropi, a već godinama beleži trend rasta. Prema podacima objavljenim 2019. bila je na 70., a prema rezultatima iz 2021. na 48. mestu. Prosečna ocena koju su ispitanici u Srbiji na skali od nula do deset dali svojim životima je 6,178. Ovo je povećanje od 1,4 poena u odnosu na period 2008-2012. i Mreža UN svrstava Srbiju među države koje su u ovom periodu zabeležile najveće povećanje u prosečnoj oceni koju ispitanici daju svom životu.

Znači, srećni, a ne spavaju kako valja.

Krajem 2020., evo kontradiktornosti, svaki četvrti građanin Srbije bio je, prema operativnim podacima državnog zdravstva, na sedativima, a u Evropi ih se pilulama smirivalo ili uveseljavalo manje od deset odsto punoletnih. Dve godine ranije na lekove za smirenje građani Srbije su potrošili gotovo 18 miliona evra (podatak Agencije za lekove i medicinska sredstva Srbije) – izdato je 5,5 miliona kutija ovih lekova.

Ukoliko se oslonimo samo na principe dedukcije, mogli bismo i da zaključimo kako su Srbi i ostali s ove strane Drine, općenito srećni, da se na putu ka sreći ispomažu raznobojnim piluloidnim kraticama, ali da je deo njih dovoljno odgovoran da ga ova situacija ozbiljno uzdrma (nemojmo primenjivati logiku u Srbiji, to dosad na dobro nije izašlo).

Medvedići ujutru

Evo, vraćamo se uznemirujućem doručku, ne zamerite, videvši fotku Vučića ispred koga su dve skromne činije sa jutarnjim ponudama potpisnik ovih redova dramatično piše mejlove prijateljicama i prijateljima i (nećemo o nekim razoružavajućim detaljima u odgovorima) – suštinski, ispada glup u društvu. OK, evo kako je ovaj značajni događaj dospeo u medije; Vučić je okačio na Instagram uznemirujuću fotografiju (infantilno dete u inat svima, čak i roditeljima koji su mu ponosno stavili kravatu na lastiš, koncentrisano gleda u fotografa, ispunjeno ponosom i prkosom), a prenelo ju je sarajevsko Oslobođenje (bole njih…) kao foto vest, pod naslovnom konstrukcijom: Vučić otputovao u Bugarsku/ ZAISTA ČUDNA KOMBINACIJA SRBIJANSKOG PREDSJEDNIKA.

U tekstiću lišenom komentara (samo su zlobnici videli uređivačku poruku – to ste vi) čitamo:

“Aleksandar Vučić, srbijanski predsjednik, otputovao je jutros iz Beograda u zvaničnu posjetu Bugarskoj. Lider SNS-a je o tome obavijestio svoje pratioce na Instagramu. Jedan detalj na objavljenoj fotografiji privukao je najveću pažnju Vučićevih pratioca, a riječ o je hrani koja se nalazi ispred srbijanskog predsjednika.

Vučić je i sam priznao da je za doručak izabrao veoma čudnu kombinaciju.

‘Na putu za Bugarsku, važni sastanci za Srbiju. Uzgred, mislim da sam jedini na svijetu koji za doručak jede kiflice i Haribo bombone’, rekao je Vučić.”

Fakat, Vučić je sam ovo napisao, ne može da kaže kako su mu neprijatelji istrgli misao iz konteksta, kao kada je rekao da će biti pobijeno sto Muslimana/Bošnjaka za jednog mrtvog Srbina koji strada od NATO bombi, ono kad su vezivali unproforce za bandere (mislio je, valjda, oko sto).

Ni lekarima, ni istoričarima nije lako; možda pomisle da je psihološki portret autokrate završen, pojavi se ovo što misli da je centar sveta, pa, sledstveno tome, ceo svet zanimaju njegovi jutarnji susreti sa gumenim medvedićima i kiflicama.

Mala intervencije pre nego što nastavimo osu priče, ako je iole odgovoran, bugarski je predsednik obavešten o ovom autorskom ispadu osobe koja mu dolazi u posetu, te je preduzeo dodatne mere lične sigurnosti.

Reklama za “haribo”

U Srbiji za to (dodatne mere lične sigurnosti) trenutno nema mogućnosti; obliven hladnim znojem, pišem o mogućem rešenju, dodatno obezbediti pogone bazne hemije, sve transporte opasnih materija, odlagalište radioaktivnog otpada u Vinči. Nekako, pominjem detalje koji mi baš i ne služe na čast. Moja prijateljica Vesna (svi podaci poznati Redakciji, često govori u javnosti, ali za ovo nisam tražio odobrenje) kaže, ne deleći moju zabrinutost onoliko koliko sam očekivao: “Hleb i haribo bombone! Ako on to jede zaista, onda si ti u pravu. Ali, moguće je da folira, on je prizeman čovek koji voli pare. Reklama za haribo, naročito one u obliku medveda. Kao onaj papa kome su nudili milijarde da posle mise na trgu sv. Petra kaže: ‘Ita misa est, CocaCola is the Best.’ Papa nije pristao, Vučić sigurno jeste. Bez objave, to ne bi bila reklama.”

Složismo se oko toga da, suštinski, ta lukrativnost ne isključuje opasnu, manijakalnu  narcisoidnost koja, dodajem, može da ima teške posledice.

Sad me sve ovo podseća na Štulića (“U novinama neki frajer glasno trubi / zaboga recite narodu da se javnost buni), ali i na Otona Župančiča (Veš poet svoj dolg? / Pesniče, dužnost znaš?). Treba nam ozbiljan odgovor, psihijatru, znaš li svoju dužnost (Psihiater, saj poznate svojo dolžnost).

Osoba koja obećava nemoguće

Zašto, šta bi to ozbiljna dijagnoza promenila? U Srbiji, stiče se utisak, ništa, možda bi to bila olakšavajuća okolnost, možda oslobađajuća (bolestan sam, ko vas terao da me birate), budući da deo javnosti smatra kako je predsednik sasvim racionalan. Mnogi su to, evo možda neumesne komparacije, verovali i u slučaju bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa. “Utisak sveopšte moći koji Tramp želi da odaje posebno odgovara njegovim emotivno nestabilnim pristalicama. Kakve god bile kritike, on na njih odgovara tako što laže svet, ali i dalje ostaje predsednik. Ovakvi ‘snažni predsednici’ posebno su popularni u vreme ekonomskih kriza, kada je racionalno razmišljanje pojedicnaca umanjeno strahom, ili željom za snagom iz velikih ideja. Problem je što osoba obećava narodu nemoguće, i još tvrdi da samo ona može to da im obezbedi”, kazala je u vreme Trampove vlasti američka psihijatrica Bendi Li.

Bendi Li, sa univerziteta Jejl, okupila je 2017. godine 27 vrhunskih američkih stručnjaka iz oblasti psihijatrije koji su analizirali mentalno stanje Donalda Trampa. Mnogi psihijatri su odbili učešće u ovom poslu, rekavši da ne mogu doći do dijagnoze bez razgovora sa pacijentom (neki su strahovali od Trampovih pristalica, od gubljenja pacijenata). Dobili su odgovore učesnika ovog posla da se do ključnih detalja mentalnog sustava predsednika može doći i na osnovu svega što se o njemu vidi i da pročitati u javnosti. Reč je o javnom interesu, jer je pravo javnosti da zna više o mentalnom zdravlju predsednika, jedna je škola mišljenja (koju, treba li reći, raspiruje ovaj tekst).

Možda je predsednik sasvim zdrav, možda u kobinaciji kifle-medvedići, te nakani da se to deli sa celim svetom, i nema ničeg nezdravog; pustimo američke psihijatre, njihov objekat posmatranja bio je unekoliko drugačiji. Recimo doktor Robert Džej Lifton smatra da Tramp živi u “sopstvenoj, izmeštenoj” realnosti, te da je nesposoban da se nosi sa krizom. Bilo kakve kritike koje su mu upućene smatra za napad na koji treba da odgovori nasiljem, i zato je opasan. Tramp, ne transponujmo, ima, zaključak je većine učesnika u izradi analize, narcistički poremećaj ličnosti, kao i karakteristike ličnosti koje mogu voditi ka nasilju.

I sad u tome neko nalazi vezu sa Vučićem i Srbijom. Izgleda sa ozbiljnim razlogom.

Odavno ovo nije šega

Pomenuta Vesna nije psihijatar, ali kaže da se vidi kako je srbijanski predsednik “rano traumatizovan”, što, mislim, ima nekakve veze sa kreiranjem idiotluka kakvi su spasavanje dece iz smetova, prekid emisije zbog toga što je tobož jednom od prepoznatljivih SNS batinaša (gledateljstvo u studiju) pozlilo, bahaćenjem u priči da bi on, takav kakav je, rušio usred dana (slučaj Savamala). Upisivanjem Više trenerske škole (kakav kompleks, bio je basket-duduk, a tako je voleo…) i sjajnim početnim rezultatima.

Koliko slučajeva, koliko utemeljenih sumnji da je Vučićevo stanje progresivno. Koliko strepnje zbog kombinacije gumenih medvedića i ‘leba – ljudi, da parafraziram Tomu, “napraviće neko čudo, sve da razbije”, ima policiju, vojsku.

Eh, koliko li je puta neko prokleo prijemnu komisiju koja netalentovanom Adolfu nije dozvolila da studira slikarstvo. Koliko još noći ovde pomenute nesanice treba da protekne u spekulacijama o tome da li bi se Srbija izvukla iz blata da je Vučić postao vođa “delija” (fakat se tukao samo u varijanti sto na jednoga, ali, imao patriotske kvalitete, mogao je i kod Arkana u Srpsku dobrovoljačku gardu). Da su mu makar na Palama prikačili – OK, jeste preterivanje – atribut “novinar” (još se bidan sveti).

To je logični izlet u fatalizam, no, racionalne američke psihijatrice Gartel i Mosbaher apelovale su da se uvede obavezna psihološka procena osoba koje su kandidati za predsednika. Njihov je ključni razlog u komparaciji sa kandidatima za mornaricu i vojsku. Morale bi, smatraju doktorke, da budu testirane i osobe koje imaju kontrolu nad 4.000 nuklearnih glava.

Neka oni testiraju svoje, ali, kako u Srbiji testirati 2,2 miliona saučesnika Aleksandra Vučića koji su zaokružili kombinaciju ‘leba i gumenih medvedića?

Bojan Tončić