Srbija i Europrajd
Nema izvesne i respektabilne procene u vezi sa tim kako će se sve ovo u Srbiji raspetljati – izvesno je da hoće, ne zbog toga što nigdar ne bu da nekak ne bu, već zato što se srbijanski predsednik uvek nekako izvuče. Obično teško oljagan, izbljuvan, kao i država koju predstavlja, ali još na istom poslu i na slobodi. Protekla sedmica bila je ozbiljan izazov koji je postavio sebi: kazao je najpre da će nova predsednica Vlade Srbije biti i dosadašnja, Ana Brnabić, autovana lezbejka koja, protivzakonito, povlašćeno, za razliku od drugih građanki iste seksualne orijentacije, ima usvojeno dete. Prva odluka odlazeće Vlade nakon toga je da neće biti Europrajda, pojednostavimo, lezbejke koje traže ista prava kao predsednica Vlade ne mogu da prošetaju i demonstriraju zbog svoje diskriminisanosti. “U dogovoru sa većinom članova Vlade i premijerkom, biće otkazana ili odložena Parada ponosa zakazana za septembar mesec”, presudio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Istoga dana (27. avgust) obznanjeno je stupanje na snagu kosovsko-srbijanskog sporazuma, odnosno dokumenta kojim se Srbija obavezuje da prestane sa izdavanjem ulazno-izlaznog papira za građane sa kosovskim ličnim kartama, kako je to činila proteklu deceniju na osnovu sporazuma o slobodi kretanja iz 2011. Ni Srbi koji dolaze na Kosovo sa kosovskim ličnim kartama neće od kosovskih vlasti dobijati ulazni dokument.
Nije kraj, Vučić, naravno, proglašava pobedu, napadaju ga ključni karikaturalni eksponenti militantne desnice Vuk Jeremić (Narodna stranka) i Boško Obradović (Dveri), a on se, kao i pomenuta Ana Brnabić, hvali nečim što se zove disklajmer, odnosno granično obaveštenje na velikom plakatu, na kojem je ispisana srbijanska novija istorija, odnosno opisano je, bez deseterca i pijanih guslara, da to što neko ide gde ‘oće znači jedino to da tako hoće i Aleksandar Vučić.
Fusnota, stiker, disklajmer
Tako se disklajmer smestio u niz pseudohistorijskih artefakata, iza fusnote koja ukazuje na to da Kosovo nije Kosovo, ako nije srpsko, te da Muratovo turbe (za nesrbe i slične, reč je, navodno, o improvizovanom štabu sultana Murata) nije tamo negde gde je Slobodan Milošević o Vidovdanu 1989. kazao kako ni oružane bitke nisu isključene. I iza stikera – ni ovog nije bilo u istoriji prelazaka granice (tačno, granica po fusnoti nije granica nego nešto) – nalepnica koju su granični policajci davali vozačima prilikom prelaska granice daju (po četiri) da bi prekrili simbole na registarskim tablicama. Neke orlušine, valjda, ne ispitujmo previše.
Imamo, dakle, novo crtanje istorije, fusnotu, stiker i disklajmer, bilo je i takozvanih, znaće to raniji neponovljivi predsednik Srbije Boris Tadić, “alternativnih prelaza”, zapravo krijumčarskih ruta koje su prolazile pored vrzina (Dobrica Ćosić, prim. aut.) ubeleženih u topografske karte. Zaprečenih, doduše, stablima, kao u balvan-revoluciji, srbijanskom izvoznom projektu kojim je zapišavana teritorija Šibensko-kninske županije. U vreme divljanja ratnog zločinca Dragana Vasiljkovića i pomahnitalih sledbenika popa Đujića, instruiranih u Resoru državne bezbednosti MUP Srbije.
U čitavoj priči nisu Vučića zabrinuli desničari sa dna kace, nego bi da bude siguran u to da ga narod i dalje voli (2,2 miliona ljudi, nije to za potcenjivanje). Zna Vučić kome se obraća, taj što ga voli ne zna šta je disklajmer, ko što nije znao ni šta su fusnota i stiker. I tu se, poput davljenika za balvan uhvati za lezbejke i pedere, te ostale neheteroseksualce, progovorivši jezikom svima razumljivim. Sama činjenica da oni postoje teška je, bolna, neprebolna, evo će, dok sazri zaplet, u guslarske deseterce, taj neuništivi patriotski punk, u međuvremenu, trebalo bi da budu srećni što su živi i da rade to što rade tamo gde ih ne vidi uzorno odgajena srpčad patriotskog usmerenja. Ili, što rekli Boško Obradović i njegovi, treba da brinemo o poljoprivredi, a ne da trošimo novce na obezbeđivanje pedera. I lezbejki, a i ostalih (kojima od pravdoljubivih Srba preti linč).
Gužva na desnici
Kad rekosmo Obradović, eto i konkurencija je živnula, on je još u julu tražio zabranu Prajda i to na sto godina. I najavio da će predložiti poseban zakon o “zabrani promocije homoseksualizma maloletnima, kako bi se stalo na put totalitarnoj ideologiji i promociji homoseksualizma koja se nameće kao nešto prirodno i normalno, a nije”.
Ko što nije ni priznanje genocida u Srebrenici, a pederi to, kazaće raspevani dverjani, sustavno čine.
Valja Vučiću i svoje manijake zadovoljiti, omogućiti im nekažnjeno prosipanje mržnje, kol'ko da dokažu sklonost ka porodičnim vrednostima.
Teška situacija, kazaće, uz malo neskrivenog gađenja, predsednik usred eskalacije, te najaviti da će oni (premijerka i članovi Vlade) “obrazložiti sve to u skladu sa kojim zakonom, biće otkazana ili odložena Parada ponosa zakazana za septembar mesec, ili kako se već to čudo zove.“ On, pak, smatra da se Europrajd “ne može održati u političkoj situaciji kakva je trenutno u Srbiji”.
Kakav autogol, ali ogromna većina saučesnika ne doživljava to kao nemoć države, nego kao pobedu. “To ne govorim zato što sam mnogo srećan, već ne možemo u ovom trenutku, kada imamo i Otvoreni Balkan i krizu na Kosovu, nemamo nikakav pomak, pravo da vam kažem, nemamo kud da se pomerimo, nećemo da odustanemo od neutralnih tablica“, izustio je predsednik.
Nikom sve nije jasno, evo, recimo, da li ostaju stikeri, da li se orlušine i dalje prelepljuju i koja je svrha orlovskih parova (ili je to jedan, a možda su i pederi) na tablicama, da li se stikeri mogu nekažnjeno prevoziti kroz Evropu, ili se njihovi vlasnici tamo teraju drito u ludare. I kol'ko sve to košta. I kakve, da ‘prostite, ima veze Open Balkan (labava/klimava asocijacija Severne Makedonije, Albanije i Srbije) sa razlozima za zabranu Europrajda. Ovaj se čovek na momente gubi; poenta je u tome da ne po'vatamo sve što trabunja, da slušamo gomilu informacija i još veću gomilu izmišljotina, da nam ubaci malo struje i restrikcije u priču, da vidi narod ćosićevsku nesreću koja nam se sprema ako nam i on ode s vlasti. Da svi budu sluđeni, što Vučić uistinu uspeva.
Fabrička podešavanja iskusnog radikala
Vlada Srbije, kao što reče predsednik države, smatra da u ovom trenutku “ne postoje uslovi za bezbedno održavanje manifestacije Evroprajd (Euro Pride) 2022, a posebno imajući u vidu činjenicu da bi pojedine ekstremističke grupe mogle da iskoriste i zloupotrebe ovaj događaj i volju Srbije da ga organizuje kako bi dodatno povećale tenzije i uvele Srbiju u nestabilnost“.
Sad, među nama, koliko li je trebalo vremena utrošiti na sve ove dragocene činjenice i diskutabilne zaključke da bi se, vučićevski (učimo od poznatih), zataškalo kad neko (autor ovog napisa) presudi da će Vučić – moguće – predstaviti sebe kao Evropljanina što je, naizgled, malo verovatno (“Ukoliko se nešto ne promeni, Vučić će hteti da i mirnim Europrajdom pokaže proevropsku Srbiju, a račun će – eto koliko nas košta samo obezbeđivanje njihove šetnje – ispostaviti učesnicima i podržavaocima, naći će već razlog zašto”, B. T., Nomad).
Nije isključeno da će nešto ipak izmajmunisati, trenutno jaše na fabričkim podešavanjima ponetim iz Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja; njemu (predsedniku) se “takve manifestacije nisu dopadale, ali su ti ljudi naša braća, sestre i roditelji”. Još malo imbecilizma i dosta za ovu priliku: “Pravite se da to ne vidite. Da li treba da ih ugnjetavamo, uz raščinjene monahe i osuđivane. Nećete imati prilike da napadate bilo koga i budete veliki junaci”, kazaće Vučić.
Uz opasku da “nema redova kada treba da se brani Kosovo, ali ima kada treba da se tuku ljudi po Beogradu”. Ovde zvuči kao svojedobno Ratko Mladić (prepričavao je jedan zlikovčev sagovornik, ozbiljan i pouzdan čovek): “Četvrt miliona ljudi na Adi Ciganliji, a ja nemam vojsku!”
Bejahu još i nekakvi protesti, šta protesti, veselje ko ispraćaj u vojsku, tamjan-litijaši i litijašice, više hiljada njih, šetali su od Patrijaršije do mega-bogomolje na Vračaru, usput nešto nerazgovetno mrmoreći; kolonu su predvodile ruske motordžije “Noćni vukovi”, od kojih jedan, obučen u zelenu majicu sa slovom “Z”, nosaše neki vitraž, zastakljenu mazariju. Tužna se procesija zaustavila ispred spomenika caru Nikolaju, radi atonalnog mrmorenja koje u sličnom ritmu šetači ponavljahu i ispred Prajd info centra. Tu razvukoše i transparent sa porukom “Ne u zemlji svetoga Save”. Što bejaše među posmatračima dvojako tumačeno, budući da je Rastko Nemanjić o kome je na transparentu reč, bio homoseksualac (teret dokazivanja je na velikim Srbima).
Car planete koji nije Vučić
U procesiji je zapažen veliki broj bradatih uniformisanih lica, među kojima i Veljko Bogunović, osoba od ranije poznata organima gonjenja (ispitivan zbog pozivanja na nasilje), predstavlja se kao Nikanor, zaposlen, inače, u Srpskoj pravoslavnoj crkvi kao vladika banatski. On je obraćajući se saučesnicima ispred hrama Svetog Save na Vračaru, kao primer odnosa prema gej populaciji naveo ruskog predsednika, izustivši da je „današnji car planete koja se zove Zemlja niko drugi nego Vladimir Vladimirovič Putin“ koji je doneo odluku da o „anomalijama“ kakve se pojavljuju u Srbiji „ne sme biti ni govora a kamoli da zažive“. Šta je bila Bogunovićeva namera ostaće nejasno (on je očito dezavuisao Vučića), ali je svakako, u razgovoru sa saučesnicima, istakao da je podršku zabrani izneo i njegov pretpostavljeni Prvoslav Perić Porfirije, samozvani zagrebačko-ljubljanski poštovalac Džonija Štulića, zaposlen kao patrijarh u najvećem nevladinom budžetskom korisniku.
Glasove koji pozivaju na neodržavanje Euprajda u Beogradu, smatram opasnim, rekao je Vladimir Bilčik, izvestilac za Srbiju u Evropskom parlamentu. On smatra da je Prajd “u osnovi evropske agende”. “Treba zaštititi glasove te zajednice od onih koji pozivaju na potpunu zabranu i na povlačenje ove dobre tradicije”, rekao je Vladimir Bilčik.
Šetnja u okviru Europrajda održaće se 17. septembra, sa početkom u 17 sati, kažu organizatori, najavljujući žalbu na odluku Vlade i podsećajući da su sve dosadašnje zabrane bile pred Ustavnim sudom proglašene neustavnim.
Šetaće ambasadori (prisustvo je najavio i američki Kristofer Hil), evropski zvaničnici, gosti iz inostranstva. Pre toga učesnici će prikazivati filmove i predstave, držati tribine i koncerte. Postoji opasnost za učesnike, policiju, militantne protivnike, a svakako ima načina da se nasilje spreči.
Da li će se ostvariti najava sa grafita “…Krv će liti”? Ne uzdajmo se u Vučića i njegov režim.