foto: Dženat Dreković/NOMAD

Tončić: Koalicija slobodnih razbojnika

Nova optužnica protiv Vojislava Šešelja i vrha Srpske radikalne stranke

Iz rezidualnog mehanizma UN za krivične sudove u sedište Srpske napredne stranke dopremljena je prošle nedelje nova optužnica protiv predsednika SRS, ratnog zločincaVojislava Šešelja, zbog vređanja Haškog tribunala (ICTY). Za isto delo optuženi su i njegovi jataci iz SRS, funkcioneri te stranke Miljan Damjanović (recenzent nekih Šešeljevih knjiga), Miroljub Ignjatović, Ljiljana i Ognjen Mihajlović kojima se novom haškom ‘artijom pripisuje i to “što su učinili dostupnim javnosti, putem objavljivanja, oglašavanja, prodaje i drugih načina distribucije, knjige koje sadrže poverljive informacije”. Učinili su, po slovu optužnice, dostupnim javnosti u video-zapisu snimke sudskih zasedanja”.

Za većinsku Srbiju izlišno je objašnjenje sadržaja ove tjeralice; moglo bi da se svede na omiljenu bahatu mantru srbijanskog predsednika Aleksandra Vučića “Da, pa šta!”, a Vučićeva nova prošlonedeljna verzija glasi: “Stigla je iz Haga nova optužnica protiv Šešelja i njegova četiri saradnika za nepoštovanje suda. Tek da se na sve ove pritiske doda još nešto.”

Ima tu neke opskurne logike koja je jasna i onima koji sastavljaju haška pismena; Vojislav Šešelj osuđen je 2018. za ratni zločin, podsticanje deportacije i progon Hrvata iz Hrtkovaca u Vojvodini na deset godina zatvora, a Haški tribunal je u decembru 2015. optužio članove SRS Vjericu Radetu i Petra Jojića, kao i Jovu Ostojića koji je u međuvremenu preminuo, za zastrašivanje svedoka u postupku protiv njega. Radeta i Jojić nisu izručeni Tribunalu, kao što, gotovo je izvesno, neće ni Šešelj sa ostalim optuženim radikalima.

Čemu optužnica kada će je zaštićeni predsednik Srbije ignorisati.

Vučić i “pravi smisao” proterivanja Hrvata

Vučić je još pre dolaska na vlast negovao neskriveni prezir prema Haškom tribunalu, što je brižljivo održavao i kada je, navodno, zajahao proevropsku agendu, što je opasna izmišljotina na kojoj se temelji niz šibicarskih zavlačenja. I, što je važnije, borba za očuvanje neuništive ideje srpskog nacionalizma, u ovom slučaju zaštitom njegove primitivnije i novije (poslednjih tridesetak godina) personifikacije. U javnom nastupu na ovu temu Vučić zvuči kao na zasedanju Centralne otadžbinske uprave Srpske radikalne stranke, na kojem je govorio kao generalni sekretar te partije: “Kažu Vojislav Šešelj je na mitingu rekao kako treba proterivati ili deportovati Hrvate, a kada pogledate šta se zaista dogodilo, videćete da je Vojislav Šešelj samo pokušao da nađe, i to ne u pravom smislu reči, već samo verbalno, kuću, krov nad glavom za mučenike, srpske izbeglice iz zapadne Slavonije, za desetine hiljada Srba koje su ustaše Franje Tuđmana proterale. Oni ne kažu da je on odgovoran za bilo koje ubistvo, ne navode nijedno ime, već navode da su neki, kada su čuli njegov govor, želeli nešto da urade. Ne postoji nikakva uzročno-posledična veza između reči Vojislava Šešelja i izvršenja bilo kojeg krivičnog dela u Hrtkovcima“, rekao je na radikalskom skupu novembra 2007, promovišući knjigu Vojislava Šešelja “Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić” u Beogradu.

Klati bez velikosrpske ideologije

Šešelj je osuđen na deset godina zatvora, budući da, kako je zaključio predsedavajući Žalbenog veća Antoaneti, Tužilaštvo nije dokazalo da je lider radikala bio hijerarhijski nadređen dobrovoljcima na terenu, te da se ne može smatrati da su počinjeni zločini bili deo plana za stvaranje velike Srbije. “Nismo se uverili da regrutovanje i raspoređivanje dobrovoljaca podrazumeva da je Vojislav Šešelj znao za zločine, ili da je za njih davao uputstva. Ne može se smatrati da su ti zločini deo plana o stvaranju velike Srbije”, rekao je predsedavajući.

Pojednostavljeno, ideolog i suštinski predvodnik četničkih formacija, u čijem je sastavu bio i Aleksandar Vučić, nije kriv, komandno, naravno, za ozbiljne inkriminacije, kakve su – Tužilaštvo je dobro počelo – ubistvo, kao povreda zakona ratovanja, mučenje, okrutno postupanje prema civilima, prisilno premeštanje, kao zločin protiv čovečnosti, razaranje sela i gradova, razaranje religijskih objekata, pljačku, kao kršenje pravila ratovanja. 

Šešelj nevin za zločine šešeljevaca

Šešelj je sudski nevin za zverstva koja su širom Hrvatske i Bosne i Hercegovine počinili uniformisani šešeljevci; a za milionsku armiju njegovih pristalica ili sledbenika bilo je prihvatljivo i iživljavanje nad logikom. Odjednom Haški tribunal nije bio antisrpski, kao u dotadašnjim procesima, nego je četnički vojvoda bio toliko superioran, da čak ni takav sud nije mogao da ga osudi.

Ne samo ornamentalno značenje ima činjenica da je u Komitetu za odbranu Vojislava Šešelja bio i Aleksandar Vučić. Koji danas tek onako, preko volje, izgovara velikosrpske fraze.

Predsednik Srbije poseže za svakim glasom, te, uprkos ozbiljnim svađama sa radikalima prilikom osnivanja svoje stranke od delova SRS, nije gadljiv ni na eventualna 2,2 procenta Šešeljevih glasova, koliko je SRS osvojila na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima, ostavši pred vratima Skupštine Srbije.

Srpska napredna stranka je, nismo zaboravili, nastala cepanjem SRS, izlaskom iz nje grupe visokih stranačkih funkcionera, poput generalnog sekretara Vučića i potpredsednika Tomislava Nikolića. Vučić planira da ove godine zajedno nastupe na lokalnim izborima u nekim opštinama, obe stranke očekuju i zajednički uspeh u Beogradu, a Šešelj najavljuje i mogućnost da uđe u parlament, odnosno da bude koalicioni partner u formiranju nove vlade.

Optuženi u Skupštini Srbije

Vedete naprednjaka za izborni trijumf imaju veze sa Haškim tribunalom, osuđeni i lica sa prve odnosno najnovije optužnice; listu predvodi Vojislav Šešelj, druga je Ljiljana Mihajlović, četvrta Vjerica Radeta, a peti Miljan Damjanović.

Široj javnosti Ljiljana Mihajlović poznata je po tome što je kao Ljiljana Mijoković, službenica zemunskog Poslovnog prostora, u vreme dok je Vojislav Šešelj bio gradonačelnik Zemuna, 1. jula 1997, postala vlasnica dvosobnog stana porodice Ivana Barbalića, Hrvata i rođenog Zemunca. Reč je o klasičnom razbojništvu; radikalska postrojba zauzela je i opljačala stan, odnoseći Barbalićima sve što je svedočilo o njihovom životu u Zemunu, čak i dečje fotografije. Prvostepeni sud doneo je privremenu meru povratka Barbalića u stan, što su sprečili razulareni radikali predvođeni bivšim i sadašnjim predsednikom Srbije, Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem.

Suprug Ljiljane Mihajlović je Ognjen Mihajlović, sa haške poternice, bivši urednik izdavačke delatnosti SRS, Šešeljevih knjiga i Zemunskih novina, Radio-televizije Republike Srpske bliske Miloradu Dodiku. Ognjen Mihajlović je, kao i Ljiljana Mihajlović, bio poslanik SRS u Skupštini Srbije. 

Živeti u tuđem stanu

Ljiljana Mihajlović je kao poslanica 2016. prijavila stan porodice Barbalić kao ličnu imovinu Agenciji za borbu protiv korupcije. Nije odgovorila na pitanje autora ovog teksta kakav je osećaj punih 20 godina živeti u tuđem stanu.

Vojislav Šešelj je u jednom od televizijskih nastupa mahao putovnicom šestogodišnjeg Darija Barbalića, sina Ivana Barbalića, preteći rečima “mali ustaša neće ići u srpsku školu”.

I nije išao, porodica se odselila i živi u Baškoj na Krku. Ženski glas sa broja telefona u stanu Barbalićevih, na zemunskoj adresi, odgovorio je Ivanu Barbaliću koji je halalio nameštaj, garderobu, dragocenosti i zamolio da mu se vrate samo fotografije. “Nismo našli ništa”, glasio je odgovor.

Koalicija stranaka Vojislava Šešelja i Aleksandra Vučića?

Zvuči logično, zar ne?

Bojan Tončić

Tončić: Kad pozovu u smrt
Tončić: Srbija i Europrajd
Tončić: Srbija i srce desnice
Tončić: Borka i Dušan
Tončić: Udri brigu na veselje
Tončić: Ritam kosovskog nereda

Rodić: Kazaljke
Hromadžić: Oda lipe radosti