Razmišljanja potaknuta čitanjem Vladana Desnice
Zlatno doba
Gde je danas naša književnost? Sećamo se međuratnog perioda za koji Stanislav Vinaver kaže da je naša klasika. Bio je to period najbogatijeg i najraznovsnijeg stvaranja koji je po inovativnosti bio ravan evropskim uzletima. Po prvi put naš se jezik oslobodio i krenuo u više pravaca, nag i razigran, raskošan. Otvorili su se podrumi i nebesa, narodna melodija dobila je moderni izraz, međusobno kreativno sukobljene poetike davale su osećaj slobode, širine, budile nadu da će se stići do onog najvećeg, da će se genije jezika u dobroj meri ostvariti i zablistati, zauvek, i to se i desilo. Dela Nastasijevića, Crnjanskog, Rastka Petrovića, Miroslava Krleže, nadrealista i mnogih drugih postala su ono što je najbolji tumač te literature Vinaver i izrekao. Uvek kada pomislim na taj period mislim o ličnostima pisaca toliko različitim i samosvojnim da nisu morali da potpisuju svoje knjige. Vinaver je napisao i parodijsku pesmaricu u njihovo ime i to mi izgleda kao glavno obeležje, najveće dostignuće, to da je svako od njih pronašao samo svoj glas i svet.
Glupus in fabula
Nažalost, favorizovanje radnje dela samo zbog nje same, brdo činjenica koje ne povezuje, ne uslovljava, ne struktuira iznimna estetika, specifična tačka pripovedanja, takav je danas preovlađujući književni postupak na našim prostorima i on bi se, u svojoj banalnosti koja je smrt umetnosti, mogao nazvati „Jeo sam sarmu.“ Nešto kao Valerijeva markiza koja izlazi u pet sati. Na književnoj sceni skoro da ne možete razlikovati pisce, uvek isti kobajagi angažirani prozaični stil, informativni, nekakvo bezbojno, nelično, skoro birokratsko, novinarsko pripovedanje, svi pišu školski rad na zadatu temu, pitamo se ko je profesor, gde je tabla; tekstu prilaze spolja, ne iznutra iz jezika, lutaju, udaraju po površini, glavinjaju, fabula je sve, poštar nije ubica.
Čini se i da niko više ne govori o literaturi nego su u pitanju sociološke i psihološke rasprave, najčešće ideološke, koje štancuju novi samouspostavljeni komesarski komiteti svih orijentacija. Likovi iz knjiga uzimaju se kao realni, bukvalno, čak i autori tako govore o njima. U moru romana, pesničkih zbirki i drugih knjiga koje se s pravom zaboravljaju vrlo brzo, već sledećeg jutra, kako, pobogu, da prepoznamo kvalitetno pisanje? Sve mi je ovo padalo na pamet dok sam čitao izuzetnu pripovetku Vladana Desnice „Od jutra do mraka“ jer ona je antislika navedene prakse.
Školski primeri
Nije to nikakvo čudo jer to važi i za neka druga Desničina dela, posebno za bravurozan roman „Zimsko ljetovanje“ ili za dramu „Ljestve Jakovljeve“. Radnje oba dela odvijaju se u ratnim okolnostima ali su one date iz neobične perspektive, ne jednosmerno pa je zbog prvog pisac bio i meta književno-ideoloških napada.
Evo nekoliko primera izvrsnog pisanja iz pripovetke „Od jutra do mraka“ iz 1954. godine. Pisac nas uvodi u problematiku dela rečima koje govore o tome da se nešto desilo, o potištenosti zbog toga. Odmah imamo raspoloženje, klimu, atmosferu koja vlada: „Sjena brige legla im je u uglove usta; poslužujući čeljad i ne dižu očiju s posla, tek protisnu kroza zube pokoju najnužniju riječ.“
Živ, dinamičan opis stvari, onaj koji nije dosadan, monoton, nego igra pred očima čitamo u sledećoj slici: „a vrhovi jarbola klate se po plavom nebu u neumornoj kretnji nijekanja.“ Kao kontrapunkt mučnom ambijentu sobe glavnog junaka koji je u teškom stanju bunila, klerika Ive Čavre, čujemo sledeće: „U časovima zatišja ispluta na površinu glas limenog kuhinjskog budilnika, Gospinog susjeda sa komode, sa svojim bestrasnim tik-tak-tik-tak.“ Zvuk se pretvara u vizuelno u rečenici: „koracao je pognut pod jecajima večernjih zvona koja su nad njim treperila u sutonu otkidajući se od zaljuljanih klatna u tamnim lepršavim krpama.“
Pisac daje dubinski uvid u duševno stanje junaka na više mesta, ovo je jedno od njih: „Sad joj se požudno prepuštao i topio se u bezgraničnom sanjarenju, potresan i prožiman do srži neodređenim mladićkim žudnjama u kojima je bilo nostalgične žalbe za nečim nepoznatim i tek strasno naslućenim. Te orgije sanjarenja ostavljale su ga potpuno iscrpljena ali i nekako vajno sretna.“ Erotična prefinjenost, suptilnost odlike su Desničinog stila kada navodi skrivene misli lika: „ …da je najveća slast baš u tom neizravnom spajanju, spajanju sredstvom odbijanja, u tom slabom otporu (samo za jedan stepen slabijem nego što je napast), u tom ovlašnom odolijevanju – i u konačnom podlijeganju.“ Autopoetičke tonove, one koji govore fenomenu umetnika u mladosti, mešanju fikcije i stvarnog na štetu realnog Desnica stavlja u misli protagoniste: „Biti veliki čovjek, naročito veliki umjetnik, na koncu konca i ne znači uglavnom drugo nego to: biti svakakav pomalo – kako bi inače umjetnik i mogao svakoga razumjeti i osjetiti!“.
Eros jezika
Svaka rečenica Desničinog dela čita se kao mala pesma, umetničko delo, i time je tekst zalebdeo, podignut je sa zemlje, oko njega je vazduh, piščev dah, snaga koja ga drži je piščev rad, ona mu daje autonomiju, neponovljivost, unikatnost jer govori o teškim stvarima ali je tako izrađen, izrezbaren da je lak kao pero i peva svoju melanholičnu i osebujnu pesmu u kojoj je značenje postiglo maksimum onoga što se htelo reći, zasićeno je smislom kao sam život, kalorično kao meso. Radi se o zanosu koji s pisca prelazi na čitaoca, o nadahnuću. Tajna Reči koja je bila na početku i stvorila svet igra nam pred očima.
Pisanje je, dakle, nizanje rečenica, ni više ni manje, da parafraziram Krležu. To je užasno jednostavan i zato težak posao jer rečenica treba da je napeta, i da ostane nešto otvoreno u njoj, mali izlaz, ventil, tako da nas pritisak njene estetike gura ka sledećoj, ne samo zbog radnje za koju smo zainteresovani već više zbog specifičnog pogleda na pripovedano, iskošenog i komponovanog po meri piščeve psihe i ukusa, vizure, ironije, akcentuacije, jer neko bi istu stvar rekao posve drugačije. To bi trebalo da se zove eros čitanja, to što osećamo bliskost s autorom, razgledamo njegov svet iznutra, okrećemo se na sve četiri strane i to izgleda stvarnije, jače, ubedljivije nego život sâm, ima više dimenzija, zgusnutije je kao komprimovano iskustvo, nema praznog hoda, gubljenja vremena i materijala, suvišnih reči. Onda kažemo da tekst ima svoj ritam, da diše, živ je, a spisatelj ga je krotio kao konja, nije ga samo štancovao kao mašina, pružalo je napisano otpor, drhtalo ispod ruke ali prijatno, slatko jer je supstanca bila sazrela, osvešćena, nije se pisalo da bi se pisalo, da bi se bilo „pisac“.
Laganje i foliranje
U rečenici kvalitetnog pisca reči su raspoređene na osoben način, oseća se uvežbana ruka, istrenirani su jezik i misao; vokabular, redosled, interpunkcija, konstrukcija rečenice, ne mogu biti drugačiji, kao da se ono izliveno, napisano, odmah stvrdnjava pa se magma uobrazilje ovaploćuje u slikama koje se uvezuju, sklapaju mozaik, i rečenice, pasusi su kao ljuspe, listovi duvana, čim su napisani suše se i vremenom samo dobijaju na vrednosti, kao zlato jednog doba i vremena čija je suština fiksirana, sačuvana na umetnički način za sve. To se onda zove klasična književnost. Ona se ne može prevazići. I to je nešto neprocenjivo, kao uzor. Što starije to bolje, kao vino.
Dakle, najvažnije je naći ugao gledanja na stvari, one se moraju prelomiti kroz prizmu autorove mašte što za posledicu ima fabulu koja je iskošena, magnetizovana piščevim pogledom, umećem, magijom jezika, sižejno je organizovana poput muzike ili slike, svešću i zaumljem stvaraoca, tako da kroz naizgled obične rečenice vidimo njegov portret u dubini, neponovljivu ličnost, jer dobre literature ima samo ako ima ličnosti. Sve slabosti, tamna mesta, mutna područja, slepi uglovi, samoobmane, nesigurnosti, zablude i verovanja upisuju se u tekst nemilosrdno po autora i on to ne može sakriti, nije moguće lagati u književnosti. Laž je estetska neuspelost koja se detektuje kao dosada pri čitanju. Radi se o uverljivosti, ne o banalnoj istini. Uverljivost jedina i privlači u umetničkom. Iskrenost ima drugi smisao kada se stavi u kontekst pisanja. Može autor lagati kao pas, izmišljati, što i treba da radi ali ne može folirati, biće raskrinkan. I važnije su pretenzije teksta od piščevih. One mogu biti licemerne, dvolične, neosvešćene, jednom rečju neuverljive, nije bitno da li je pisac toga svestan.
Puno se laže u književnosti danas. Ima raznih vrsta foliranja. Od kvazistarinskog (andrićevskog) preko „ja sam moralna gromada i komplikovan za shvatiti“ (kišovskog) do „veliki sam buntovnih i rušitelj tabua“ (kovačevski). Autori zvuče kao dvoprocentni rastvor svog idola, onoga s kim nisu mogli da se izbore, da ga prevaziđu sopstvenom kreativnošću i tek tako eventualno postanu pravi nastavljači. Kao što Miljković i dan-danas odjekuje u ispraznom stihotvorstvu iako je o tome Milan Milišić još 1967. kritički precizno pisao u „Studentu“ u tekstu „Poraz miljkovićevske tradicije“. Vladan Desnica je u savetima piscu rekao da treba pisati staromodno: „Staromodno može da postane samo ono što je nekad bilo pomodno. Prema tome: ne želite li postati staromodan, ne pišite pomodno! Pišući staromodno, radite za osiguranje svoje (književne) starosti!“
Čim pisac stavi tačku na delo ono nije više njegovo, nego ima svoj život čija dužina zavisi od pomenute uspelosti. Svaka individualna poetika samim tim što je ljudska ima svoje granice, talenat pisca meri se po dubini i širini, zahvatu.
Delo dovršava čitalac, ono je samo mogućnost, nagoveštaj, zato je jedna knjiga uvek drugačija u zavisnosti od toga ko je čita jer i za to treba dara, pitanje je na kakvo zemljište i u kakve ponore pada piščevo slovo. To što će se eventualno roditi određeno je pre svega čitaocem, njegovim umećem, satreperenjem, ne namerom autora ili dela.
Pisanje kao otisak prsta
Slikovnost kod Desnice potpuno je u funkciji radnje. Kroz opise mesta, ljudi, mi saznajemo njihovu prošlost, svedoci smo jednog kanonizovanog sveta, malog primorskog naselja čiji su likovi dati potpuno jasno iznutra, karakteristični su i nezaboravni, svako je simpatičan na svoj način jer su živopisni. Desničin stil bi se mogao definisati kao suspregnut, potpuno kontrolisan, po postupku implicitan, ne crta nam baš sve autor a opet je sve rečeno, senka koja pada na ono što nagađamo lirska je i poetična, kao u pesmi, ali je taj stil i markantan, bujan i strastan s druge strane, gospodski; i statičan i vulkanski na momente, i on se jasno razlikuje od zapenušenog Krleže, fluidnog Crnjanskog ili pročišćenog, asketskog Andrića. Čitalac nekada zažali što neku situaciju, uzbudljivu, pisac nije još razvio, oseća se njena potencija, autentičnost, ali onda shvati da je autor nemilosrdan prema građi, draža mu je diskretnost i mera od jedne suvišne ili pogrešne reči, suvereno drži svoj ritam, tkivo pripovedanja, kao da mu je tekst prošao stotinu pranja, toliko je precizan da to zaboli ali i podstiče na razmišljanje, zaseca u dušu imaginacije.
Treba reći i da uprkos ili baš zbog klasičnog stila ovog autora njemu ne nedostaje subverzivnosti, ispoljavanja onog niskog, donjeg, datog nekada u grubom, ogoljenom vidu, direktnije nego što bismo očekivali, erotski provokativnog, što svoj navedenoj sofisticiranosti daje prirodan, neposredan ton, uzemljuje je. Pisanje je kao otisak prstiju, kroz njega osetimo nesvodivu ličnost autora koja se rve sa sobom i kleše kolosalnu materiju života, bar u slučaju Vladana Desnice.
Društva za samopomoć
Međutim, kada se u medijima govori o knjigama i to ne važi samo za reklamni prostor nego i za eminentne kritičare, onda se beskrajno prepričava radnja, hvali angažovanost dela kao da je u pitanju društvena studija, istraživanje, naglašavaju se osećanja koja će čitalac sigurno imati ako se prepusti pomenutom štivu, nabrajaju se implicitno date ideje, obavezno se delo situira s obzirom na nazovi književnu scenu na kojoj stoluju neupitne veličine podržane marketingom i politikom nagrađivanja; dalje, određuje se žanr, romanu se daje prednost nad svim drugim bez obrazloženja, dosadno se nabrajaju razne tehničke stvari, mrtve činjenice, i npr. uzima se kao bitno kog je pola autor ali o čisto književnoj vrednosti dela ne čujemo uglavnom ništa. Kritike se pišu kao izveštaji s autopsije dok je književnost, naprotiv, nešto živo, ona ne podnosi ravnodušan, bezličan ton analitičara, ona traži dopisivanje i razvijanje za šta je, opet, potrebno znati lepo pisati. I nema pravog čitanja bez oduševljenja.
Književni život u nas svodi se na klanovske podele gde svi podsećaju na društva za samopomoć, nevladine organizacije, lečene alkoholičare, jedni druge podržavaju, lupaju se po ramenima, nema kreativnog konflikta i slobodne komunikacije, sve se podrazumeva, da smo mi žrtve, da nas ne razumeju, imamo svoje idole, manekene i pozere, svoj svet u koji se ulazi s poklonjenjem, krda fanova na društvenim mrežama ustreptalo očekuju novu knjigu uvek savršenog i sve boljeg autora, odbrojavaju se dani do izlaska. Knjige se pišu brzo, površno, treba zadovoljiti tržište i sujetu, tandem pisac-kritika savršeno funkcioniše, menjaju se uloge, svi su genijalni. Lepo se zabavljamo, igramo se literature. Mnogi naivni iz publike misle da je sve to čemu svedoče jedini način funkcionisanja književne scene, ushićeni su, svrstavaju se u obožavatelje, potpisuju pakt o nenapadanju, nastaje velika dreka i kriva percepcija da su knjige koje su u centru pažnje, one najtiražnije, briljantne jer govore o patnji toga i toga, teškom detinjstvu, ratu, seksu, o mnogo uzbudljivim i strašnim stvarima.
Zato se književnost kao pre svega kvalitetno pisana reč preselila u kolumne, svedočanstva, dnevnike, istorijske, naučne i pravne rasprave, u nefikcijske žanrove, iz prostog razloga jer autori tih dela, za razliku od većine pisaca, imaju šta da kažu. To je i prvi uslov za dobro pisanje. Materijal će naći svoju formu, a ako ga nema neće biti ni nje, nego samo pene dana. Književnost je pobegla sa tzv. književne scene kao što je filozofija pobegla u literaturu, a metafizika u pop kulturu jer „duh diše gde hoće“.