foto: Dženat Dreković/NOMAD

Stanković: Dvanaest teza o besmrtnosti

1. Možete biti besmrtni samo ako ste sami. Ali ste onda i svačiji. U tom trenutku ste najteži, kao vasiona, ali ipak ili baš zato, lebdite iznad i ispod svega. Život teče, dešava se, bruji uokolo a vi ste mirna tačka kojoj ništa nije potrebno. Osećate kako vam nešto cveta u grudima i širi se udovima. Toplina se razliva. Nepotkupljiv i nepodnošljiv spokoj.

To nije ni sreća ni nesreća, to je postojanje. Da li je kamen sretan? Ili pas? Oni bivaju, prisutni su. Biti potpuno prisutan znači biti večan.    

2. Besmrtnost dolazi kao pijanstvo, težina u glavi koja oslobađa, ukida pojam vremena, približava smrt koju mirno gledaš direktno u oči, sa smeškom. Svi se besmrtnici osmehuju, nema namrgođenih, oni šire vidike.

3. U besmrtnosti se ne govori, ćuti se, osluškuje, sve je rečeno a u isti mah hiljade priča prolaze krvotokom, šušte, smeju se, golicaju.

4. Postoji period u životu kada ste najviše besmrtni a da to i ne znate. To je detinjstvo, u njemu nema vremena koje teče nego su u pitanju krugovi, kao kad kamenčić padne u vodu, emanacija sreće. Zato je rečeno: budite kao deca. To ne znači da ostanemo deca i to loša, što radi većina, nego da ponovo postanemo deca sa svim oduševljenjem za egzistenciju i nepreglednost života. Radovati se, to je glavno. Čista srca i bez misli. Onda saučestvujemo u neprolaznom.

5. Iz tog razloga moguće je videti besmrtnost gledajući decu, njihova igra ima svoje zakone, kosmičke, ona kruže kao planete, konstelacije sazvežđa, komete, rotiraju se, skaču, privlače se i odbijaju, sve izgleda kao haos i slučajnost ali je u pitanju nedokučiva magija. Ko uspe da rečima ili drugačije izrazi ritam dešavanja, prizore jurcanja i komešanja dečice na igralištu s toboganima, klackalicama, ljuljaškama, peskom, vrteškama, kućicama, taj je dao prikaz svemira, mehanizma koji radi od pamtiveka i jednako poletno.

6. Pad iz besmrtnosti dolazi sa školom i društvenom prisilom, i do kraja školovanja a posebno kad se postane radno sposoban, u srednjim godinama, nema ni senke od one celine nevidljivog, kod mnogih ona iščili i onda se to zove koristan i uspešan čovek, pognut pod teretom svakodnevnog. Izgubi se uspomena da postojalo je i nešto drugo, gleda se na to kao na nezrelost, ludost, hir, detinjariju, u najboljem slučaju kao na tzv. filozofiju, literaturu, umetničke tlapnje.

7. I upravo su knjige one koje čuvaju sećanje na trajnost. To je nit, slamka nad ponorom koja je spasila mnoge. Održala je vezu sa davnašnjim, nije dozvolila da se izgubimo. Intimno i kao društvo. Spasavamo se u lepoti ili lepota će spasiti svet, reče Pisac.

8. Ženska lepota izraz je večnog jer je telo univerzum u malom. Nezainteresovana, dokona, lutajuća, na prvi pogled čak hladna, skulptorska gracioznost udova i oblina žene govore nešto o tajni besmrtnosti, obnavljanju svega i mistici života. Sve dok nije izmanipulisana, iskorišćena kao sredstvo za bilo šta, što je nažalost najčešći slučaj jer se demoni uvek roje oko božjih izvora, draž krasotica ili samo detalj puti, otvara prostore imaginacije, nadahnjuje nadzemaljskim vidokruzima. Ne može mu se odgonetnuti svrha, paralele se seku u beskonačnosti.

9. U poznijoj dobi retki uspevaju da sačuvaju naivnost i začuđenost, da im se vrate s druge strane života, s bogatim iskustvom. Vedrina je obeležje pozne besmrtnosti, otvorenost neba za ptice, različite, širina horizonta i doseg leta. Humor takođe, kao neprihvatanje ropstva bilo čemu, distanca i sloboda od svega jer kako bi se onda drugačije levitiralo, dubilo na glavi i uživalo u relativnosti svega. Smrtno ozbiljni, okoštali i lažno tragični likovi unapred su mrtvi i smešni. To važi za nacoške i zločinačke wannabe istorijske likove koji nam nažalost još kroje kapu na zemlji i seju smrt. Puno ljudi se, bar na Balkanu, tako ubije, ostane zaleđeno, mumificirano, često u mržnji, pre fizičkog kraja. Ne razvivši još neku potenciju koja im je data.

10. Nasuprot tome genije ima više ličnosti jer „ja“ ne postoji ontološki, niti biološki, mi smo nestalna, promenjiva, zavisna, slučajna smesa tkiva, bakterija i fluida u interakciji sa svetom. Kada se to shvati bude lakše, manje je gordosti i patnje.

11. Besmrtnik se oduševljava i prenosi to na druge, on ekspandira, širi se kao prolećni dah u grudima, kao večna mladost ili zanos otkrića, mahnitost zaljubljenosti koju oseća u stvaralačkom činu spoznaje, i to se ne može preceniti.

12. Ne moraju njega obeležavati književna dela, još je mudrije ne pisati, kao Sokrat ili Buda delovati snagom karaktera ali književnost je idealna i dobro smišljena proteza za one slabije, eksperiment in vivo na sopstvenoj koži, sredstvo saznanja koje vodi do cilja koji nema ime, a to je da sretnemo sebe, preobražene, uskrsle, u drugom telu, lepšem, u onom koje odoleva bolesti i smrti, a lista se kao knjiga. Novalis je pisao da profesija čoveka produžava u beskonačnost. Cilj su drugi iako se uvek polazi od najunutarnjijeg sebe: oni kojima prenosimo poruke ljubavi i tako živimo i posle iščeznuća, kao kap u moru, dotičemo beskraj.

Dragoljub Stanković

Stanković: Izveštaj s autopsije
Stanković: Zagrljaj
Stanković: Predivne zverčice
Stanković: Čemu poezija?
Stanković: Sarajevo on my mind
Stanković: Moj demon
Stanković: Čitalački počeci
Stanković: Svi za mnom!
Stanković: Žmurke
Stanković: Sećanje na seks
Stanković: Pisac na samrti

Gudžević: Greška i omaška
Rodić: Start