foto: Dženat Dreković/NOMAD

Stanković: Omiljenoj čitateljki

Za F. D.

Čitaoci po pravilu imaju omiljene pisce ali i oni koji pišu mogu imati omiljene čitaoce. I to tako da ti najdraži čitaoci to i ne znaju. Otkriću sada jednu takvu svoju slabost. Ona neće više biti intimna, skrivena, možda će izgubiti na čari, u šta ne verujem, jer se takva kakva jeste baš i temelji na uzajamnoj zanesenosti. S moje strane ona je najličnija, ćudljiva i delimično neobjašnjiva, iracionalna, što joj daje na snazi, poletu, govori da tu ima nečega što i mene prevazilazi. Tako je to sa magijom. Lagali su oni koji su nam govorili da misterija ne postoji. To su promašeni ljudi.

Nikako da stignem do glavnog. Odlažem kao u ljubavi. Duši treba vremena, da se ne bi ugušila od sopstvenih osećanja.

Dakle, od kada pišem za potral Nomad, posle objavljenog teksta bacim povremeno pogled na to kome se sve dopalo sočinenije, budu tu na moje oduševljenje desetine lajkova bliskih ali i nepoznatih dragih ljudi za koje već osećam da me divno podržavaju svojom pažnjom, daju smisao mom smešnom životu, to su oni do kojih mi je stalo da ih ne razočaram, ne oduzmem im vreme ispraznim pisanjem, nego da im prenesem emociju i oslobađajuću misao.

Oni me možda bolje razumeju nego ja sâm sebe, jer nemaju maglu samoobmane u glavi. Imaju sve napismeno i mogu da prosuđuju objektivnije, nema sukoba interesa i korupcije a sve rade iz dobre volje, u slobodno vreme, opušteno, moguće sa zrnom naklonosti i očekivanja da će ponovo čuti specifičnu muziku koja im prija i spasava ih kolotečine i banalnosti, svakodnevne rutine.

Kada ja čitam nekog koga cenim, dok se natenane sladim osobenim savršenim stilom, kontrolisanim ali raskošnim izrazom, posebno ako je u pitanju neko od savremenika, često imam u srcu i još malešni procenat straha da će se spisatelj okliznuti i smanjiti potencijalni doživljaj, estetsku napetost, da neće izvući maksimum iz priče, nego će pokleknuti i slomiti se u sledećoj rečenici zbog siline značenja, kompleksnosti, trenutka lenjosti, i obično toga ne bude jer njegovu ruku, ako je pravi, vodi duboki nagon i instinkt, intuicija, ono što se ne uči u školi. Jer on ne piše, on krvari pred nama.

Zato sve vreme od kada sarađujem u Nomadu imam utisak da se ispovedam nekom svom, u dugoj noći, iskreno, da imam razmenu duhovne supstance, pričam sa puno ljudi na obostrano zadovoljstvo. Nemam puno prijatelja u životu što je i nemoguće, nisam preterano socijalan, volim samoću, tako da se na ovaj način ispričam sa stotinama finih, najrazličitijih ličnosti, bez obaveze, nenametljivo, kad kome odgovara: osećaj je čudan i jedinstven. Ako su prijatelji mera bogatstva u životu moj trezor je već krcat i sija, pulsira kao mlada zvezda.

Može i ovako da se gleda: svaka kolumna jedan je stand up nastup pod reflektorima, izazov, ne traje dugo i mora biti efektan, ostati u svesti gledalaca bar neko vreme, potaknuti ih na razmišljanje i saosećanje. Sjajna je to kompenzacija za sve neizgovorene replike i prećutane reči, i mnogo više, to ostaje, a zbog toga se valjda i piše.

S druge strane, kada vidim da je moja knjiga u biblioteci pozajmljena zamišljam da nekoj tankoćutnoj osobi dugo, danima, nedeljama, šapućem na uvo, na jastuku, svoje nedoumice i ushićenja, nepatvoreno, u sirovom stanju, jezički direktno, trudeći se da budem precizan i da mi lepota bude put ka uverljivosti, a to već liči na dugometražni film u kome svako po svojoj meri doživi moj predložak, scenario. Odglumi moje scene. Svojim dahom, glasom i iskustvom, talentom, on oživi, dočara sebi reči sa papira jer i čitanje je dar koji se razvija. Radi se o jedinstvenom, svemirskom susretu, saradnji, aktivnoj, dvosmernoj: koliko pišem ja toliko, i više, dopisuje čitalac prema svojim kapacitetima i željama, požudi, čulnosti. Dobri čitaoci, kao i autori, nalaze se najtišim koracima, sa svećom u ruci, u mrkloj noći medijske buke, dragoceni su, malo ih je, oni koji čista srca, radosno pristupaju tekstu ne očekujući ništa, neopterećeni uredničkim, profesorskim, kritičarskim pojmovima koji po pravilu udaljavaju i ogađuju živu reč, ubijaju je stavljanjem u spremne fioke kao u mrtvačnici: pravi čitaoci oslanjaju se samo na svoj utisak ma o kakvom epohalnom ili anonimnom imenu da je reč. Tekst je jedini autoritet.

Čudo literature je u tome što posle publikovanja ja više ne ulažem nikakav napor, uživam na nevidljivom planu, ubiram plodove posejanog, govorim bez otvaranja usta, telepatski, istovremeno i na ko zna koliko mesta, plešem bez kretnje, premećem se, kao najvitkija balerina, pevam, sviram, slikam, putujem i vodim druge u prošlost, u egzotičnu nutrinu snova, po Alpima apstrakcije, na kraj univerzuma, do apokalipse i nazad, i sve to bez da pomerim i jedan prst, kao da sam u transu, ekstazi, epifaniziram, a ustvari samo mirno ležim u krevetu, predem i preživam odaslate metafore.

No, vratimo se na društvene mreže i taštinu praznine. U sujetnom i pomnom monitoringu osvojenih reakcija, šerova, gde po prvi put pisac može i poimence videti ko ga i kako čita, smirim se, odahnem tek kad vidim da je ona pročitala i štiklirala pisaniju, a u poslednje vreme od nje uvek dobijem i srce. Ona to obično ne uradi odmah nego nekad i sa danom-dva zakašnjenja, ima žena pametnija posla, sigurno. Ali nema veze, ja sam strpljiv, tako je i bolje, u očekivanju ima suspensa, a onda bude i draža njena pažnja i ocena.

Eto, napisah više od pet hiljada karaktera a još ne otkrivam zagonetno ime čitateljice. Tako je to sa ovim stvarima, potrebna je prava temperatura, okruženje, komfor, sticaj okolnosti, opuštenost, slobodan prostor za novo, dobronamernost, da bi delikatna, stidljiva emocija mogla da se iskaže, pokaže u pravom osvetljenju i punoći, promoli svoj nosić kao maca iza fotelje, uđe u kadar cela, nežna, ranjiva, ljupka, bez straha od nerazumevanja i neprijateljskih pogleda.

Reći ću najzad o kome se radi. Nikada se nismo sreli, razmenili smo nekoliko pisanih poruka i rečenica, i odmah se razumeli. Dojam je kao kada u razgovoru i ironiji, humoru koji je najbolji test ličnosti, oboje odjednom shvatite da ste u istom tajnom, malobrojnom i zavereničkom društvu, a da to niste znali, pa se radujete novootkrivenom članu, s mišlju, da, eto, ima još jednog, nije sve propalo.

Još uvek koliko vidim, na svoje iznenađenje, izbegavam da kažem o kome je reč! Njeno ime zvuči kao najlepša ulica u Sarajevu, Ferhadija, koja u meni odjekuje poput imena neke gospođe iz prohujalih, mitskih vremena, zanosno, vidim raskoš, šalvare, vezene jastuke, svilu, crvene vlažne usne, stisak meke ali odlučne ruke, strastan, topao, kobnu ljubavnu priču, možda smrt, uzvišenost, aristokratsku milost i širinu pogleda. Sve me to nadahnjuje i podiže kao nebu.

Njeno, međutim, prezime nastavlja da govori o odlučnosti, čvrstini, nečem nepokolebljivom, možda tvrdoglavom, a moguće i prkosnom, onome što pruža otpor opštem rasulu.

Kada sam pročitao njenu najnoviju knjigu, Ne lažem, Tita mi, jer ona je odavno afirmisana pesnikinja, ali ovo je njena prva knjiga proze za kobajagi odrasle, ostao sam zapanjen, pogođen do dna duše dirljivom pričom o jednoj devojčici i njenoj zapitanosti nad smrću, prolaznošću svega i svih, nečemu što se ne očekuje od dece, u toj dobi, a što govori o samoj autorki, njenom odrastanju i pesničkoj osobenosti. Takođe, i ona je kao i ja imala zdravstvenih problema sa srcem, kao mala, osećala se izdvojeno u društvu.

Sada već možete sami pogoditi, pronaći njeno ime i prezime. Da, radi se o Feridi Duraković. Onoj koja je između ostalog pružila utočište piscu i novinaru, beskrajno duhovitom Tomi Markoviću kada su ga fašisti vijali po Beogradu zbog njegovog teksta Srpska duhovnost (za ovde i za poneti).

Sve bi ovo mogli biti razlozi za netražen i privilegovan status Feride Duraković u mojoj uobrazilji, o čemu i ona tek sada biva obaveštena i to urbi et orbi, i neka joj ovo bude poklon za rođendan, uz najlepše želje!

Ni meni nije baš jasno, niti dovoljno ovo objašnjenje, ima tu nečega što ne vidim, i zato ovo i pišem, ne znam nisam pametan, rekla bi Ferida. Da li je ovo privatizacija javnog prostora ili govori nešto o svakome od nas, odlučite sami. Kada se budemo najzad po prvi put sreli u Sarajevu, na čašici ogovaranja, in vivo, možda ću shvatiti ali to nije više važno.

Pomenuo bih još nekoliko ljudi, i to samo od onih vezanih za portal Nomad, kojima sam zahvalan kao dragim i izuzetnim čitaocima, jer ne bih pisao ovako kako pišem da nema njih: Đanu, Romanu, Almu, Dženata, Edina, Vuka i mnoge druge, neće se uvrediti niko jer spisak nema kraja, kao ni ljubav; klanjam se svima koji me čitaju, hvala vam, zadovoljstvo je moje! Živeli i čuvajte se!

Dragoljub Stanković

Stanković: Izveštaj s autopsije
Stanković: Zagrljaj
Stanković: Predivne zverčice
Stanković: Čemu poezija?
Stanković: Sarajevo on my mind
Stanković: Moj demon
Stanković: Čitalački počeci
Stanković: Svi za mnom!
Stanković: Žmurke
Stanković: Sećanje na seks
Stanković: Pisac na samrti
Stanković: Protoplazma
Stanković: Kasapin i ja
Stanković: Za nežnost
Stanković: Pismo večnosti
Stanković: Igre smrti i gladi
Stanković: Noćni cvet

Rodić: Propovjednik
Hadžić: Danilo Kiš
Ovčina: Argentina