Blago iz dvorca
Umetnik je Narcis. Kada se oseća izgubljen, obezličen, prazan, on kopa po sećanju, očajnički pokušavajući da sagleda obrise, crte, sopstvenog lika.
U drugom razredu matematičke gimnazije, između časova, odgovarao sam, više sebi nego drugu, na pitanja iz malog psiho testa. U tim godinama i ne radiš ništa drugo nego dumaš kakva je to, boga ti, ta tvoja iznimna osobnost, neponovljiva persona, karakter kao da otkrivaš novu egzotičnu planetu, azurne predele i tropska mora. Trebalo je zamisliti, kao prvo što ti padne na pamet, bilo kakvu građevinu ispred sebe, opisati je, ući u nju, reći kako izgleda iznutra i onda izaći na drugoj strani gde se nalazi neka prepreka koju treba savladati; da li je rečeno da je ona vodena ne mogu da se setim, kod mene je bila.
Dakle, rekao sam da vidim stari visoki srednjevekovni dvorac, sa špicastim krovovima, oronuo, s uskim duguljastim prozorima kroz koje se ništa nije razabiralo, zavese su bile namaknute, kao da u njemu žive utvare. Kada sam ušao na debela i škripava vrata, ugledao sam unutra, tamo gde bi trebalo da bude pod, skoro do zidova, vodu, duboku, ne znano koliko. Bila je šarena i slatkasta, gusta kao ulje, tako se i presijavala. Zaobišao sam je, uspeo se stepeništem i krenuo ka zadnjem izlazu. Nije bilo ničega osim te zagonetne vode po sredini koja je mamila, nikakvih stvari, slika na zidovima, sve se raspadalo, trulo i memljivo. Mogao sam ili da skočim u jezerce, praktično provaliju usred dvorca i da vidim ima li kraja, dna, i šta krije, a neki glas, kao u snu, govorio mi je da bi mi to bilo vrlo korisno, nešto važno donelo, zvao me kao sirena, hipnotisao, ili da pobegnem napolje, odolim iskušenju.
Kad sam izašao pozadi čekalo me je drugo jezero, veliko i nepregledno. Skačem u njega da ga preplivam i nažalost – davim se. Nisam savladao prepreku. Cela priča mi je spontano došla, automatski, nije trpela nikakve izmene i dopune. Otkuda to, pitao sam se, kod racionalne i vesele, prirodnjački obrazovane jedinke kako sam sebe video tada. Čemu ta mistika, oskudnost i smrt, pesimizam. Iz kojih slojeva nesvesti je to došlo? Zvučalo je kao proročanstvo.
Onda su mi rekli da je dvorac moja ličnost a prepreka najvažniji zadatak koji me čeka u životu. Opis dvorca govorio je o introvertnosti, iracionalnosti ali i staromodnosti. I drug se začudio odgovorima znajući me kao vedru i komunikativnu osobu. Osetih da je moje lice maska, istrenirana, nasmešeni klovn iza koga stoji ko zna šta, možda neizlečiva melanholija i praznina. Nastavio sam sâm da tumačim dalje: duboka slatkasto uljasta i šarena voda je nesvesno, sve ono što tek treba da otkrijem, osvestim jer sam malo o sebi znao, a veliko jezero vani i utapanje simbolizuju slabu veru da mogu nešto stvarno da uradim u životu, da uspem.
Bio sam zadovoljan ali i uznemiren. Ne zbog smrti, tih godina sam je ljubavnički prizivao, nego zbog neizvesnosti ali istina, ma koliko da je strašna, bila mi je draža od laži i samoobmane.
Sad mi se čini da su moje potonje pesme i knjige izašle iz tog jezera u zamku dok je smrt bila samo znak da treba preći na drugu obalu, sve promeniti, umreti jer groblje je obavezna stanica u sazrevanju.
Dar i darovani
To nešto moglo bi se nazvati: najdublja povezanost sa samim sobom. Ono je što ostaje i što teši. Na početku mi to ne znamo jer javlja se stidljivo, ne skreće mnogo pažnju na sebe, neobavezno je, doima se kao slučajnost, višak, kao nešto što prekida ustaljeni tok svakodnevice, u privilegovanim trenucima, epifanijski ili kroz psihičku groznicu, tek da najavi svoj potencijal, odškrine vrata beskraja. Polako raste, hrani se kao beba u utrobi. Svojevrsna trudnoća je u pitanju mada osmi putnik još nema ime.
Kada ga postanemo svesni, makar u slutnji, čini se kao teret, breme i obaveza koju bi najradije izbegli jer osećamo da će biti potrebne godine, decenije staranja, pažnje i da će nas na kraju to i pojesti, preuzeti naš identitet a što bi trebalo da izgleda kao uspeh, da budemo njegova odbačena mahuna. Doduše, bivši ja nam je uglavnom dosadio, sve je tu poznato. Jedini izbor koji nam se nudi je ono, i tu se traži odgovornost da se brinemo o njemu dok ne ojača i ne prohoda. Moramo da radimo na njemu kao na sebi. Ono je zemlja po kojoj hodamo, novootkrivena i tek u obrisima, krećemo se omamljeni, iznad provalije. Ono šapuće i govori bezglasno. Iza uveta. Iz dijafragme. Stopala, prepona.
Pravi prijatelji, važni za našu budućnost, prepoznaju to u nama i vole ga, podstiču, ma koliko da nakazno i zgužvano izgleda. Oni već vide pticu raširenih krila dok mi osećamo grbu, izvitoperenje, stid. U jednom trenutku zapažamo da ljudi koji nas privlače prvenstveno u nama cene tu mračnu stranu onu za koju smo mislili da je privremena, ekscesna, ekskluzivna. Ceo dotadašnji život pada u vodu.
Počinjemo da verujemo, više drugima nego sebi, da to strašno skretanje, otpadništvo, jeres, vodi nečemu, da nije put propasti iako tako izgleda.
Ono polako dolazi do glasa, prvih reči, arhetipskih, pokušava da se bolje individualizuje, izrazi. Mi vidimo maglu, nedoglednu pustinju, divlju zver, konje na livadi, nekontrolisanu snagu koje se plašimo ali koja nas usisava u svoja nedra.
Od pomoći su nam biografije i dela drugih umetnika gde prepoznajemo slične stupnjeve iskušenja i ludila, mahnitanja. Čak su i reči, formulacije, identične. Usvajamo ih kao svoje. Najdublje razumevanje knjige je kada čitalac uzvikne: „Ja sam ovo napisao!“. „To sam ja, Džem sultan!“. Ćamil evendija je nužan stadijum u razvoju. Ili pesnik „Pariskog splina“ što iz kaprisa, gnevno napada i gura niz stepenište jadnog staklara i još ga gađa s prozora dok ovaj beži, naslađujući se lomljavom i destrukcijom.
Na tom čudnom putu, u sledećoj etapi, učini nam se odjednom da onoga s čim smo počeli da se rvemo odavno i što je kao u aikidu koristilo našu snagu da nas obori, savlada, nestalo, da ga nema. To je zbog toga što je prevladalo i usmerilo nas zauvek u svom pravcu, nema više potrebu da se pokazuje, nema trenja između njega i nas, postali smo ono, metastaziralo je terminalno, opredmetilo se u našem radu.
I onda, kada dobijemo objektivan dokaz njegovog postojanja, prvo delo, priznajemo poraz koji je u stvari pobeda. Sada samo treba nastaviti jednako posvećeno usavršavati dostignuto umeće jer sva su druga vrata zatvorena, i nikada i nisu bila otvorena za nas, nema kao nekada osećanja da nas čeka mnogo mogućnosti u životu, nego ima samo te jedne ali dovoljno raskošne da zadovolji i nagon i imaginaciju. Sve to znači: seliti se polako u jezik i literaturu, i postati potpora i drugima u njihovoj borbi s banalnošću i ništavilom.