Istrčavši iz kuće za neodložnim administrativnim poslom prolazio sam autobusom pored Groblja oslobodilaca Beograda. Tamo sam ugledao vojnike u svečanim plavim uniformama postavljene u dva reda ispred velike kapije i puno sveta koji je počeo da se skuplja i hrupi. Većinom su to bili ljudi u tamnoj odeći koji nisu odavali utisak dobrog raspoloženja iako je dan bio divan, sunčan. Komešali su se i gurali, podsetili su me na jadnike režima koji na silu ili za dnevnicu dolaze na skupove kao i na batinaše koji su uvek jednoobrazno obučeni, često u istim jaknama iz magacina i sa kapuljačama. Pošto sam brzo prošao pomislio sam da me utisak ipak vara i da su se tu skupili ljudi koji stvarno saosećaju sa žrtvama fašizma svesni svog zla koji on donosi i ponosni na svetlu tradiciju oslobodilaca Beograda, dakle partizana. Sad vidim da je ta reč skoro pa zabranjena. Da ne govorimo o Komunističkoj partiji i Drugu Titu, tu već odlazimo u satanizam s obzirom na zvanični govor u medijima. Četnici slave pobedu nad četnicima, i to se može u Srbiji. Kao i u Rusiji. Vidim u vestima i da je predsednik vlade slučajno promašio spomenik pri polaganju venca oslobodiocima. Eh, pa nije znao čovek.
Dok sam čekao tramvaj kod Mašinskog fakulteta pored mene je prolazila grupa ljudi i žena, unezverena, tražila je pravac i put kako da stigne do groblja i ceremonije koja je počinjala. Žurili su, kasnili, i izgledali kao da ih je neko poterao s radnih mesta, iz kancelarija, uz obavezno dovikivanje, razdragani, srećni što ne rade valjda, i uz zajedljive opaske tipa: „Dobro ti je da ideš peške, smršaćeš!“ Baš su širili neki mrak i bezumlje kako je to davno formulisao otac užasa u kome živimo već više od tri decenije.
Ja sam bio pošao da obnovim zdravstveno osiguranje ka PIO fondu na Slaviji. Kada sam stigao tamo video sam na vratima zalepljeno obaveštenje da PIO fond nije više tu već u Venizelisovoj ulici na drugom kraju grada. Dakle, jedna od najvažnijih intitucija za hiljade ljudi na dnevnoj bazi preseljena je, a da o tome nije bilo vesti ili ja to nisam uhvatio. Očajni, stariji ljudi, neki sa štapovima, zvali su taksi, ne znajući gde je ta nova lokacija. Ja sam utrčao u tramvaj br. 2 znajući da će me on preko Vukovog spomenika odvesti do Bajlonijeve pijace odakle ću do Venizelisove pešaka. Ali ne lezi vraže, stigao sam do Vuka u 5 do 12 i studenti su već po običaju blokirali raskrsnicu. Sišao sam iz tramvaja prošao pored ponosnih i ukočenih studenata i građana i otišao na stanicu gde sam mislio da ću uhvatiti brži prevoz.
I tako na Dan pobede nad fašizmom u Beogradu grabim koracima asfaltom i u hodu razmišljam, osećam, kako je Beograd razvaljen grad. Autobuske linije su promenjene bez obaveštenja kako i gde idu, zbog paravojnog logora kod Skupštine u centru o kome niko ništa ne sme da pita, zabranjeno je kretanje kao jedno od osnovnih ustavnih prava. S druge strane studenti u svom spasilačkom tripu već pola godine muče sopstvene sugrađane, bolesne, iznemogle, umorne, koji ne znaju da li će na posao, u bolnicu ili u mrtvačnicu stići, pre ili kasnije. Sve je paralizovano, celo društvo, i ljudi su izgubljeni, kao i ja, pitaju druge kuda sada ide autobus u kome su se našli. Službenica iz zdravstvenog osiguranja koja me je uputila u PIO fond nije znala da je on u Nemanjinoj zatvoren kao da živi i radi u Holandiji a ne u istoj državnoj upravi.
Setim se onda da ja ceo život živim u toj teškoj, raspadajućoj mašini koja se zove moja zemlja, još od SFRJ-a i da bi mi bilo čudno da bilo šta za običnog čoveka tu bude efikasno, brzo, lako. I da moj narod ima beskrajnu količinu energije trpljenja jer nikada ne vidi dalje od svoga plota. Nema svesti o društvu, samo hajdučija. Tako se ponašaju i bogati i siromašni. Svako se snalazi za sebe, protekcija i korupcija su nešto što se podrazumeva. Jedna gospođa me je pitala zašto su preselili PIO fond, kao da sam ja gradonačelnik. Rekao sam joj da su izmestili i autobusku i železničku stanicu koje kao i PIO fond ljudi teško i mučno nalaze jer ovo nije više grad po meri čoveka nego po meri ekstremno bogatih. A oni nemaju potrebu za tim stanicama i institucijama, ili im se sve donosi u krilo. Brišu se i pešački prelazi na Terazijama, važniji su automobili, mali čoveče bez kola, sakrij se u podzemni prolaz, ćuti, drhti, čekaj da ti bacimo neku mrvicu i glasaj za nas, tvoje spasioce ili uništitelje, biraj sam, zavidi nam i voli ili mrzi nas, svejedno, važno je samo da si izbezumljen! Onda ne možeš racionalno postupati i videti da si ustvari ti jači od nas!
U novom PIO fondu sačekala me velika nervoza i haos na šalterima kojih ima samo nekoliko za razliku od velike sale i desetina njih u staroj ogromnoj salonskoj zgradi. Ličilo je na neko privremeno rešenje, bez elektronskog prijavljivanja, stolica, natpisa gde je šta, ništa od toga ranijega, kao da sam došao u neki gradić u Srbiji. Jedna žena se svađa sa šalterskim radnikom jer on neće da joj izda ni potvrdu da dokument koji ona traži, nije u arhivi, na nju viče druga službenica, a ova koja je meni dodeljena žali mi se da će se onesvestiti i da zbog posla ima pritisak 170 sa 100 jer je nesnosna gužva i buka. Kažem joj da mi je žao i poželim joj sve najbolje u odlasku.
Narod koji se raspada, institucije razvaljene i oduvek birokratizovane, ovo što je meni trebalo moglo je da se završi online, bez odlaska i mučenja ali koga je briga za sve to, za život, grad, radost, komunikaciju, na vestima vidim da je marširao Besmrtni puk onih sivih nevoljnika koje sam sreo na ulici. Nisam video ni jednu petokraku, srp i čekić, sliku vojnika, komandanta vojske koja se kao slavi, na čelu sa vrhovnim, Titom. Zašto su svi, čini se, namrgođeni, depresivni, zar nije ovo praznik slobode, veselja, osmeha, ljubavi? Ili su ovo neke poražene snage pa se ljute što moraju da glume? Samo je smrt u Srbiji besmrtna, ona maršira stalno, zahvaljujući nama. Gledam decu na ulici i drago mi je da ih nemam, velika je odgovornost uputiti novo i nevino ljudsko biće u ovo ludilo i besnilo u kome živimo.
Epilog
Dok sam čekao bus preko puta Mašinskog fakulteta slučajno opazim sličicu zalepljenu na ivicu zida u blizini. Na slici je lice čoveka srednjih godina koje kao da mi je poznato, ukrašeno je đavolskim šarenim rokčićima, a ispod ironičnog pogleda dok nonšalantno puši cigaretu, levo i desno, umesto suza stoje mu dva mala srca. Bolje pogledam i iznenadim se: Petar Luković! Odmah ispod umesto imena piše krupno: Ne postoji sloboda bez odgovornosti. Oduševim se i ne mogu da verujem. Luković je i završio Mašinski fakultet sa desetkom i sledećeg dana zaposlio se kao – novinar.
Možda je ova slika-montaža Lukovića kritika njega za života ali je on bio toliko osobena, polemična ličnost, najduhovitiji isterivač zlih demona gluposti i zločina, da se i tadašnja antireklama sada doživljava kao prava reklama. Ne može svako biti đavo, i za to je potreban karakter. To je bila kritika od strane netalentovanih, zavidljivih i ispraznih mediokriteta. Bode nas bodilom Pero s onoga sveta, ne daje nam mira, iz rajske redakcije skupa sa urnebesnim Bojanom Tončićem. Nismo sami na ulici zahvaljujući njima, a obojica su umrli pretužno sami.
Misao sa slike je krucijalna za sve ovde, za vlast, opoziciju, studente, građane, i za svakog od nas lično i intimno. Niko od ovih koje viđamo u javnosti ne želi da preuzme odgovornost i naravno da ne može biti ni slobodan, niti osloboditi druge. Partizani su imalu takvu odgovornost, svest kakav svet žele i prave, i tome su žrtvovali sve. Nama je danas nepojamno njihovo pregnuće, ideja da njih nekolicina mogu da pobede najveću silu u pomračenoj Evropi.
I Petar Luković bio je slobodan čovek kao i partizani, u sličnoj atmosferi i okruženju, i to je najskuplje platio, životom. Negde sam pročitao da genija možete prepoznati po tome što su sve budale protiv njega. Ko njega sve nije mrzeo i napadao? A ko nije? Evo odskora ni mrtvom mu ne daju mira. Toliko je bio i ostao velik. Nažalost ovde biti velik i nije teško, treba samo da te vodi razum i da sačuvaš ono ljudsko u sebi. Kao što vladajući nacoši ne mogu da ne lešinare nad Titom. Pada mi na pamet da su obojica, i Luković i Broz, bili hedonisti, voleli život, film, muziku, žene, a ne smrt. Aferim, Petre, vredelo je! Ulepšao si mi Dan pobede nad fašizmom, nek ti je slava, oslobodioče i zajebantu!