Uvek mi je bilo pomalo čudno kada autor čita pred publikom, javno, ono što je objavio. Tu ima nešto zazorno ali i loše po one koji slušaju. Znam da je to praksa odvajkada i svuda, i da bi bez nje književni festivali nestali, osim ako se ne bi izmenili. A i pisci vole festivale, tu dolaze do izražaja, u centru su pažnje, izvučeni su iz memljivih i buđavih kancelarija i budžaka i krkaju i piju na račun zajednice i u ime poezije. Gde ćeš bolje? Ipak, svako čitanje je lična interpretacija koja forsira jedan ton, viđenje, i makar ono bilo i piščevo ono isključuje druga, različita a to je već sužavanje pogleda. Literaturu shvatam kao tih, samotan, privatan i najslobodniji čin, ničim ograničen.
Ako bih uporedio pisanje sa kuvanjem to mi otprilike ovako izgleda. Autor prvo nađe raspoložive sirovine, namirnice podsvesti koje su godinama i decenijama klijale i rasle u njemu, ili mu se one ukažu u zrelom času, što je najbolje, kad tek samo što se nisu raspukle od slasti ili gorčine, ljutine ili vreline, i onda ih on prevodi u verbalni iskaz, osećajući da to što piše nikada nije potpuno ono što neposredno vidi, dodiruje u sebi, da mu jezik postavlja granice, udara ga sa gramatičke, leksičke i ritmičke strane ali i da mu na nekim mestima pomaže i nadograđuje ono što hoće da kaže.
To je toliko pomešano da se i supstanca od koje se pravi tekst menja pod uticajem jezičkog vrenja, kuvanja. Ona reaguje na napisano i to se onda zove misliti u tekstu. Ne može se razdvojiti gornje i donje. Tu nebiće prelazi u postojanje, biblijsko čudo se dešava na papiru, pred očima, i nema potpune kontrole, ne može je biti, to je jahanje tigra. Najbolje je prepustiti se struji reči i onda se dese i čuda, kada je bolje ono što je napisano, produbljenije, iznijansiranije nego ono što se imalo na umu.
Ili se desi da te jezik asocijacijama usmeri u nekom potpuno neočekivanom pravcu, spoznaja i osvešćujuća misao kondenzuju se u njemu. Umetnost nije preslikavanje života, ona je gušći, koncentrovani, zipovani život, druga stvarnost. Inače bi postojalo nešto takvo što se zove realizam. Taj termin ništa ne znači i u školskim je knjigama samo da bi profesori zaradili koju paru. Šta znači stav da je Laza Lazarević bio realista? Ništa to ne govori o ovom piscu, naprotiv, zaklanja ga i obezličuje do zaborava.
Dakle, ovaj proces prikupljanja, zaokruživanja, sricanja, isprobavanja, početne termičko-duhovne obrade materijala traje dugo, nema roka, i tu se pisac ponaša kao dobar kuvar. Ne žuri. Strpljenje je najbitnije kod pisanja. Svadbarski kupus neba i zemlje što krčka se godinama u prokrvljenoj posudi tela.
Kada se najzad zgotovi to jelo, ono što bi i drugi mogli kušati, ispolji se ono do tada nevidljivo, opredmeti u pisaniji i objavi kao delo, istoga trenutka ono postaje nebitno za glavnog kuvara, on već sanja o budućim đakonijama. Ono je odletela ptica (Bora Stanković) ili odsvirana nota (Crnjanski).
Sve što je imao u vezi nekog problema koji ga je dugo mučio pisac je formalno uobličio, uglazbio tako da peva, sa svim mukama i dvoumljenjima, posle beskrajnog razmišljanja i razmatranja, napisao je presudu, samome sebi pre svega, obračunao se sa tamnom stranom svoje psihe i najzad isplivao iz tih vrtložnih dubina punih čudovišta i opasnosti, apsolvirajući neku temu možda zauvek i oslobađajući je se kao celoživotne opsesije. Zato umetničko stvaranje nema cenu ako je iskreno i dobro urađeno.
I onda dođe vreme tzv. promocije. Čitaoci su divan i čudesan stupanj u životu jednog dela, ne piše se samo za njih ali ni samo za sebe jer zašto onda objavljivati, u pitanju je odložen, diskretan, intiman odnos dve samoće, dva duha. Kada je jelo gotovo, ono se servira na stolu književnih tribina i pored njega sedi autor-kuvar bez visoke bele kape. On zna šta je sve morao da prođe da bi do njega došlo, to mu je već uskladišteno u najdubljoj memoriji, koliko puta je morao da kuša pojedine sastojke i da se napreže ne bi li obuhvatio sve ono što mu je bilo u nutrini, koliko dugo je to trajalo i kasnije, kako se borio s drugim kuvarima, šefovima-urednicima, koji možda nisu imali njuha i sluha za raskoš i specifičnosti gozbe koju je spremao. Morao je da se objašnjava oko noviteta, inventivnosti, a najviše u vezi rušenja pravila spremanja i dinstanja ukoričenog obroka. On je baš u tim kršenjima uviđao ono glavno, ono novo što prosijava i donosi se drugima i sebi na dar (videti pod Dis-Skerlić).
I eto ga sada, na promociji, umesto da lepo ćuti i sluša kako drugi doživljavaju to što je zgotovio, kakve sve senzacije i slutnje im budi, otkrovenja i utehe, strasti i zanose, da nije stavljeno previše začina pa je neuverljivo, nategnuto, i nije li zaprška pokvarila sve, da kažu šta osećaju na nepcima i u srcima, ne nego on sâm mora da izabere i pročita nešto iz svog višeslojnog dela.
To je kao da ga terate da ponovo kusa već poznato jelo, da mu se vrate sve svarene ideje i osećanja. Treba da glumi sebe prošlog jer on nije taj koji je pisao tu knjigu, on se promenio makar da je prošao i jedan dan. Treba da nutka publiku, zavodi je poput trbušne plesačice, kao da nije dovoljno to što je spremao tako dugo i predano, zar nema konobara za to, kritičara, prijatelja? Mora on nužno samozaljubljeno da pročita nekoliko stranica iako se možda sebe gadi. Ali to su pravila marketinga, u kojima se knjiga doživljava kao roba. Dobroj knjizi ne treba nikakva reklama. Sve najbolje knjige sam pročitao na sugestiju ili slučajno naletevši na njih. Retke su dobre knjige koje se promovišu na sva zvona, to je najčešće siguran znak da su bezvredne. Znam sjajnog sarajevskog pisca (O.K.) koji se zarekao da nikada neće imati promociju svojih knjiga. Potpuno ga razumem.
Književnik je izbljuvao utrobu i srce na papir, traume mladosti, epifanije i klonuća, i sada opet, mora pred drugima to da kuša. Osim ako autor nije narcis, to je ono neprijatno. Da sažvaće sve i ubaci u usta i uši radoznale publike. Meni su moje knjige odbojne i samo ponekad pogledam nešto u njima jer duh ne trpi vraćanje, on se širi i menja kao svest, vatra. Pisci koji prepravljaju svoje ranije knjige sumnjivi su jer pisanje zavisi od trenutka, slučajnosti, ukorenjeno je u sadašnjem, živom, hiljadama žilica, kapilarno, najfinijom pređom, onom koju raskida dašak vetra.
Sve ovo pišem kao svojevrsno izvinjenje, opravdanje koje i nije potrebno onima kojima je upućeno. Bio sam prošle godine gost užičkog književnog festivala Na pola puta. Festival je dobio to ime zbog činjenice da se nalazi otprilike na pola puta od Beograda do Sarajeva. Nema boljeg naziva. Bila mi je čast i rado sam prihvatio poziv organizatora. Nikada ranije nisam bio u toj ulozi. Festival je bio savršeno organizovan, prijatan, domaćini su bili divni, autori s kojima sam bio takođe, prosto nisam mogao da verujem da je takvo nešto moguće u Srbiji danas, takav duh antifašizma i slobode, potpune. I to nije poduhvat neke izopštene i marginalne grupe nego se sve odigrava u takoreći državnom okviru, uz prisustvo đaka užičke gimnazije kojima se želi približiti svet književnosti, a pre svega demitologizovati i demistifikovati figura pisca, što je u našoj idolopokloničkoj palanci uvek ponovo potrebno raditi.
I tako je došao i trenutak kada je trebalo da pročitam nekoliko strana iz svog romana. Rekao sam odmah da bih voleo da neko drugi čita ali sam se povinovao organizaciji. Stao sam već na drugoj strani. Čitao sam deo o svom preminulom ocu i nisam izdržao. Suze su mi krenule, pod jakim reflektorima, ispred kamere i stotina mladih lica u publici. Onda sam uzeo da pročitam i nekoliko pesama iz knjige poezije i tu sam uspeo da izgovorim samo jednu, bio sam blokiran svojim glasom koji je preko mikrofona i zvučnika odjekivao sablasno, spontanost i nežnost lirike bila je izobličena tehnikom. Delovalo mi je to i kao hvalisanje ili isticanje autora onda kada ne bi trebalo jer delo je sve, nije više moje, ja sam nebitan pored njega, mogu samo da pokvarim lični utisak čitaoca koji je često veći i drugačiji od namere pisca. Čitanje je nešto najtiše za mene. Bezglasni glas. Svaka buka i gužva ga poništava.
Književnost je krhka ali žilava biljka, već hiljadama godina, pojavljuje se na najneočekivanijim mestima, ona je kao Tao, čim izgovorimo njeno ime, želeći da je prizovemo, ona nestaje, paradoksalno, najređa je u knjigama savremenih pisaca, oni su njene najveće ubice.
Jedino se nadam da sam u intervjuu koji je prethodio ovom kratkom čitanju, odgovarajući na odlična pitanja sarajevskih gimnazijalki Esme i Lane, uspeo da približim publici svoj pogled na svet, ideje i spisateljsku osobenost, koliko toliko. (Ko želi ceo snimak promocije može pogledati ovde, počev od 1h 12 min.)
Što se tiče festivala književnosti tu postoji još jedan problem, bar za mene. Svako je delo kosmos za sebe, i svaka poetika ako je iole autentičnija despotska je stvar, nema tu demokratije, pesnik je Bog Savaot, demijurg u svom univerzumu, kralj u svom kraljevstvu, zbog čega su pisci kada ih stavite zajedno po prirodi u sukobu i negiranju onog drugog, ne mogu se upoređivati, meriti, ljudi su suviše različiti, posebno umetnici. Pravi se zbrka i sve postaje jeftinije i površnije. Trebalo bi da uvek bude samo jedan na sceni da mu se pokloni sva pažnja, da se zaroni u sve odaje njegovog umeća.
Postojao je u Beogradu Festival jednog pisca i bilo je divno posvetiti se, iz dana u dan, samo Rastku Petroviću, Vinaveru ili Krleži. Šta bi se desilo kada bi njih trojicu stavili za jedan sto? Na ovdašnjim festivalima stiče se utisak da smo svi nekakve kolege, maltene da radimo u istom preduzeću, isti posao, a to nema nikakve veze. To je u vezi i s devalvacijom pisane reči danas. Svi pišu birokratski slično i o istim temema, nema prepoznatljivog rukopisa. Strašna dosada mejnstrima. Meni je po poetici, ontološki bliži neki slučajni prolaznik, dete ili žena s ulice nego tzv. kolega pisac, jer nemamo ni isti pojam književnosti. Ako je književnost ono što on piše onda to nije ovo što ja pišem, i obratno. Tu nema kompromisa kada se gleda iz srca stvaranja. Pisanje nije posao, nema nikakvih stalnih pravila, i mi i ne znamo šta je to književnost kao što ne znamo ni šta je život. I u tome je sva čar i izazov postojanja i škrabanja.