Rani erotski radovi
Podrumska erotika
Najranije sećanje koje mi se javlja u vezi odnosa sa ženskim svetom, radoznalosti po pitanju polova, govori da na početku nisam imao toliko inhibicija kao kasnije. Moje prvo iskušenje, tamnokosa Sanja, devojčica rođena dan posle mene, kao neka virtuelna bliznakinja, predodređena, živela je u susednom ulazu moje zgrade, kao i nemirni plavušan Panta. Jednom smo se spustili u hladan zajednički podrum koji je mirisao na drvo i vlagu. Ne znam koliko sam imao godina, oko četiri, pamtim samo svoje reči i Sanjinu stidljivu reakciju. I gomilu starije dece koja nas je sve vreme špijunirala kroz ključaonicu. Uperivši prst u nju, željan da najzad vidim jasno razliku i zagonetno mesto, utvrdim istinu, naredio sam joj: „Skidaj gaće!“ Ona se samo skupila od straha i rukicama pritisnula ono što me je zanimalo i mamilo nepoznanicom. Čim sam to izgovorio skriveni posmatrači nahrupili su kroz vrata zacenjeni od smeha. Dakle, prve reči koje pamtim, upućene ženskoj osobi bile su sasvim u duhu domaće kinematografije.
Oluk iskušenja
Predškolska, mutna, negenitalna očaranost, osećaj da toneš u vir od sopstvene krvi, u vrelinu, javljali su se na poroznoj granici jave i sna, u druženju s Marijom, devojčicom s kojom sam se neko vreme često igrao, sasvim drugarski i čedno, mada sam osećao da je ona ipak nešto drugo, meni nepoznato; kao da su se neke tačke na njenom telu gubile i odlazile u beskonačnost i ja nikako nisam mogao da ih dohvatim.
U mojoj fantazmagoričnoj uobrazilji stajala je ona naslonjena leđima na ćošak zgrade, tik pored oluka, u lakoj letnjoj haljinici, dok sam ja goreo u čudnoj groznici prepunoj stida i sramote, odvratnosti čak, s osećajem nečeg bolesnog, ludačkog, razdirućeg, drmalo me je u dnu jednjaka i utrobe, i nisam znao šta mi se dešava, šta hoću od nje. Bila je izvor velikog nespokojstva i požude. Nešto strašno, duboko kao bunar, vrtoglavo, sijalo je iz njene nežne puti, a za čime se nisam usuđivao da posegnem čak ni u svojoj mašti.
Tamno mesto
U prvo vreme bilo mi je neshvatljivo, nepojamno i nepredstavljivo da neko nema ništa između nogu. Meni se tu uvek nešto klimalo i klatilo, na idealnoj razdaljini od ruku, kao najprirodnija stvar, nužna, a s kojom možete, i svako malo morate, manipulisati, koje ste svesni iznutra i spolja. To da neka ljudska bića nemaju ništa na tom mestu i čak da tu bude nekakva nepravilna rupa, procep, zev u mesu, nalik groznoj živoj rani, praznina koja ko zna gde završava, bilo je nešto jezivo za moj um. Tu nešto nije u redu, mislio sam. Patrijarhalna sredina u kojoj sam živeo svesno i nesvesno samo je pothranjivala ideju da tu ima nečeg prljavog, stidnog, nedostojnog, neki manjak, falinka i da sam srećnik što ne pripadam ženskoj polovini čovečanstva čime sam oslobođen mnogih muka i iracionalnih strahota, patnje i slabosti. Pre svega pasivne uloge u životu, i naravno, rađanja.
U kasnijoj dobi imao sam upravo suprotan utisak, taj da je ono što grubljem polu visi u stvari kao neki smešan višak, nalepljen, ružan i sasvim upitan, dok su žene postale idealno oblikovane, poput skulptura i time još zagonetnije.
Vanja i Nataša
U osnovnoj školi prošao sam, kao i mnogi, homoerotsku fazu. Dugo je trajala. Pitao sam se često u to vreme s kim bih pre stupio u intimne odnose, birajući između Nataše, rano sazrele, starmale drugarice iz odeljenja, i druga koji je bio sav ženskast, uskih ramena, istaknutih jagodica, poluduge kose, punih srcastih usana, prćastog nosa; ljubak i jedar, nosio je tesne elastične farmerice koje su mu isticale malo podignutu lepu zadnjicu i zgodne noge. Bio je omiljen, jedinac, obučen nonšalantno i trendi, i sve to početkom osamdesetih, u zlatno doba novog romantizma, našminkanih, senzualnih, feminiziranih bendova. I nadimak mu je bio delimično ženski: Vanja. Bio je submisivan i mio, s malkice viška u težini, taman da mu grudi budu kao u tek zapupelih devojčica.
Godinama kasnije sreo sam ga, izrastao je u pravu muškarčinu, kao da se u međuvremenu bavio sportom, plećat i visok; međutim, tada je za mene bio neostvariva i neizreciva androgina sanjarija kojoj nisam smeo potpuno da se predam jer sam živeo u ekstremno homofobičnoj sredini a i sâm to bio, mada ne u odnosu na njega.
Rezonovao sam na sledeći način: s njim bih imao telesnu igračku više, a s kojom vrlo dobro znam kako treba postupati da bi se doživelo zadovoljstvo. Bliskost bi se odmah uspostavila jer smo istoga pola, ne bi bilo potrebe za upoznavanjem nepoznatog, ne bi bilo nesporazuma, nerazumevanja, dobri smo drugari, znamo se sa basketa, iz klupe, sa pismenih iz matiša kada bih mu pomagao da prepisuje od mene, na čemu mi je bio beskrajno zahvalan. Imao je visoko mišljenje o meni. Dugokosa i napredna Nataša je tako brzo odlazila u drugi i treći plan, gubila se i ja sam se čudio tome u sebi, krio to kao neizgovorljivu tajnu. Doduše, nisam ja tu bio poseban, i drugi dečaci, privučeni Vanjinim izgledom, štipali su ga i hvatali na fizičkom, dok je bio u fensi šortsu. O tome da je bio vrlo atraktivan i devojčicama ne treba ni govoriti. Bio je jedan od onih u kome se ukrštaju tajne želje mnogih, a da, nepatvoren i srdačan, bar na prvi pogled, nije toga bio svestan, što je samo pojačavalo privlačnost.
Pamtim rođendansku žurku kod Vanje, kada su roditelji slavljenika napustili stan uz kobajagi zgražavanje nad stihom „dođi mi doveče, ne budi goveče“. Glasna muzika rušila je granice, ukidala obzire, oslobađala demone. Pravio se haos po stanu, što je domaćin, po pravilu, morao da trpi. Prenosila je atmosfera tih pubertetskih zabava u alternativni svet, sve postajalo je nestvarno, vazduh prezaslađen, na ivici polucije, uz obilje hrane; devojčice su bile van školskih klupa, tako da sam imao osećaj da prisustvujem rimskim orgijama u najavi. Uz obavezno maltretiranje slabijih glavna igra bile su „masne fote“, francuski poljubac koji izvodiš sa slučajno izabranom a češće nameštenom partnerkom dok drugi broje dužinu trajanja nespretnog, grešnog, balavog zaplitanja jezikom, istraživanja tuđe usne duplje koje je samo u tom slučaju bilo javno dozvoljeno i poželjno. Mada, sve bilo je nevino i svodilo se na vaćarenje sredinom osamdesetih godina prošloga veka, u mom tinejdžerskom svetu.
Baš na toj žurci bio sam prisiljen da se dugo ljubim s Natašom. Krišom sam joj posle toga stavio ruku na međunožje i bio neprijatno iznenađen tvrdoćom onoga što je bilo ispod njenih farmerica. Ona je teško disala i onda uradila to isto meni što me je zapanjilo jer nisam očekivao da žensko može imati inicijativu i otvorenu želju. Zatečen, uplašio sam se, užasnuo jer nisam imao pojma šta treba da radim niti kako da se postavim. Nisam još imao svoje ja.
Prva ljubav došla je s belim lukom
Prvu devojku, drugaricu iz odeljenja, osvojio sam u Nišu, na raspustu, posle prvog razreda srednje škole, na sopstveno iznenađenje. Patio sam dugo, pisao sentiše u A, E i D molu za gitaru posvećene njoj ali sam se pomirio sa tim da nikada neću uspeti da joj priđem i iskažem osećanja jer oboje smo bili vrlo stidljivi, konzervativni. Onda je jedne večeri toga leta banula s drugaricom ispred moje kuće, što se nikada do tada nije desilo, da prekine moj očaj i beznađe i pozove me u šetnju do Čaira, parka gde je naše društvo sviralo i pevalo. Ja sam upravo bio pojeo svoj uobičajeni sendvič s gomilom belog luka. Znao sam da je kucnuo moj čas, da će do razrešenja doći sada ili nikada, zvezde su se poklopile i jedini problem je bio zadah iz mojih usta. Kako ću je pobogu poljubiti posle svega? Bacio sam se ludački na pranje zuba i mentol bombone dok su me njih dve čekale u dvorištu.
Krenuli smo i ja sam usput kupio još neke grickalice da koliko je moguće neutralizujem dah. Kada smo se našli u parku, zaklonjeni drvećem u srcu grada, pitao sam je da prošetamo malo, da se odvojimo od drugih. Skupio sam snagu, sačekao pravi momenat i rekao da sam sve one pesme koje je slušala kako pevam napisao njoj. Poljubili smo se. Zagrlili. Rekla je da nije verovala da ću ikada da učinim taj korak. Pitao sam je odmah da li se oseća nešto u mojim ustima. Ne, rekla je. Poverovao sam, želeo sam da verujem ali to više nije bilo važno. Među nama je sve i ostalo na poljupcima, do kraja.
U dvorištu pantelejske crkve ljubila me je svuda po licu, zavrtelo mi se i zamalo od toga nisam pao u nesvest. Van porodice nikada nisam bio obasut tolikom nežnošću. Ona je živela u blizini tog hrama u kome su se venčali moji baka i deka, davno, pre Drugog svetskog rata. Tu sam dobio i šamar od njenog oca koji je jednom dojurio na biciklu. Slagala ga je gde ide. Pao sam na zemlju od udarca. Ribe u betonskom bazenčiću nisu registrovale ništa neobično. Inače, nesporazumi s očevima devojaka obeležili su moj oskudni ljubavni život.
Mesec dana kasnije odselio sam se za Beograd, vođen trbuhom za majkom i bratom koji je tamo morao da nastavi školovanje. Namirisana ružičasta pisma puna čežnjivih izjava i obećanja bila su nastavak nemoguće veze neko vreme. Uvideo sam moć reči ali i laži i poluistine. Kada sam posle nekoliko meseci došao u Niš i rekao joj da mi se čini da je više ne volim, priznala je da je slično osećala prema meni već dugo ali da nije smela da mi kaže. Opet je odala priznanje mojoj hrabrosti ali ovaj put da izađem s istinom ma koliko ona bolela. Saznao sam da je ubrzo po raskidu ušla u vezu sa svojim sadašnjim mužem, vaterpolistom, uspešnim i zdravim momkom, koji je, dakle, bio sve ono što nisam bio ja, bolesni pesnik u pokušaju, i po završetku fakulteta otišla je s njim u Amsterdam gde i danas žive.
San letnje noći, autopoetika
Kao adolescent iz godine u godinu početkom leta pitao bih se: ko će da me teši za vrelih noći, narednih meseci? I kada bi one došle, senzitivan i zamišljen nad zagonetkom univerzuma, mučio bih se nerešivim problemima postojanja i smrti, činilo bi mi se da treba samo da istoga trenutka istrčim iz sobe napolje, bez obuće, polunag, euforičan, jurodiv, kao buktinja, i da bih iza prvog ćoška sigurno naleteo na neku ženu, devojku, koja kao da me je čekala iako se možda vraćala s posla ili prodavnice, i ona bi u sekundi shvatila svu moju patnju, izgaranje, želju, i utažila bi je svojim telom i osećanjem, majčinskim i ljubavničkim ujedno, tu očajnu žeđ za suštinama, žudnju za transcendentim. Znao sam da se nikada neću usuditi da uradim takvo nešto, razgolitim se telesno i duševno, javno, kao u snu, integralno, ne bih li time došao do konačne spoznaje. Nisam imao hrabrosti i kao da je to bilo realno moguće, prezirao sam sebe. Istina je tu, nadomak, a ja ne smem da je ščepam.
Sada mi se čini da sve to i radim, samo kroz pisanje, društveno priznati egzibicionizam.