foto: Dženat Dreković/NOMAD

Stanković: Teror hrane, jedizam

Ili kako iz ljubavi uništiti volju i život svog deteta

Bolje je jesti nego ne jesti. Ko jede živ je, ko jede više više je živ. Vredniji mu je život, srećniji je. Ako te nešto boli, imaš problema sa zdravljem samo treba da pojedeš nešto. I ako te ništa ne boli i zdrav si ko dren takođe treba da smažeš određene namirnice, da bi učvrstio svoj imunitet i gradivne sastojke. Sigurno ima neka voćka, travka, bućkuriš za koji nisi znao da ti baš on treba. Zato prati jutarnje programe i žutu štampu. Ponajviše nedruštvene mreže. Ako držiš dijetu da bi smršao opet samo treba da papaš to i to. Nikako da ne papaš. Glagol jesti kao drugi najvažniji glagol u srpskom jeziku na „j“ ne trpi negaciju. Nejedica ne valja. Ako slabo mezetiš ili ne daj Bože ne gustiraš ništa ti si verovatno teško bolestan ili na samrti. Psihički si odlepio, sigurno. A možda si i od „onih“, pu, pu!

Ne postoji iskrenija ljubav od one prema hrani, govorio je moj tatica. I dodavao: hrana je najbolje jelo. Ne postoji veće zadovoljstvo nego da se prejedeš, kaže moj narod. On je dugo bio u nemaštini, od praznostomačnog praiskona do pedesetih godina dvadesetog veka, godina industrijalizacije i napretka, pa ako i nisi lično ti gladovao u detinjstvu sigurno nosiš to u genima, taj G negativni hromozomski komplet, i moraš da klopaš za sve pretke od srpskog Adama i za potomke koji moguće neće imati dovoljno za obed jer će ih pogoditi atomski rat ili najezda vanzemaljaca koji će uništiti biljni i životinjski svet, tj. nevina bića silovana i uzgajana u konclogorima, zaklana i servirana samo za naš užitak. Ako si baš rešio da budeš vegetarijanac moraš da njupaš više nego mesojedi, po gabaritu. Obavezno da se ugojiš. Stalno razmišljaj šta bi mogao tog dana da spremiš, to da ti postane životna filozofija. Bićeš apostata, raskolnik, apokrifni autor, nekanonski, zilot, sektaš ali ipak deo veće celine crkve verujućih prežderivača makar kao bludni sin čiji se povratak na pretovarenu trpezu željno očekuje. Bio vegan ili ne, idealan dan jednog normalnog srpskog straight ili gay para nije tanka popara pod sumračnim nebom kosovskog zaveta nego se sastoji u pribavljanju, brižljivom odabiru namirnica, spremanju i krkanju. Obavezna popodnevna dremka dobra je za varenje. Kod boljestojećih vreme prolazi u biranju kafane i tipovanju jela sa menija.

U svakom slučaju jedina muzika koju treba ozbiljno shvatiti je muzika krčanja creva i ne sme se dozvoliti da se ona čuje, jer ona prosečnom Srbinu zvuči kao predukus apokalipse i jerihonska truba. Treba transcendentalnom meditacijom razviti najosetljivije senzore u stomaku tako da čim kapne, curne kiselina gladi mora se ona utoliti odmah jer su minuti u pitanju, život visi o koncu, tj. o krhkoj špageti. Da dodamo još i da čovek može da zanemoća i onesvesti se, padne s mosta ili skele, izgubi sposobnost pravilnog razmišljanja, postane razdražljiv i agresivan, ubije bližnjeg i daljnjeg svog, masovno ili selektivno.

Preko stomaka dolazi se do srca to najbolje znaju naše mame koje nas i kao odrasle volove drže na lancu naše alavosti kuvajući nam ukusna jela kao na pokretnoj traci. Kontrola uma i korupcija duha dolazi iz stomaka. Kada mame zagospodare črevougodijem njihovom carstvu nema konca. Mi smo samo produžetak njihovog tela, želuca, usne duplje, nepca i jednjaka. Nemamo samostalnost kao poslovni i abdominalni subjekti. I pošto je stomakougađanje koren svih grehova i zala živimo ogrezli u besu i nezadovoljstvu. Što više apamo gladniji smo. Uvek može još ponešto da se gricne, čalabrcne, založi, i posle od viška energije, kalorija, moramo da izmišljamo probleme i psihofizički se obračunavamo međusobno i sa samim sobom. Zbog nedostatka krvi koja se spustila u creva superego, ako ga je i bilo, gasi se, zabole nas za sve i to uzrokuje osionost, nasilje, ratove, fatalne greške; podmuklost i pakost poleću s pretrpanog stola u svet. U kuhinji se začinje svaki zločin, pakleni plan i trauma. Dobijamo na težini i tromosti, pitamo se šta to nije u redu s nama i kratkotrajnu utehu nalazimo opet u – frižižderu, čime ulazimo u začaran krug propasti jer stomak uvek viče: Još! Još! Još! Ala je nezasita, princeza je svarena, konji su uspavani.

Šta god da slavimo, rođendan, slavu, sahranu, svadbu uvek je žvakanje glavno. I Crnjanski se žalio da Nemci samo žvaću i žvaću. Deca moraju da poručkaju sve iz tanjira. Ako im ostane zalogaj kaže im se: „To je tvoja sreća!“ Moja baka je govorila: „ I ako ti se ne jede, jedi!“. „Koliko čovek može da pojede!“, čudio se moj deda godinama gladan zbog bolesti žuči i poratne nemaštine.

Rodbina nas uči da uvek treba birati jaču, masniju i začinjeniju hranu sa puno mesa. I ljutu jer to otvara apetit. Ko zna kad će da se zarati, u Srba je to ko dobar dan, zato je lakše kad imaš zalihe u vidu ličnog paufleka. Mirno i orno čekaš Žikicu Jovanovića Španca. Tako da je svako meso bolje od zeleniša i garnirunga. Potonje postoji zbog prethodnog i može se preskočiti. Riba se jede baš kad se mora ali šaran ili skuša, nikako oslić. Krvavica, švargla, čvarci, sprža, kobaja, slanina, u ovom nabrajanju idealnog svakom Srbinu kreće pljuvačka, budi se krvoločnost i zasijaju okice i sekutići jer treba pojesti onih šest do osam vagona od po 10.000 kg za života, kako su izračunali pametni naučnici, posle je sve lakše. Nijedan zamrzivač nije dovoljno velik niti zimnica dovoljno obilna. Frižider je centar bašlarovske imaginacije, omiljeni deo pokućstva oko koga gravitiramo kao planete uz često padanje, uvlačenje i pomno istraživanje njegove bespregledne i raskošne utrobe, u kojoj nalazimo utehu i lek za svaku boljku, posebno noću kada pozove duh predaka, lovaca i sakupljača. Posti se samo kad se mora i obavezno se kasnije nadohnađuju lipidi da bi se čovek vratio u kakvo takvo zaobljeno izdanje. Suv pop je contradictio in adjecto. Sve priče o dijeti služe samo da se ne bi smršalo. Ko se žali na kilažu neće nikad oslabiti. Eto, i jezik je na strani ždranja, oslabio si ili si se popravio, tako se kaže. Nije čudo jer je on nastajao u oskudnim uslovima pećinske ishrane, golootački, u vreme kada su naši očevi bili skoro goli.

Glavna briga kada se ustane ujutru treba da je šta ćemo za doručak a šta za ručak. To mora biti definisano, nikako prepušteno slučaju. Nabavka, pripremanje, konzumacija, sveto je trojstvo malograđanskog raja. Onda dolazimo na svet mi, mekušci, mamini sinovi, oslabljene ili često nepostojeće volje, skloni melanholiji i sanjarenju iz samo jednog razloga: od malena smo obasuti obiljem ukusnih đakonija i ne vidimo nikakav razlog da nešto preduzmemo u svom životu, da se umešamo u njega. Ničega nam ne nedostaje. Usta su nam stalno puna. I onda nam na kraju srednje škole kažu: Završi faks, zaposli se! – Polako! I čemu? – Nećeš imati leba da jedeš! – Pa ja i ne jedem mnogo hleb.

Ostajemo da živimo s roditeljima koji nemaju srca, ne mogu da zamisle da smo gladni i žedni. Dakle, nastavljamo kao termiti da tamanimo proteine i ugljene hidrante, mljackamo, srčemo čorbe predajući se gargantuelovskim zadovoljstvima i našem nepostojećem životu definitivno neće biti kraja! Prijatno!

Dragoljub Stanković


Žujo: Ignaz Linhart
Latifić: 2022/23 kreni!