Pismeni zadaci iz srpskog jezika u školi predstavljali su za mene kuluk i mučenje, ceđenje suve drenovine, završavali bi u gomili opštih mesta i ništavilu koje bi s odahnućem bilo zaboravljeno odmah posle. Gornji navedeni naslov bio je jedan od mnogih (ili npr. Jesen u mom gradu) za koji nisam imao pojma šta bih sročio, delovao je apstraktno i suvo kao birokratska floskula. Jezivo loš i nemotivisan u smišljanju bilo čega na času, a pod presijom nastavničinog pogleda, ističućeg vremena i pažnje koja je letela na drugarice i drugove, užasnut opresivnom tišinom, neprirodnim mukom, uspevao bih, ipak, krajnjim naporom da izboksujem korektno sterilnu i uškopljenu četvorku. Nisam mogao ni da sanjam da ću jednoga dana pisati sa zadovoljstvom i da će mi to čak postati životni poziv. Zato evo sada, posle trideset i kusur godina odgovaram opet na zadatu temu. Elem…
Kao adolescent prezirao sam sebe jer sam bio zdrav kao konj, sirov i neosetljiv, sa sve četiri stameno na tlu, pun energije i nepresušnog optimizma u poređenju s neurotičnim i melanholičnim junacima romana koje sam čitao, nimalo poetičan nego totalno logičan i fizičan, konkretan, banalno usmeren na zadovoljstva koja su uvek bila pri ruci, dok su oni, fiktivni likovi, lelujali nežni, iznutra raspeti, hipersenzibilni, sa strašnim porodičnim istorijama maltretiranja, strastvenim posrnućima u meso i kal, s moralnim ambisima, košmarnim snovima i priviđenjima, tonuli bi u alkohol, drogu, u umetničke vizije i ushićenja, opijali se bojama i muzikom, pa i čamom samoće i raspadanja; kao meduze idiosinkratički reagovali bi na neki detalj, miris, ukus, od čega bi posle nastajali simboli čitavih epoha, nosili su na leđima atmosferu i svemir patnje i metafizičke zapitanosti na rubu suicida i beznađa, dok sam ja za to vreme, uživao u kaloričnoj hrani i šaru života uzalud se trudivši da doživim bar neki deo beskraja sivila i sunovrata koji su njima bili osigurani do kraja knjige koju sam gutao.
Zavideo sam i devojkama, krhkim princezama koje bi padale u nesvest kada bi videle ili čule nešto za njih strašno mada bezopasno, ta slabost me je zanosila, želeo sam da osetim sličan telesni drhtaj i slom, predavajuće ženski ali sam naprotiv osećao čvrstinu i bujnost mišića, kristalno čistu svest, uzemljenost koju nije moglo poremetiti ništa, nije bilo čuda ni fatalnih izgaranja, dvoumljenja, sagorevanja nežnih duša i čulnosti koja bila bi zbunjena i preplavljena do vrška i prskanja, nesvestice i snohvatice. Snovi su mi bili najbliži željenom ali, avaj, u budnom stanju carovao je mnome matematički pozitivizam, sve je bio sam objekat nigde nije bilo subjekta, da ne govorimo i fihteovskom „ja“.
Jednom rečju hteo sam biti dekadentan i delikatan nervčik kao Leone Glembaj, Filip Latinović ili junak „Dnevnika o Čarnojeviću“ koji je uživao u svojim bolestima, pasivnosti i vrućici.
U raskoraku sa samim sobom rekao bih sebi tada: Ne trudi se, bićeš cepanica zauvek, nema šanse da osetiš te sublimne frekvence i ekstaze, romanesknu formu bivanja, ambijent začaranosti i duha, u kome i telesno postaje duhovno, gube se granice i sve se sliva u uzvišenu totalnu sliku, tu finoću nećeš nikada doseći, tu simfoniju bića i raskoš senzibilnosti.
Imao sam aspiracije za čuvstvovanjem i doživljajima koji su pojačani psihičkim ili fizičkim poremećajima i još ponajbolje ako bi bilo u pitanju ludilo, ah, da, ali sam oko sebe nalazio samo prizemlje i suteren sveta, potpunu materijalizovanost, jasnoću i automatiku stomaka koji je radio precizno kao švajcarski sat. Nisam znao da se nalazim u socijalističkom malograđanskom raju čiji će kraj nastupiti ubrzo, u devedesetim. Na vidiku je bio i kraj mog pucanja od zdravlja koji će mi na pladnju doneti nemoći o kojima sam maštao i ja ću uvideti da to nije ništa dobro, a uz to i da je nepovratno.
Kada se to počelo ostvarivati upustio sam se u alhemijsku avanturu poznatu po nazivu „cveće zla“ tj. u pokušaj da se od nevolja i iskušenja koje nas napadaju sa svih strana i iznutra napravi lepota a što bi i bio smisao moderne umetnosti. Postao sam osoba koja sam i želeo da budem i krug se zatvorio. Kad se završi život počinje umetničko.
Prva pesnička knjiga
Najbolje što sam umeo promucao sam, opisao svoju teritoriju, odškrinuo vrata podzemlja, otvorio intimno igralište spoznaje. Pesnik u knjizi koja najavljuje budući opus pobada kočiće pevanja, pokazuje prstom koji su mu ciljevi i koliki vidokruzi, ključni arhetipovi, pojmovi, a kakvo trenje i nežnost jezika, proriče on buduće uzlete i poniranja, u začetku i zametku, zavrti se u rečnom plesu kao čigra i ostavlja nas možda u zapitanosti šta će dalje biti ali ni on sâm ne zna kuda će se uputiti u nepredvidivoj pustolovini pisanja, samo sluti i ima želje za koje će se neretko uspostaviti da su bile maska za one prave, to znači da će ih ostvariti na sasvim drugačiji način od onog kako je očekivao, zamišljao, da će se približiti sebi sa nepoznate strane, s tamne strane meseca, iz prašume nesvesnog izleteće čudovišta i ptice koje će ga iznenaditi toliko da će misliti da se izgubio i izneverio prvotne ideale i praslike ali će posle decenija rada videti da je stigao tačno tamo gde je hteo, i to ne potpuno svesno, nego tumarajući i osluškujući svoju krv kao i glasove drugih, i onih iz prethodnih vekova, nekada i neprijatne, zavodljivu pesmu sirena, dok mahnitao je privezan za trošnu barku tela, za krst libida.
U toj prvoj knjizi on eventualno otkriva i koliko je porozan, slab, lenj, razmažen, sujetan, kakve mu opasnosti prete ako se ne otrgne od demona, makar u poslednjem trenutku, od onoga koji njegovo pisanje hoće da instrumentalizuje za bilo koju vanknjiženu svrhu, devalvira ga i iskoristi kao još jednu mrežu laži za hvatanje jadnih duša zarad poništenja sveta i radosti.
Početna knjiga može biti dobra ali tek druga i sledeće pokazaće ima li ičega opipljivog tamo kuda se uputio stvaralac u svom letu, bar u konturama, da li se nazire neka konstelacija oblika i oblaka neprikosnoveno determinisana ličnošću autora, kao njegov zaštitini znak, žig, ožiljak i pečat na koži jezika i koliko je on ozbiljan i čvrst u naponu, da li piše samo zbog pisanja, taštine, lako proizvodi dah praznine ili mu duša stvarno čezne za sjedinjenjem i izlečenjem, kao da je to jedino što mu je važno i zbog čega sve stavlja kao ulog: čitav život se žrtvuje jer šta je on bez lepote i stremljenja ka nepoznatom, jedan stepen više ili nek nas sve đavo odnese.
Pesnik stavlja jednu pored druge reči koje su međusobno najudaljenije i mi onda između njih osetimo najfiniju paučinu novog izraza, sveta u nastajanju a u njegovoj dubini i visini naziremo unikatni lik autora.
Sloboda je nezavisnost. Takozvana autonomija književnog dela rezultat je osobenosti, suverenosti autora kao individue. Ako je pisac neoslobođen misaono i osećajno, ta mera ropstva bilo čemu uticaće na kvalitet dela. Kod pisanja uopšte najvažnija je ličnost, sve drugo, kultura, izvežbanost ruke, talenat, podređeni su ovoj strašnoj moći da se bude svoj i sâm, i u njoj nalaze svoj izvor, nadahnuće. Svaku knjigu treba čitati kao da je jedina na svetu i tek kasnije je povezivati s drugim delima jer ona dolazi iz mrklog mraka nebića i nutrine.
Jezik luta po visoravnima unutrašnjih prostora i vizija. Puno je tu slučajnog koje se kasnije uspostavlja kao sudbinsko, nužno. Prva reč, sintagma, stih, otkrivaju mnogo, podiže se zavesa sa horizonta sasvim specifične imaginacije i onda osetimo da li nas privlači gravitacija te novootkrivene galaksije slika i interakcija, koliko je ona autentična i da li odaje utisak da je morala biti napisana. Ako to osetimo, knjiga je uspela.
Gledajući svoj prvenac posle osamnaest godina zadovoljan sam jer su pesme ostale žive, sugestivne, bez viškova i sa opsesivnim temama i oduševljenima koje sam nastavio da razvijam i kasnije. Prilažem par kao dokaz:
*
Iza reči
nema mene.
Samo potok
u kom žene
peru veš
i noge.
Prskaju se.
*
Voda iz česme
sporo kaplje
po belini
lavaboa.
U mojoj glavi
otvara se rudnik.
Patuljci
zavrću rukave.
Snežana izlazi
iz kade.
(„Pesme jednog dana“, 2005)