O znanju, čitanju i pisanju
Treba uvek ponovo postavljati osnovna pitanja i vraćati se na početke jer i drevni spisi Istoka kažu da je neznanje mrak ali da je znanje još gušći mrak. Ništa se ne podrazumeva i ceo svet se mora u svakome odbraniti i potvrditi kao da je on prvi i poslednji čovek, zora i kraj čovečanstva. Tek onda se to može nazvati znanjem i iskustvom.
Mnogoznalaštvo ne uči pameti, reče Heraklit. Pametan čovek od jedne činjenice pravi aksiom, od dve teoriju a od tri filozofski sistem, govorio je moj profesor marksizma.
Zato je važnije kako čovek živi nego koliko čita. Dobro pisanje je posledica samosvojnog mišljenja, što je rezultat zrelosti i oslobođenosti ličnosti. Samoispitivanje, borba sa samim sobom, lični problemi, ono je što gradi pisca. Ako toga ima onda se on kreativno menja, nije posisao sve istine iz knjiga pa sada samo primenjuje teorije i stilove, angažira se oko neke društvene teme. Da bi tekst imao više dimenzija on mora biti prelomljen u nutrini nesigurnosti i mraka. Ne drže se svi konci kada se stvara, neke, mnoge povlače jezik, nesvesno i gospodin slučaj. Prvo što zapazim kod pisca je koliko ne robuje publici, sebi, ideologijama, novcu. Kako bi drugačije mogao da oduševi čitaoca, da otvori vrata ka spoznaji, nepoznatom, neimenovanom? Sigurno ne kalkulišući efekat.
Gipkost tela i gipkost misli u vezi su. Pravi mislioci, stvaraoci su atletičari koji stalno treniraju. Jezik je poligon vežbanja mišljenja. On pruža sprave, mogućnosti, igračke i inovacije koje nas, upornim radom i koncentracijom, odvedu u novo saznanje. Gramatika je njegova struktura i stega a leksika zbirka slika, sastojaka za pravljenje alhemijske reakcije rečenica. Stvaranje je svojevrsno rađanje, šansa da se svojom krvlju i dahom, mukom i slašću nešto živo donese na svet. Živo znači da je dovoljno kompleksno i neukrotivo, kao neprolazna svežina klasičnih dela.
Jezik je oduvek bio dubinski erotičan jer je, pre svega, komunikacija različitih stajališta, polova, onih koji se ne razumeju a žele da se upoznaju, on brizga kao vrelo, zapenušen, raspevan, melodičan, nekontrolisan, prljav, neuhvatljiv, pravi sugestivne aluzije, uzrokuje korisne nesporazume, migolji poput jegulje, zanosi kao velika reka, bujica, neprikosnoven kao sudbina.
Svaka priča, i najracionalnija, naučna, neko je zavođenje – slušalaca, čitalaca. Govor ljudi ima svoj život na koji je nemoguće uticati, treba to javiti našim uškopljenim lingvistima, čistuncima i prezirateljima bogatstva i raskoši izražavanja, što u sterilnim rukavicama i sa svastikama na čelu, s oštrim ocilima u patriotskom srcu čame po kabinetima i smišljaju nova ograničenja i zabrane ne bi li sačuvali tzv. tradiciju, a u stvari, sopstvenu glupost i mržnju dok je jezik poligamist, orgijastičan, opijen podzemnim strujanjima i ne priznaje nikakve granice.
Dobre knjige imaju kapilarnu građu, minuciozno su oblikovane, s najvećom ljubavlju i posvećenjem, uz žrtvovanje, odricanje, jer da bi se stvaralo mora se rušiti, u intimi, ceo život postoji da bi se napisala jedna knjiga, i kada je ona gotova taj život više ne postoji, nije važan, ispunio je svrhu. Sve je plaćeno danima i godinama pesnika, udesom epohe, i onda dela prodišu i počinju sama da se hrane i menjaju, kao čudni, artificijelni organizmi, otržu se od autora i žive drugačije u svakome čitaocu, na sasvim neočekivane, nepredvidive načine. Uspeh roditelja je da postane nepotreban detetu, suprotno večitom tutorstvu, preovlađujućem kod nas. Dela nose pečat, konzerviraju trenutno stanje duha stvaraoca ali nisu on, smrtni stvor sa nužnim manama i gadostima.
Umetnost je androgina, hermafroditska, ona sama sebe oplođuje i nastavlja se. Sve je tu umetno, neprirodno i baš zato je dostojan nastavak, najfinije proširenje nature, njeno samoosvešćenje, ono natprirodno, kao što su npr. religije i mitovi.
Čitanja ima raznih, ne samo tekstualnih, i svako je potrebno. Ispitujemo svoju iskrenost i osećanja, preispitujemo se ali i tumačimo i svet oko sebe, upisujemo u njega svoje želje i predrasude, očekivanja, fantazije.
Čitanju nema kraja. Prirodu odgonetamo i nikako joj ne možemo skinuti sve velove tame, negativna materija koja čini veći deo kosmosa, zagonetno diše u dubini i ismeva naše jednačine, kikoće se. Muziku čitamo slušajući je i ona nevidljiva, nezaustavljiva, prolazna kao život budi milion sinestezijskih asocijacija dok je ustvari nema nigde, osim u vazduhu i u duši. I dušu lovimo i hoćemo da je polegnemo u Prokrustovu postelju profesora Frojda. Čitamo jedni druge i najbolji su oni retki koji umeju da razmišljaju slobodno, poput radoznale dece, spremni na iznenađenja, oni prolaze poglavlja i faze, menjaju se, ne priznaju šeme i šablone, jednom rečju živi su ne samo fizički. U bitnim stvarima (hrana, seks, moć, novac, pohlepa, smrt) iskustvo i znanje malo pomažu, tu smo uvek balavci spremni na grešku.
Nekada u devojci koju sretnem u prevozu, na ulici, u prodavnici vidim beskrajno produženje svog sveta jer ona kao biće, stvor, izgleda vrlo slično meni, ima oči, usta, nos, a opet nije kao ja, prelama moj lik poput prizme i na drugoj strani realnost je obrnuta i kompatibilna, vrtoglava i zaslepljujuća ali i zaceljujuća. Znam da ona postaje svemir tek u mom oku koje joj daje da se razmaše, neki prostor se otvara odjednom.
Činjenica da i ona mene gleda iz svog ponora umnožava naš kontakt kao ogledalo u ogledalu, frekvencija se pojačava i nevidljive munje počinju da nas povezuju, kao pred pljusak. Naelektrisanje i otežalost obzora. Ko će biti nebo a ko zemlja odlučiće igra, slučaj, ukrštaj. Dakle, čitanje je svuda, ono nam ne gine. Zato čitajmo pažljivo, i ne samo knjige.