U jednom momentu shvatiš: ne, ništa se nije promenilo, sve je kako je i bilo pre trideset, četrdeset godina, niti se menja, uvek taj osećaj bremenite prolaznosti, nezaustavljivi huk, samo neki ispadaju iz vagona, ulaze novi, igra je ista, setiš se kako si to nekada davno čuvstvovao, ekstatično, u najobičnijim situacijama, kao da si na rubu, margini koja bubri, preti da eksplodira, rasprsne se i otkrije skrivenu tajnu, prokrvari, život ti je plesao pred očima poput zmije, skidao šarene košuljice, nije bilo kraja u poniranju, ljuštio si, sloj po sloj, crni luk stvarnog, ljut, što nagoni na suze, uvek novi oblik rastao bi iz klice, u vidu ruskih babuški: sve je bujanje a nema srži ili je srž baš to, ta forma, duh neuhvatljiv.
Gledaš u lice starca koji sedi naspram tebe u busu vidiš crte svoga dede, tinejdžerke na susednom sedištu slika su univerzalnog sećanja na mladost, i one će jednom biti starice kao što je i deka bio ti, sve se meša i ostaje isto, treba se setiti nekog pojma iz indijske filozofije, onog koji označava silu i suštinu svega živog, oblikuje i menja tela, vretenaste mišiće, osmeh, bore, zrijemo kao krompiri smežurani na kraju, to je lice starice, one koja je bila devojčica, vrtela se laka i poklanjala ljubav svetu, da, nema promene i sve je promena…
Ima drugog sveta, bezbrojnih svetova. Ima. Nikada to ne zaboravite. To je dubina, u srcu tame i tišine. U njoj otvaraju se omamljujući, nedogledni prostori.
Otvorio sam sva vrata. Ceo život sam se trudio to da uradim i sada vidim da sam uspeo. Krećem se u svim pravcima. Razliva se svest. Moraš sve uništiti da bi gradio. Misao je negacija.
Noć je bolja, noć je negativ dana. Misli su čiste jer sve je prošlo.
I šta je bila istina mog života? Ono što sam želeo, ne ono što sam bio.
Umetnost je nastavak detinjstva drugim sredstvima. Ja sam svoje detinjstvo zaboravio, nikada ga se neću setiti, sve sam dalji od njega, hiljade svetlosnih godina nas deli i zbog toga ga sada rekonstruišem, osluškivanjem, uobličavam od daha i damara. ASMR.
U stvari tek treba da postanem dete, beba ali svemirska. Kada sam to realno bio nisam imao aparaturu, instrumente, kategorije da fiksiram veliko plavetnilo. Zato mu sada idem u susret, posle pola veka. Ono se smeši u daljini, zove me, zanosi.
Kada pogledam svoje telo u ogledalu kupatila kažem da je pravda da ga nestane jednom. Tako izgleda, nesavršeno, priručno, sasvim je u redu da se iz ovog ili onog razloga na kraju rastoči. Nema nikakve lepote u telesnoj nepromenjivosti, naprotiv, sve je vatra i mi smo plameni jezičci. Iza gracioznosti, ljupkosti udova slutimo večnost, kao ideju, uvek je ponovo otkrivamo kada ugledamo neko lepo biće, to je svakodnevno otkrovenje. Pitamo se koje to božanstvo tvori, gradi, zida i ruši glatkoću puti. Ni iz čega praktično, iz kapljice, trenutka zadovoljstva, iz zaborava kao iz bele magme kreacije, nastaje velelepno zdanje, menja se, vijuga, zri i sagoreva, ono je sve što jesmo i imamo, i kroz šta gledamo svet. Kosmos je telo, nema drugih metafora osim karnalnih. Mitovi su krv i meso, orgije bogova, usamljeni Tvorac komada sebe i od toga konstruiše svet, nebo i zvezde, zemlju, reke, mora, a na kraju Apokalipsa završava s preobraženom telesnošću.
To što će zajedno s okončanjem, disolucijom tkiva i moja svest da se ugasi manje je važan događaj, za evoluciju praktično propratni, i skoro da ga zamišljam kao nešto sladostrasno, mozak je tako naštimovan. Smrt je poslednje svršavanje, olakšanje. Svest tone u sebe, u crnilo, fitilj treperi, pucketa.
Pre neki dan video sam mrtvog čoveka kako leži ispred lifta u mom ulazu. Stari, bolesni komšija, koji je mrzeo ceo svet i mučio druge i sebe, čije sam svađe i psovke slušao u susednom stanu, najzad se odmorio od besmislenog, očajnog trajanja.
Plot je sveća a svest plamen. Red je da se voštanica potroši, otopi, dugo traje to gorenje, bar u mom slučaju. Neobjašnjivo je ali prihvatljivo, nekako prirodno, a neshvatljivo.