foto: Dženat Dreković/NOMAD

Stanković: U senci pisca u cvatu

Sličica iz prošlosti

Moj prijatelj je za mene bio nedostižni ideal jer je sve u životu uradio bolje i suprotno od mene. Za razliku od mene imao je teško detinjstvo iz koga se izvukao živ i time dobio građu za neke buduće fenomenalne knjige o odrastanju, i motivaciju, jaku volju za životom. Činilo mi se da je strašna borba koju je vodio kao dete sa roditeljima i palanačkom sredinom bio trening koji mu je dao nadljudske sposobnosti, razvio do neslućenih razmera dar koji je već imao, usadio u njega marljivost i trpeljivost do, za mene, nedohvatnih granica. Delovao mi je kao nesalomiv čovek, kao neko koga ništa ne može poremetiti, uznemiriti, pokolebati. Njegov put bio je prav i jedan od najtežih, najkraći do cilja, najžešći, koji troši čoveka, išao je direktno licem u neprijatnost i muku, težinu, dok sam ja izbegavao život i vrludao, lutao i predavao se slabosti i lenjosti. Niti sam bio u vojsci, niti u ratu tj. u traumatičnoj, nepodnošljivoj i jezivoj situaciji opasnoj po život, nisam završio fakultet, ni pročitao brdo knjiga, bio sam bez devojke, virgo intacta i bez objavljenog teksta u iole relevantnoj periodici, dok je on bio sve to, i više od toga, oženjen i imao dete, a pri svemu tome bio је mlađi od mene. Kao da je proživeo stotinu života. Mislio sam da bi za mene hiljaditi deo onoga s čim se on nosio bio neizdrživ.

Išao bih kod njega na posao onda kada bih osetio svu uzaludnost svog života, ispraznost i protraćene godine, besperspektivnost, i što je najvažnije potpuni relativizam svega, u kome je svejedno šta će biti uopšte, kao i šta ja radim. Osupnut tom zjapećom prazninom, bezvoljnošću koja me je gutala, išao bih, grabio da se inspirišem njegovom etičkom pozicijom u sistemu koji melje, takoreći mučeništvom, da se osvedočim da nije sve propalo, da zauzmem neki stav i pravac na koji bi mi on svojom jakom, implozivnom psihičkom energijom ukazao, nesebično i neobavezno, od viška snage, samim svojim prisustvom i predočavanjem gde se nalazi prva linija fronta bitke koja se vodila pred mojim očima, a koju ja, u svojoj neodgovornosti, u vlasti prelesti i libida, nisam video, niti želeo da vidim.

Po pravilu kad bih odlazio kod njega u kancelariju žalio se i govorio da je sâm, da ga napadaju, bilo da je u pitanju književna scena, igre moći na njoj ili njegova situacija na poslu. Kao da ja nisam neko ko ako ne poništava a ono bar ublažava tu samoću, ko ga upravo sluša, zainteresovano, otvorenog srca. Širio je pustoš oko sebe i menjao mi percepciju. U njegovom prisustvu i neko vreme kasnije osećao bih kao da sam bio u nekoj drugoj dimenziji, onoj stvarnoj, istinitoj, i da rastankom od njega ponovo padam u greh, opuštenost, u uživanja koja nisam zaslužio, gledao bih privlačne devojke i znao da one ne pripadaju onoj dimenziji u kojoj sam upravo bio s njim. On je ostajao sa svojim natčovečanskim naporima, titanskom borbom od koje sve zavisi. Pa moguće i ja. Kao neki prirepak tog nevidljivog rata koji je vodio za sve nas.

Kao da je i živeo sâm nije govorio o porodičnim i ličnim stvarima, samo o književnoj politici, njenim akterima i aktuelnim dešavanjima. Širio je, podsticao nezadovoljstvo, nervozu i gnev, i ja sam po običaju puštao da on započne razgovor, načne temu, kaže sve šta ima, pominjao bih samo stvari koje bi se, po meni, njega lično ticale, provocirale ga, prijatno razjarivale, i pre nego se sretnemo pravio bih spisak u glavi šta sve da mu kažem. Sad vidim da naši razgovori s moje strane nisu bili potpuno spontani, uvek je tu morao da bude kontekst koji je određivala jaka gravitacija njegovog duha, u njoj sam ja bio lak i nošen kao perce, trun. Pitao bi me nekad o nekom uredniku, književniku, kako je moguće da on tako misli i govori. Ali to bi bilo retoričko pitanje, tek da se on zamisli i još jednom zapanji. Ja ionako nisam imao odgovor, sve mi je bilo jasno, nisam imao iluziju da ljudi mogu biti nešto drugo, bolje, nego baš gnjide, kao i ja uostalom. Bio je srdačan i nasmešen, šale su mu bile ubitačne i vrlo duhovite, jetke, nadahnute paranojom. Nisam znao da li misli bukvalno ili me žestoko zeza kada bi mi ozbiljnim, mirnim glasom, bez mimike, kao zaključujući, rekao:„Dobar si ti, dobar…“ Osećao sam kao da mu nešto dugujem u njegovom pregnuću, širio je osećanje odgovornosti i strogoće, pre svega prema sebi ali bilo je prijatno s njim, bio sam u njegovoj milosti, nešto je video u meni, možda neku dopunu, pomnog slušaoca, đaka, a meni koji nisam ništa očekivao i bez volje za bilo čim to su bili praznični dani i trenuci, blistavi. Davao mi je motivaciju, snagu, ali kao sa nekog drugog sveta. Znao sam da se njegov svet ne može ostvariti ovde i sada, i ikada, jer bi to bila apokalipsa, samouništenje. Koje vrste, nisam mogao da artikulišem. Sve bilo bi suviše čisto i ispravno, savršeno.

Kovao sam prijatelja u zvezde, pripisivao mu i ono što nije govorio niti radio, upisivao velike sposobnosti i mogućnosti, talenat. Voleo je Miljkovićevu patetiku i mene njome zarazio. Garantovao je svojim životom, primerom da su pesnikova igra sa smrću i mladalačko izgaranje na ivici nešto izuzetno ali nikada nije govorio o formalnim, stilskim odlikama nekog književnog dela, o uživanju u tekstu, njegovo prinudno, programirano gutanje knjiga na fakultetu bilo mi je neprihvatljivo, u suprotnosti s pojmom čitanja, guštanja, pravo crnčenje, divio sam mu se dok sam ja jednu knjigu čitao po tri meseca. Kada je pročitao celog Prusta samo je to preda mnom konstatovao. Mislio sam da će sigurno i o estetskim, univerzalnim aspektima nekog dela nekada nešto više reći, napisati, ne samo o društvenom angažmanu, aktuelnosti koja je bi uvek bila u vezi s njegovim buntovničkim položajem jer je za mene on pre svega bio pisac, pripovedač, onaj pravi, narodni, izvorni, koji ima pripovedački organ u mozgu a koji ja nemam niti ću ikada imati.

Bio sam siguran da nikada neću uspeti da napišem niti jednu dobru rečenicu proze jer jednostavno za to nemam dara, verovao sam da je to potpuno drugačija sposobnost od pisanja poezije u kojoj sam se okušao, da je čak možda i suprotstavljena njoj, osim naravno kod najvećih talenata, klasika. Proza traži stav, specifičnu perspektivu, ličnost koja je uvek omeđena i koja ispoveda svoja gledišta. Ja sam, međutim, bio amorfna masa, plastelin, sunđer koji upija utiske i nema stalni oblik, niti pravac. Nizanje rečenica zahteva promišljanje i odlučivanje, zauzimanje određene pozicije, čime se čovek odriče svih drugih, ograničava, što ja nikako nisam hteo. Voleo sam svoju rasplinutost.

Moj prijatelj je izgledao kao neko ko je uveren, prekaljen i siguran koliko je samo to moguće, kao ugaoni kamen za velelepnu građevinu budućeg života u sreći i radosti, i pre svega pravde. Nije se dvoumio, imao je rešenja za svaku situaciju i mudro je donosio i najteže odluke. Odavao je utisak nekog ko je prošao sve važne škole života i obrazovanja. Nisam mogao da zamislim da ima neku veću prazninu u obrazovanju, doimao se temeljan do krajnjih granica. U ljudskim odnosima, činilo mi se, bio je nepogrešiv, nepotkupljiv, spreman na najveću žrtvu, odricanje, i imao je posebno izvežban njuh za zlo i korupciju. Nikada nije bio opušten, možda tek pod dejstvom trave, uvek je neka napetost, zategnutost gospodarila njime, fokusiranost na samo njemu vidljivu stvar, sukob, nemir. Kao da je nešto krio od svih, neku svoju mračnu tajnu koju ne bi otkrio ni po cenu smrti, bio je, na prvi pogled, pomalo sumnjiv, nikada potpuno neposredan, slutilo se nešto tamno ispod velova njegove pristojnosti, bila je ona suviše kontrolisana, promišljena, kao da je imao masku. U društvu se činio kao da je slučajno među nama, izdvajao se pojavom koja je poručivala da ne pripada tu nego negde drugde, daleko, nezamislivo, gde radi na svom zadatku, ma šta on bio, osamljen i prepušten sebi. Meni je sve to bilo baš privlačno, uvek sam se vezivao za ljude s jakim egom, makar bili i ludaci.

Nije dolazilo u obzir da on nešto nečasno uradi, to bi bila naučna fantastika, podla kleveta koja bi kad-tad bila razobličena. Kada bi ga neko iznenada stavio pred izbor, na klizav teren, u momentu bi znao kako da reaguje, kao da je o svemu već razradio strategiju, odavno, gledao je deset poteza unapred, delovao je moralno superiorno u odnosu s ljudima. Bio je zrela ličnost, imao svoj pogled na svet, i zato je mogao da piše više ili manje sasvim dobru prozu, na momente vrhunsku, samo je trebalo da odabere temu, onu koja ga se najviše tiče. Tako sam tada mislio o njegovom pisanju. Umeo je lepo usmeno da pripoveda, polako, kao da čita, s merakom. Mislio sam da je to takođe dokaz dara, jer ja nisam umeo da ispričam ništa duže od nekoliko rečenica a i to bih zbrzao, progutao pola reči, zazvučao bih sebi kao mucava budala.

Jednom sam ga sreo u Knez Mihailovoj utučenog, devastiranog, potonulog, kako od muke jede čokoladu, kao da je popio more gorčine jer upravo je bio pao ispit iz srpske književnosti dvadesetog veka kod Novice Petkovića a za koji je trebalo da pročita dvadeset hiljada stranica. Pobožno sam se klanjao njegovoj patnji.

Rekao sam mu kasnije kako je dao težište i čvrstinu mom životu, utemeljio ga u njegovoj izgubljenosti i obezglavljenosti, obodrio me da uvek može da se uradi nešto dobro, makar malo, armirao me, a on je nasmešen dodao da sam ja njemu dao mekotu pod čime je možda mislio na nežnost, rafiniranost, to ga nisam pitao dalje. Slušao sam njegove reči uvek sa strahopoštovanjem, kao da dolaze direktno s neba i mogu odmah biti uklesane u kamen a on ih je tako i izgovarao. O njima sam posle dugo razmišljao, tumačio ih, stideo se da tražim pojašnjenje, tako da je bilo slučajeva da sam ga posle šest meseci, dve godine pitao da mi objasni šta je želeo da kaže nekim eliptičnim ili književnim izrazom.

Prust je pisao negativno o prijateljstvima, druženjima, bilo je to za njega gubljenje vremena, oslabljivanje ličnog doživljaja, laž. Moj prijatelj je slučajno, mada ima onih koji veruju da kod pronalaženja bitnih knjiga nema slučajnosti, nego je to fatum; pitanja koja te muče, kosmos, misaona struktura u kojoj obitavaš privuku baš one knjige koje ti trebaju, koje su ti srodne i otvaraju ti prostore duha, oslobađaju te; dakle, naleteo je u biblioteci na urnebesno genijalni roman Bohumila Hrabala „Služio sam engleskog kralja“ i oduševljen njime preporučio mi ga. Hrabal ima drugačije mišljenje o prijateljstvu i to i izlaže na kraju romana. Pravo prijateljstvo je za njega ono koje se fizički prekida ali psihički baš zato produbljuje. Ljudi se rastanu, posvađaju zbog tričarija ali ne mogu izbrisati sećanje niti razmišljanje o odsutnom prijatelju. Tek tada, po njemu, nastupa istinsko, trajno razumevanje i prisnost. Često se prijatelj sanja i u snu mu se govori ono što nije moguće na javi i on se u snu ponaša onako kako bi snevač želeo. Ima tu teških reči, oproštaja, pomirenja, „kao da ništa nije bilo“ osećaja.

Pre desetak godina moj prijatelj pisac je iz samo sebi znanih razloga, možda prustovskih, prekinuo odnos sa mnom ali se ipak ostvarilo Hrabalovo proročanstvo, danas osećam da mi je blizak kako nikada ranije nije bio.

Dragoljub Stanković