foto: Dženat Dreković/NOMAD

Stanković: Pismo večnosti

Draga večnosti

pišem ti ovo pismo da ne kažeš da ti se nisam javio obratio ti pažnju jer ti si svuda okolo i stvarno bi bilo glupo da ne progovorim koju tebi u lice i na uvo ti tj. iskoristim priliku dok sam još ovde i mogu da se izrazim

dakle najjače te osećam kada srce hoće da mi iskoči i pukne od tuge ili sreće svejedno onda se prelivam u tebe kucam tvojim ritmom sve bubnji kao u utrobi toplo i krvavo ne znam šta bih radio paralisan od emocije kao kada slušam makedonske narodne pesme hvata me dert naviru suze i bilo koju priču da slušam okeanski preplavljen doživim je kao da se meni desila stvarno

žalim za dragom žudim za dragim posebno u jesen krotko ga čekam kraj prozora po kome teku kišne kapi s rukama prekrštenim u krilu na haljini nežnog dezena čeznem i venem a on ne dolazi ali ja verujem u njega iako je možda umro poginuo odneo ga vrag oženio se jer prolaze godine decenije a bio mi je prva ljubav i ja ga od daha pravim sanjam maštam o njegovom pogledu beloj koži kako mu se predajem

da to bi bila ta bezgraničnost vremena i unutrašnjih prostora kad duša cvili zavija poput u malo dvorište zatvorenog psića koji nema s kim da se igra a gladan je života radosti tako me guše osećanja i isto mi je jesam li mrtav ili živ nema razlike niti granice izlazim iz sebe ekstatično gorim ničega drugog i nema ni smrti a ako bi došla primio bih je mirno s ljubavničkim pogledom jer šta još može da se doživi oseti kad grudi su postale svemir ekspandirale do najdaljih galaksija i kutaka vasione poput Parmenidovog bića

sveci su zato u pravu i drevna učenja knjige starostavne batrgamo se na svetu ritamo se jurimo ali veličanstvo postojanja ne može se podneti bez božanske ludosti koja je mudrost i obratno smeh će spasti čovečanstvo on odjekuje u beskraj jer je znak samosvesti a ona ne može imati konac i istek nesvesno ne umire klinci se igraju kao i odrasli svojih ozbiljnijih igara

kobajagi veliki bivaju mali majušni malecni u svojoj pohlepi i nasilništvu zauvek izgubivši delikatnost pažnje zahvalnost i čuđenje u kome je dovoljno probuditi se hodati ulicom sesti u parku na klupu i reći ja jesam ništa mi više nije potrebno do te devojčice što vozi trotinet oko fontane iskreno oduševljena razdragana i zajapurena svaki put kada prođe pored mene sa zrnom panike tražeći pogledom majku kao da je ona sunce oko koga se okreće izvor svetlosti spokoja vedrine

biti bezazlen i bezbrižan to bi bile tvoje kategorije o večnosti i krivo mi je da sam ih skoro pa izgubio u snalaženju u komplikovanom društvu današnjice gde je sve novac i grabež učim uvek ponovo od dece životinja biljaka kamenja šta je to što mi fali kao kolagen suštine dobitak na kome smo svi rođeni dobro znam zla su velika i strašna ratovi užasni patnja nepojamna i onda se potegne teza o nepostojanju Boga koji da ga ima sigurno ne bi dozvolio takva stradanja

kao da je on policajac koji nema druga posla nego da nadgleda postimo li ili ubijamo jedni druge kako se to dopušta od transcendencije viču mnogi pokušavajući ograničenim suviše ljudskim umom spoznati dno i vrh meru i zakon barataju pogrešnim instrumentima maše žanr a meni se čini da je toliko zlo moguće jer je dobro nebrojivo puta veće ono je tišina nepotrebnih kosmičkih prostranstava i zato može da proguta pretrpi sve kao što su verovali u srednjem veku da je sve što postoji dobro ne može se taj nauk preneti racionalnim rečima

zato je ćutanje beskrajno dobrog osnova svega i samo čovek pravi pakao na zemlji prvo u glavi pa onda se to širi kao da ima neka ugrađena greška u nama i ona može biti kreativna ali i destruktivna čovek je nedefinisano stvorenje on tek treba da ispiše svoje ime na tvojim vratima dođe do sebe jer si ti prevelik zalogaj za njega zbog toga je izmislio religije i oproste da bi pojednostavio svoju zagonetku mada avaj to je neizrecivo koje se uvek ponovo izriče živo buja raspada se obnavlja kao talasi mora na plaži

noga tvoja i članak koji smo naslutili u pesku vremena taj izlišni dijamantski sklad gde ništa ne mogu smešne gajde smisla…  taj sjaj, taj nedogled/ taj uzaludni sklad nad paperjem brodolomnika/ i tvoj san preko svih pravdi i nepravdi… vera, nada i ljubav od kojih je samo treće tvoj znak i ne pitajte me kako jer to je praksa ne teorija na katedrama ništavila to je poslednji i prvi dodir

eto željena žuđena dragice dražajša raspisah se da ti objasnim tebe i sebe naš odnos osvešćen upaljen rasplamsao u zori prve mladosti buran i epifanijski strastan koji me je onda kao grom iz vedre noći pogodio i spržio stupidnu linearnost kada pokušavamo da te kvantitativno shvatimo spaljeno je đubre razmišljanja otpad civilizacije profesorskih kupusara zauvek poput vatre pročišćenja rastopila si mi mozak i razlila boje po zidovima lobanje

od tada me tvoj čelični zagrljaj ne napušta odjekuješ širiš se kao talasi oko mog uma upalog u vodu neočekivanog skrivenog i prvobitnog stalno te osluškujem kao da si moj damar čula mi stražare izoštrena na tvom umiljatom liku opojna daleka ljubavnice ti si povetarac najava oluje očekujem da najzad dođeš i pometeš sve suvišno u meni tako da ostanemo samo nas dvoje na nebu sudbine ispunjenja i spokoja jer samo ti možeš da pariraš onoj najstrašnijoj vi ste dve strane istog novčića i do tada

pozdravljam te srdačno

sigurno jednoga dana potpuno tvoj

D.

Dragoljub Stanković

Stanković: Izveštaj s autopsije
Stanković: Zagrljaj
Stanković: Predivne zverčice
Stanković: Čemu poezija?
Stanković: Sarajevo on my mind
Stanković: Moj demon
Stanković: Čitalački počeci
Stanković: Svi za mnom!
Stanković: Žmurke
Stanković: Sećanje na seks
Stanković: Pisac na samrti
Stanković: Protoplazma
Stanković: Kasapin i ja
Stanković: Za nežnost
Stanković: Igre smrti i gladi
Stanković: Noćni cvet

Rodić: Propovjednik
Hadžić: Danilo Kiš
Ovčina: Argentina