U septembru je objavljena knjiga „Slepi putnici istorije“ (Most Art Jugoslavija), knjiga intervjua koje je sa Predragom Čudićem vodio Dragoljub Stanković. Tim povodom objavljujemo predgovor autora.
Kada sam seo na krevet u maloj Čudićevoj sobi, u stanu kod Železničke stanice, da počnemo naš višednevni dijalog, sada već daleke 2014. godine, na njemu je bio postavljen, preko velikog, manji čist beli pokrivač baš za onoga ko tu treba da sedne. Odmah sam osetio da me pali, greje, više nego što mogu da ignorišem, bio je topao dan, maj mesec, i znajući da će mi to omesti koncentraciju uz malo snebivanje rekoh mu ako možemo da ga sklonimo. Čudić je odmah skočio, pozvao suprugu i mislim da su mi onda stavili baš čaršav iz posteljine, hladan, koji mi je prijao. Razgovor je mogao da počne.
Ne bih o ovome pisao posle toliko godina da mi sâm Predrag nije tek nedavno rekao da se on tada zapanjio kako neko može biti toliko osetljiv. To je očigledno prevazilazilo njegove pojmove. Tada ništa nije rekao, a ja sam se plašio da će mu biti neprijatno kao domaćinu ali i mislio da je to krajnje nevažna stvar, tehnička. On je, međutim, to posle svih godina upamtio i podsetio me.
Zašto ovo pišem? Ja mislim da je to na Čudića ostavilo utisak jer je sâm od malena hipersenzibilna osoba i to u svakom pogledu: fizičkom, emotivnom, misaonom, književnom, ideološkom. To mi je naš razgovor pokazao. Da nije sâm takav, on ne bi to notirao kao značajnu stvar. Skoro da sam to njegovo podsećanje doživeo kao pohvalu.
Slušajući ga kasnije i prenoseći njegove reči na papir imao sam taj utisak sve vreme. To je čovek koji reaguje na sve neprijatnosti koje mu život donosi, na glupost, ludilo, nepravdu, sirovost i nasilje, i koji razvija svoju senzitivnost do krajnjih granica kroz književnu tradiciju; literatura mu otvara vidike i daje mogućnost da vidi više i dalje, istinitije i lepše, svet i epohu u kojoj se našao. Ona je njegov štit i polje borbe. Sâm kaže da je svaka njegova knjiga bila reakcija na ono što je bilo vladajuće u društvu tada, bilo da se radi o ideološkopolitičkoj klimi i smeru, konkretnim događajima i ličnostima sa književne scene, a koja je pratila i hranila hipokriziju celog društva u oba sistema, socijalističkom i poratnom, nacionalističkom, knjige koje je pisao bile su taj beli pamučni čaršav koji ga je odvajao od tzv. duha vremena, išao je protiv struje i uprkos svima. I to baš zbog divne, za svoje vreme začuđujuće, detinje naivnosti koju će konkretno platiti na sudu i u javnosti; zbog vere u racionalno u jednom društvu koje vode iracionalni impulsi, profitabilne laži intelektualne, državne elite.
Po tome se i prepoznaju vrhunski duhovi i kasnije oni, a ne oni koji su oglašavani na sva zvona, budu merilo vremena u kome su živeli, njegov lakmus papir. Za života ih često smatraju antidržavnim, mračnim, ludim, tvrdoglavim, ciničnim rugalicama, perverznim i nemoralnim. Zbog toga oni moraju imati snagu da odole iskušenjima tekućeg licemerja i korupcije. Naša elita, ona prava, uvek je margina, većina nikada nije čula imena svojih najboljih književnika, filozofa, novinara. O njima Čudić govori kao o krugu prijatelja, a šta je literatura nego dopisivanje prijatelja kroz vekove, ljubavno pismo upućeno nepoznatom čitaocu.
Ja ove naše razgovore čitam kao roman o jednom čoveku, preosetljivom, koji se izdvojio od miliona svojih savremenika po tome što uvek govori samo u svoje ime jer drugačije ne može, shvatio je da mu je Bog ili već ko je nadležan, dao život da ga proživi na samo svoj način. Prepuštanje zovu mase, gomile, rulje bilo bi odricanje od svega onoga u šta intimno veruje. U našem društvu koje nikada nije izašlo iz kolektivističke, populističke ideologije, gde nikada nije poštovana individualnost, to je pravac koji će neminovno doneti poteškoće i osudu, pa i kaznu, onome ko pokušava da živi i radi u skladu sa prosvetiteljskim idejama istine, slobodne i konstruktivne komunikacije, važnosti opšteg interesa i dogovora ravnopravnih ljudi.
Nismo u razgovoru uspeli da pomenemo sve knjige Predraga Čudića, pri tome uglavnom mislim na njegove kasnije polemičke, kritičke i priređivačke radove, kao i na prevode ali čitalac se o njima može sâm obavestiti ako ga poetika i misao ovog književnika budu privukli. Treba istaći da se tu posebno izdvaja Čudićev pionirski poduhvat popisivanja svih naših književnih nagrada čiji broj ide u stotine i konkretno govori o strahovitoj devalvaciji pisane reči na srpskoj književnoj sceni.
Pet dana našeg druženja bili su izuzetno plodonosan dijalog s obzirom da od mene nije dobio pitanja unapred, a o kojima bi mogao prethodno da razmišlja, on je odmah davao odgovore sa esejističkom preciznošću jer je o njima celoga života mislio, mučila su ga, apsolvirao ih je hiljadu puta. Formulisani odgovori već su bili spremni u njemu. Po tome je naš razgovor izuzetan, živ. Kao i po susretu dva čoveka koji ne moraju i ne treba da se slažu u svemu, koji pripadaju različitim epohama ali je to izvor saznanja i zanimljivosti, i razlog da svako bolje vidi samog sebe. Ni ja ni Čudić nismo se nadali da će nastati baš ovakva knjiga. Ona je epohalno svedočanstvo jednog nezavisnog i usamljenog duha u vremenima nenaklonjenim onima koji traže verodostojne odgovore na suštinska pitanja.
Dobar deo knjige koju držite u rukama izlazio je u nastavcima na portalu slobode Nomad (dec. 2023 – jan. 2025). Ovom prilikom zahvaljujem redakciji Nomada što je bila velika podrška u radu. Pomogla mi je da savladam svoju urođenu lenjost jer posao je bio zamašan i dug.
Kada bi trebalo ukratko da rezimiram svoj odnos sa Predragom Čudićem rekao bih da u njegovom društvu uvek imam utisak da pijem staro vino, njegov duh deluje na mene opojno, te misli izgovorene sa čuđenjem ili oduševljenjem, u mladalačkom zanosu, živopisna sećanja koja bez kraja i konca iznosi, prosipa nadahnuto, vrcavo, duhovito, kao da je sâm opsednut. Tu su po pravilu i vickaste igre rečima, razobličavanje društvenopolitičkih podvala pomoću jezika, jedinog alata pisaca i pesnika. Opijajte se bilo čim, čujem tada Bodlera u pozadini, i bivam pijan od istine i smeha.
Knjigu možete naći ili naručiti u knjižarama Beopolis, Zepter i Makart.
Slepi putnici istorije, prvi dio