Za B.
Srce hoće da mu eksplodira. Usijano je. Oseća njegovu vatru ispod grla. Jezičci dobacuju i do njegovih očiju. Kroz grlo se razgorevaju. Zašto je tako vruće, zašto plamti pogledom, malo ošamućen i nepovezan. Kakav to oganj gori u grudima, ko ga je zapalio, koga on doziva? Jara mu prolazi jednjakom, ništa mu nije važno, hoće da plače i smeje se. Shvata koliko je sve nevažno ali i beskrajno važno u istom trenutku. Šta se ovo dešava sa njim? Ovo raspoloženje je nekada zvao – zaljubljenost. Samo nema predmeta obožavanja, nema osobe koja mu je uzurpirala um. Bride mu šake, i one vrele, koža mu je željna dodira, čezne.
Ima samo jedne žene koja bi to ugasila, taj požar svojim prisustvom. I ništa ne bi morala da kaže. Zagrlio bi je, dugo pripijen uz nju, kao slamku spasa. Ne bi tu bio u pitanju seks nego toplina drugog tela, krvotok, to je neprocenjivo. Ona daje smisao njegovim pokretima, i najnesvesnijim. Ispod čela skuplja mu se magla kapljica, raste, kao da će kanuti, kroz nos, razliti se u suze, težina koja je snaga, a ne slabost. Oteščao je kao saće, med ljubavi razliva se venama, kapilarima, tiha oluja.
Ona ne zna ništa o ovome. Ona ima svoj sât i svoju slast. Preplavljena je iznutra mišlju o njemu, mio joj je njegov lik, vidi ga poput odraza u vodi, talasa se i gubi. Raste joj ptica u nedrima. Hoće van kaveza. Gleda svoje noge kao zmije što se vrte. Postaje pomalo opet dete, kao nekada, voljena.
Neko ju je tako pogledao i to joj prija toliko da sebi ne sme da prizna do kraja. Video je u njoj živo i celovito ljudsko biće, nesavršeno, sa svim manama, i bio potpuno otvoren prema njoj. Zvala ga je uporno da mu objasni neke stvari vezane za politiku i pisanje i on je to što je ona govorila nazvao glupošću ali je nije odbacio, osudio, odgurnuo od sebe, naprotiv, nešto je rekao, i neprijatne stvari po nju dok je ona osećala u njegovim rečima širinu koja se otvara, njoj nepoznatu, prostor koji je mogao sve da primi u sebe, bratski, ljubavnički, očinski, sve zajedno.
Oboje su na sredini šeste decenije života, šta loše može da im se desi? Život je prohujao, ko je šta uradio uradio je, ili nije, ko se gde našao, kakve je nazore imao i kakve su bile prilike u kojima je živeo sve je to sad prošlo i nevažno. Mogu da budu potpuno slobodni. Bar se on tako predstavljao.
Kada joj je predložio da vode ljubav kako bi razrešili veštačku napetost u komunikaciji, rekla mu je: Ti imaš ženu. Nema to veze, napisao je. Imam dozvolu. Opet je bio slobodniji. Iznenadila se.
Kada su se upoznali on joj je čak napisao pesmu. U njoj je predvideo ovo što se sada dešava, pre više meseci, onda kada ona nije ni slutila ništa. Ti pesnici-proroci gledaju prozorljivim srcem a ono vidi dalje od razuma i uma, u budućnost, u beskraj. U pesmi je sve već bilo razrešeno kao u poetskom ljubavničkom prologu njihove priče. Pesma, bez naslova, glasila je:
„Kasno je za ljubav.
Ja sam već ugašena zvezda.
Svetlost koju vidiš prošlost je daleka.
Unakaženi smo, sebe se više ne sećamo.
Bejasmo nekad, valjda, ljubljeni.
Ja nikada nisam bio voljen.
Tvoje srce divno greši, nema pomoći.
Nije to bila moja čaša da je pijem.
Samo iz druge ruke.
Nisam stigao do tvojih obala.
Moj okean bio je žedan tvoje šume.
Hladim se i lava izdiše u grudima.
Jesenja ekstaza da li je moguća?
Da zatreperim kao crveno lišće na vetru i padnem u tvoja nedra.
Raspadnem se u poslednjoj slasti.
Da dodirnem kosu koja me čekala čitavu večnost.
Da se zagrlimo kao propali i sretni ljudi.
Patetika? Gubitnici? Ko je onda pobedio? Silni?
Ostaje nam beskrajna nežnost nestanka kao jedina uteha.
Bio sam vojnik ljubavi, služio joj verno ali je nikada nisam dotakao.“
Kada joj je ipak pokazao pesmu rekla je samo: Lepo, ozbiljno. On je već goreo a ona bila tvrda kao kamen, uzdržana, suva grana ostavljena u šumi, prva iskra nije je zapalila, bar on to nije video.
Bili su apsolutne, kosmičke i društvene suprotnosti, krajnosti. Dva sveta. Zato je njegova pesma i priznanje poraza i poziv na ljubav, ujedno. Šta se više može izgubiti u njihovim godinama? Smrt je na pragu, suton, bolest, odigrane su glavne karte, više i nema igre, nema se s kim igrati, monotonija i ropstvo, otaljavanje i tiho gašenje s perspektivom groba, i bilo šta što razbija tu ljušturu i mrtvu šemu, dobrodošlo je, ma kakav proplamsaj energije, makar izgledali potpuno smešno. Biti smešan je uspeh u poznim godinama, druga mladost. Najlepše pevaju zablude.
Hajmo se voleti kao deca u svetu mržnje i strahota, bede i očaja, možda ćemo tako za nepojmljivo malecnu količinu učiniti svima život podnošljivijim i lepšim. Zasijaćemo na kraju kao male zvezde. Količina nežnosti koju imamo u sebi propašće kao novac od inflacije ako je ne aktiviramo u poslovima ljubljenja i posvećenosti. Šta će nam mrtav kapital? Ti koferi se ne nose na onaj svet, otvaraju se na ovome ili nigde. I ovo ne radimo iz interesa, kao retko kada u životu, najređe, pristupamo neizvesnosti slobodnom voljom. Ceo vek su nas učili šta ne treba raditi, kako se pokoriti, plašiti, izbrisali su svaki tračak ličnog i uprepodobili nas da budemo deo krda, rulje, raspomamljene sticanjem, prezirom, pohlepom, zavišću, a sada ovo iskorak je iz toga, nešto nepotrebno tim učiteljima ništavila i poništavanja svega ljudskog, trenerima beznađa.
Zaljubljenost je kada osećaš, čuješ neku melodiju u glavi koja ide automatski, ne možeš je ugasiti, prekinuti, ona je višak misli i snage, radosti, muti ti svakodnevne poslove kao da si pijan, teturav, prija i skreće pažnju na nekog ko nedostaje. Nije bitno da li ćete se videti skoro, ona je tu konstantno, ispod kože, struji organizmom kao hormon sreće, dopamin. Samo ti vidiš tu osobu koja ti fali, sumanut i sumasišavši, ona je avet koju niko pored tebe ne konstatuje. Ne znaš da li se u tvom ponašanju oseća taj nevidljivi dodatak koji te podiže i sve čini lakim, oduševljava. Da li i drugi vide kako lebdiš? Hodaš po oblacima, po vodi, zanesen, nasmešen, kao da gubiš ravnotežu, osećaš veliku milost prema živim bićima, dirne te sve, omekšao si i raspilavio se, raznežio se. Sve ti je dovoljno, ništa ti ne treba. Nema praznine osim gnezda, veštačkog zalistka aorte kroz koji bije krv, cvetnog venca u duši za onu koja treba da sleti u njega. I ta praznina je prepuna – nje. Parmenidovski si ispunjen do vrška njenom supstancom.
Otkako sam zašao u ove godine, postao sam čista emocija. Umesto da budem čvršći, ozbiljniji, uvereniji, pametniji, jači, mene razvali neka pesma, muzika ili prizor deteta koje se igra. Tja.