In memoriam Ibrahim Hadžić (1944-2026)
Ibrahim Hadžić bio je drvo, bio je kamila, bio je pas, Ibrahim bio je stećak i oblutak, i potok što bistar juri preko kamenja, bio je Hadžić nebo i tmurno i vedro, i šuma i grad, i plešeće zvezde u noći, još od prve knjige. Niste ga mogli razlikovati od sveta jer bio je taj svet, nasmešen, naivan, radoznao, skroman i trpeljiv. A tek što je bio golub i vrabac, izletao je u jatu iz žbunja i sletao munjevito na terasu, cele zime od pesnika hranjen i ljubljen. Svađale su se i džapale međusobno te prelake pernate loptice pred očima a on ih je gledao kao najrođenije, veselio se neizmerno nekontrolisanom cvrkutu kao da su bili sama duša njegova što peva.
Pesme Ibrahima Hadžića nisu pesme, uvek me je to čudilo, kako neko može da piše vrhunsku poeziju, a da to nije poezija. Vujica Rešin Tucić govorio je da poezija ne pripada književnosti, ona je svedočanstvo čovekovog postojanja, nema tu mesta za žanrovske, profesorske podele, trice i kučine, radi se o rodnom mestu svih religija i filozofija, kultura, imaginacije koja sve imenuje, zato to ne može biti svrstano niti određeno, inače ne bi bilo ta sloboda.
Ibrahimova pesma se ispija, gricka, vari kao hrana, u njoj nema ničega sem života, nikakve artificijelnosti, izveštačenosti, nameštenosti, štimovanja, kalkulisanja, foliranja, nema Prokrustove postelje nametnute forme, a kad se i pojavi rima ili neki jezički efekat to bude prirodno i čak stidno. Stidi se nevinost napisanog, kao životinja koja zadrhti, ili ljudska zebnja, radoznalost deteta, velikih očiju.
I rekao sam vam, bio je Ibrahim stoletni hrast, korenom duplo većim nego krošnjom, davao je hlada našim izvitoperenim, histeričnim, pregrejanim duhovima i crpeo najdublje sokove zemlje, lečio sve oko sebe, lekovit i bodar, bio je plodna zemlja što sve rađa, na njemu rasla su polja trave, žita, prošarana pečurkama koje je obožavao i ulazio im u srž tkiva, otkrivao nove, pravio makete tih falusoidnih bića između biljaka i zveri, klanjao se čudu prirode i nije ga se nikada nagledao.
Bože, mislio sam, kako ovaj čovek voli život, ja ga nikada tako voleti neću! On je potpuno transparentan u svojim naumima, ne plaši se nepoznatog, ima beskrajno poverenje u smenu dana i noći, posebno noći kada sanja, a sanjao je mnogo i od toga napravio čudesnu knjigu kao negativ zvaničnog i dozvoljenog, etabliranog licemerja. Ronio je u sebe i otkrivao svet s onu stranu svesnog, bilo mu je tesno u konvencionalnom i nije od toga pravio mistiku, naprotiv, bio je oličenje razuma i razboritosti. Kako onda ne bi bio najbolji glavni urednik školskog programa miliona nas, da ga nije vodila prosvetiteljska ideja da moguće je osvetliti tamu i tajnu života, razmrsiti konce tzv. stvarnosti i to ponajviše kroz humor i igru.
A danju uživao je u suncu i vazduhu, gledajući ujutru lepu pekarku preko puta svoga stana, bio je zahvalan za raskoš koja mu se nudi i u kapi vode, nije nikada bagatelisao život jer nije mogao da sagleda sve njegove magične strukture. Putovao je njima kao pesnik i kao naučnik, nije bilo protivurečnosti na tom putu jer radilo se o istom oduševljenju, spoznaji i gladi mesa i uma, neutoljivoj strasti prema toploj kolevci, damaru krvi iz kog svi dolazimo, zagoneci porekla i identiteta. Ko sam ja naslov je knjige Ibrahima Hadžića. Ništa ga lepše ne opisuje nego ta zapitanost nad sobom u svakom smislu, i baš zbog te stalne nesnađenosti i izgubljenosti on tačno zna i tačno ne zna ko je.
Niko od nas nikada neće dobiti odgovor na to pitanje, i u toj raznolikosti, u toj nepoznanici šta znači biti čovek, kakvo je to stvorenje, tu nalazi se veliki izvor poezije Ibrahima Hadžića. S druge strane, paradoksalno i baš zbog toga, nema utemeljenijeg, ukorenjenijeg čoveka za koga znam, od Ibrahima.
Tragao je on za odgovorima ili bar znakovima u maternjem jeziku, zaboravljenim rečima, u onom što popijemo s majčinim mlekom, a ono nam iscrta granice sveta, i mi ćemo probati da ih bar malo proširimo obrazovanjem i upoznavanjem drugih ljudi, nevidljivim instrumentom što zove se empatija, koja nam širi srce i spasava od samozaljubljenosti, samodovoljnosti, od suviše ozbiljnog shvatanja sebe. Komunikacija s drugima, prisna, srdačna, nužna, potraga za svojim krugom celoživotnih prijatelja i sagovornika (Predrag Čudić, Milan Milišić, Miša Stanisavljević, Mirjana Miočinović, Mirjana Stefanović i dr) ali bez koruptivne familijarnosti, iskrena i diskretna, bilo je ono što je tražio i našao pesnik Hadžić Ibrahim. Imao je sreće ali i sluha i njuha koje je poneo sa iskonskih, bistrih predela rodnih Rožaja i planine Hajle.
Gorštačka prekost i beskrajna nežnost bile su ujedinjene u njemu. O smrti koja je zagonetka kao i život stalno je pisao, uspevao je da zaviri iza nepojmljivog, i eto, izašao je na kraju na ta vrata. Božanstvenost, večnost, pronašao je već za života, u prirodi koja ga je spasila kada su ljudsko zlo i beda zapretili da ga unište.
Kada bi on pročitao ovo što sam napisao do sada rekao bi mi možda da mi je tekst suv, apstraktan, bio je on kralj i bespogovorni poštovalac životnih fakata, sočnih i prljavih činjenica, anegdota, šala, svega onoga što je govorilo o divnoj relativnosti života, nije uletao bez potrebe u mnogo razmišljanja i uopštavanja, u ono što bi ispraznilo supstancu priče, fabule. Čvrsto je hodao zemljom i na njoj našao sve što mu treba, pa i transcendenciju. Tomislav Marković je već ovde na Nomadu izdvojio par pesama koje su i meni na pameti kao ilustracija konkretnih epifanija sačuvanih za sve nas u pesništvu Ibrahima Hadžića. Govorio sam i pisao puno o Ibrahimovoj poeziji i prozi.
Iako jedan od najvećih pesnika našeg jezika koga sam imao neprocenjivu čast i privilegiju da upoznam (na vrhu nema poređenja), bio je neupadljiv na književnoj sceni, nije se isticao u gomili punoj oholih, ispraznih i perverznih likova, a o kojima je sve znao. Bio je kao noćni leptiri koje je hvatao na svoju lampu i proučavao ih, čudio se oblicima, gledajući da ne otrese čarobni prah s njihovih majušnih krila.
Kada se pitam gde je sada Ibrahim Hadžić čudesno je da mogu odmah da ga vidim, i to svuda. Kada gledam kroz prozor u park gde trčkaraju dečica, u krošnje lipe i divljeg kestena što mi rastu pored zgrade, u zlatnom lišću jeseni koje ga ispraća neštedimice, boji mu poslednju stazu (on je za sebe pisao da je boja okoline), kao da upućuje mu pozdrav za svu ljubav koju je emitovao, emanirao, ona mu se vraća, pa i kada vidim neke daleke predele u medijima, živopisne pustinje i planine, u svemu tome ovaplotio se Hadžić, izjednačio se s univerzumom i tako dao nam završnu lekciju kako živeti, a ostati čovek. To nije lako ni u mirnim, a posebno ne u apokaliptičnim vremenima koje je on pregurao sačuvavši ljudski lik za sve nas.